Moj dnevnik

Praznik, 2. maj 2018, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana May 2, 2018

Moja sećanja na praznike predstavljaju lepši deo istorije. I lične i kolektivne. Nova godina, Dan republike i Prvi maj bili su praznici oko kojih se vrtela cela godina. Danas raspolažemo samo ostacima, nekakavim siromašnim i prilično unakaženim ruinama koje se još  održavaju ličnim uspomenama i, naravno, neradnim danima. (Božić i Uksrs su podignuti na pijadestal državotvornih, a ne porodičnih  praznika, jer to pogoduje novim vlastima koje sopstvenih praznika nisu ni imale.) Znači: smisli praznik da bi se veličao. Sretenje, dan nezavisnoti, kraj Velikog rata, samo da se pobegne od svega što podseća na malo svežiju istoriju. Bekstvo u devetnaesti vek, među Obrenoviće i Karađorđeviće, veličanje Apisa i Crne ruke, Nikole Pašića, međuratna domunđavanja, lopovluci i korupcija, diktatura, ubistva, dvorski balovi… sve je to deo bolesne i inferiorne kulture i politike. Još malo pa će rehabilitovati srpske kvislinge i ubice. Zbog veze sa Rusima i dalje glume antifašiste premda bi...

Nastavak

Čovek za šutiranje, 27. april 2018, petak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 27, 2018

Bio jednom jedan čovek koga su svi šutirali. Gdegod se namesti, gdegod  da stigne, komegod osmeh da uputi: jedno te isto dobije! Višak je bio i višak ostao. Mada višak čovek može biti i da ga svi ne šutiraju. Kad se tako neko skvrči u dubokoj senci, iza vrata, pa iza ormana, a ispred sebe naređa fikuse i knjige, i glas ne ispušta, može ostati skriven decenijama. Od viška, uostalom, glava ne boli! Ali “naš” čovek, on se nije skrivao,  on je baš, baš za šutiranje. Nema razlike između škole, posla, porodice. Svuda će biti razloga da ga neko šutne. Ne mora ni da se namesti. Već samo njegovo postojanje, i prisustvo, privlači. Šutirali su ga i sasvim mali i slabački, i oni veliki, moćni, gorostasni, šutirali ga klinci i babe, oficiri i invalidi, sportisti i jorgandžije. Samo onaj što nije hteo taj ga nije šutnuo, mada ga verovatno...

Nastavak

Hoću – neću, 23. april 2018, ponedeljak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 23, 2018

Bio jednom jedan čovek koji nije znao šta hoće. Toliko nije znao šta hoće da je sve što bi ikad radio bilo “hoću-neću”. Svaki dan on ide na posao, svaki dan se brine o deci, ženi, ocu i majci, svaki dan planira kako će da sastavi kraj sa krajem, sve radi kako treba, a opet nije siguran da je upravo to što stvarno hoće. Da je u manastiru, ponekad je razmišljao, isto bi mi bilo. Jer onaj koji ne zna šta hoće taj ne zna ni u šta da veruje. Možda, Bog, ako postoji, usadi tu veru sam od sebe u dušu čovekovu pa se ovaj ne muči. Ali kako Bog, ako postoji, bira čoveka, ili ženu, sve jedno, koji će biti sigurni u sve što čine u ovom životu? Možda se to mora zaraditi? Ali kako? Pa tako što čovek veruje, i veruje, odnosno ubedi nekako sebe da...

Nastavak

U zemlji šešelja, 20. april 2018, petak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 20, 2018

Ćelavost se češlja Pomno U lokvama ispred kuća gaje se larve Anemija  strepnja rahitis Filta se filc Vetre vojnička odela Skače se sa teme na temu Okreće se oko sebe Zemlja je malo okrugla i mnogo ravna Psuje se duboko I široko Malo malo pa neko povrati Nije od gladi Sve može da bude I  ništa ne mora da znači Mada Kad se mora nije teško Zlatno runo pivo i okrajci A posle svega: Prokuni Ili steram ti ga majci!...

Nastavak

O zaključivanju, 17. april 2018, utorak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 17, 2018

Zaključak nije uvek vrhunac razmišljanja, govorio je svojim studnetima profesor Vrabac. – Može se razmišljati, duboko i kreativno, a da se ne donese nikakav zaključak. Isto je i sa decom! Sasvim tačno, profesor Vrabac nije imao decu. Filozofi, čije je živote, i dela, opisivao i objašnjavao, bili su, u neku ruku, njegova deca. Prema studentima se odnosio sa velikim uvažavanjem. Uvek je hteo da pojasni, čak i one ideje koje su do dana današnjeg ostale prilično mutne i sumnjive. Nije pravio razlike između studenata i studentkinja. Delio je sa njima svaku mrvicu. Bili su to kolege i koleginice, budući filozofi, psiholozi i sociolozi. Cvet inteligencije. Budućnost države. Živeo je profesor Vrabac u potkrovlju Škole. Godinama. Stan mu je bio prepun papirića sa sitno ispisanim citatima. Delimično iz knjiga, delimično iz glave. Jednom nedeljno je brisao prašinu, izbacivao perinu na prozore da se izvetri, kuvao grašak sa knedlama. Studenti su...

Nastavak

Sebičluk, 16. april 2018, ponedeljak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 16, 2018

Bio jednom jedan čovek koji je gledao samo svoje interese. Ode u prodavnicu cipela i kupi tačno svoj broj – 43. Ni manji, ni veći. Isto radi i sa košuljama, pantalonama, gaćama, majicama, čarapama… Za doručak, nedeljom,  kupi burek sa sirom, četvrt kile, i jednu čašu jogurta.  Tačno koliko mu treba. Stvari čuva, pažljivo ih  menja, pere, slaže, luftira. Kad mu se iskrzaju kragna i krajevi rukava na košulji, on košulju spremi za davanje sirotinji. Čeka da se nakupi. Živeo, i radio, tako godinama pa otišao u penziju. Iz većeg stana prešao u manji da bi deca imala svoj prostor, a od ušteđevine polog za kredit. Što je dovoljno, dovoljno je! I dalje je trošio isključivo za sebe, uključujući i dve kafe u kafiću nedeljno, vodio unuke na dodatne aktivnosti, plaćao za njihove časove engleskog i tenisa, vodio na sladoled, pričao im o svemiru i Vini Puu. Život: starački...

Nastavak

Čovek mere, 11. april 2018, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 11, 2018

Bio jednom jedan čovek koji je morao sve da meri. Merio je dužinu i težinu, vlažnost, radioaktivnost, brzinu, viskoznost, rastvorljivost, čvrstinu, a kad je bilo prilike, i starost svega sa čim se suočavao. Njegova kuća beše prepuna aparata i knjiga sa formulama koje su pomagale da se sve tačno izračuna. Voleo je konstante i čvrste fizičke zakone  od kojih su neki bili stariji od dve hiljade godina. Na zidu je držao portret Arhimedov kao neka vrsta podsetnika kojoj ljudskoj grupi pripada. Osim tih, čisto fizičkih veličina, merio je, naravno, i reči. Kad bi ga nešto pitali on bi odgovarao sažeto i veoma precizno. Nije umetao rečenice, ukrašavao ih nekakvim metaforama ili dramskim efektima, već je govorio krajnje direktno. – Bila su dva velika svetska rata i 283 malih, lokalno-bilateralni ratova u dvadesetom veku! Poginulo: toliko i toliko. Nije se dao zbuniti čestim upadicama raznih veseljaka i očajnika koji su...

Nastavak

Uskrs, 7. april 2018, subota

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 7, 2018

Bio jednom jedan ćutljivi čovek kojeg su stalno terali da govori. Što se više povlačio u sebe to su ga više isticali. – A šta bi na to rekao… naš Dule, u glas viču čim ih se najamnje petoro okupi.  Onda se zlobno smeju jer su, kao, pogodili pravu metu. Dok on nešto ne izrekne sve je ovako i onako. Duletu, u stvari, nije bilo ni do čega. Skupljao je marke, išao na posao, posmatrao ptice, crtao gole ženske iz glave. U radnji je uvek uredno plaćao, do poslednjeg dinara, a desilo mu se nekoliko puta i da vrati pogrešno obračunat kusur. Ne bi on uzeo nešto nečije ni za živu glavu. A da opsuje, ni sčućajno! Kakav je bio u materijalnom isti je bio i u emotivnom pogledu. Nikada nikoga nije prevario, obmanuo ili izdao. Zašto ga zaista nisu puštali da ćuti? On bi svakog odslušao pažljivo, sve...

Nastavak

Biti u pravu, 5. april, 2018. četvrtak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 4, 2018

Bio jednom jedan čovek, zvali su ga Karlo, koji je najviše od svega mrzeo da dokazuje da je u pravu. Najčešće je bio u pravu. Sled događaja i istorija, to su nedvosmisleno potvrđivali. Napadali su ga neki, kad je sve prošlo, i pokazalo se da je on, pre dvadeset, dvadeset i i pet godina, bio u pravu, zašto nije bio uporan i glasan, zašto nije ubedio svoje sugrađane šta će biti. – Malodušan si, kukavica, nemaš vere u ljude oko sebe, govorili su mu posle svega. On se sve slagao sa njima, ali nije pokušavao da im objasni šta se trenutno dešava. Osećao je da ne bi dobro prošao mada je znao da je u pravu. Znao je on da ne može da uveri ni neke članove porodice, a kamo li nepoznate ljude. Kad bi stvari dogurale dotle pa su se svi pitali: dokle ovo još može da ide,...

Nastavak

Opasnost življenja, 3. april 2018, utorak

Postavio Velimir Ćurgus dana Apr 3, 2018

Bio jednom jedan čovek koji je najviše od svega voleo da radi opasne stvari. Čega god se u životu dohvatio bilo je opasno. Prva žena mu beše nervni bolesnik, sklonija ubistvu nego samoubistvu, noću mu se prikradala i zamahivala satarom prema licu, a on je u polusnu, u magnovenju, podmetao nadlaktice. Mnogo je krvi tu izgubio dok ne nađe drugu ženu koja je bila samoubicu u pokušaju. Mnoge je kosti polomio spasavajući je sa simsa, ispred lokomotive i kamiona. Pila je besomučno i terala ga da joj pravi društvo. Na kraju ode u Ekvador sa nekim diplomatom. On se lečio od alkoholizma radom u najopasnijem rudniku. A treća žena beše ćerka čuvenog policajca koji je dao da ga prate, hapse, isleđuju, ispituju i muče jer ne beše zadovoljan njegovim ponašanjem i političkom biografijom. Nekako se oslobodi tog životnog nameta, ucena i pretnji, promeni državu, ime i prezime, a i...

Nastavak