Pisma
Pismo Aci, 17. jun 2017, subota
Juče mi je pisao Aca, Istovremeno meni i Ruži. Piše kako je, gde je bio, seća se raznih stvari, a ima i neke ideje sa kojima bi nešto započeo. Morao sam odmah da mu odgovorim. Tako se olakšavaju ne samo tuđe nego i sopstvene muke. Iskreno, samo iskreno. Tome prijatelji i služe. Ubacujem ovo pismo u građu za Muzej melanholije jer mislim da pisma, ponekad, mogu bolje i direktnije da opišu ne samo stanje svesti autorovo nego i situaciju, i prilike, u kojima se živi. Dragi Aco ja sam izvanredno do neprepoznatljivosti. Uspesi našeg Vođe me podmlađuju i osvežavaju. Druženje sa ljudima budi najgore niskosti i osećanja frustriranosti. Ni gola zavist to ne može kompenzovati. Jedina uteha su mi Pink, Hepi, a posebno Studio B. Od novina Informer, Alo, Kurir, uz povremene izlete do Politike. Spavam teško, uspavljujuće, bez snova. Hodam na prstima, derem se ko magarac, trošim nemilosrdno,...
NastavakRAZGLEDNICA IZ ZAGREBA
(Prisluškivanje) Jutro. 4. 4. 2017. Zagreb. Linija tramvaja broj 12 – Dubrava-Ljubljanica. Moja ulazna stanica – Trg Bana Jelačića. Fokus istraživanja – bliskosusjedska politika u očima građana. Ispred mene, dvije ženske osobe, kasne dvadesete. Osoba 1 (elegantna ali glasno logoreična) “….Ma kužim, ali nije sve u tome. Nemreš stalno mislit ni na klince. Meni je i politika važna. Jesi gledala onog našeg jučer u Mostaru? Svi imaju nekaj za reč, ali meni je on skroz u redu. Bar je gospodin, to se odmah vidi. Glavno da nije neka seljačina ili fosilac…” Osoba 2 (manje dotjerana: po prvom dijelu razgovora očigledno je umorna majka malog djeteta)…”Meni je ipak nekak umjetni. Priča OK, to je, al pojma nemam šta misli. Onaj novi srpski mi izgleda ljudskije, ne znam, da popiješ kavu sa njim….” Osoba 1 “Kavu? Sa tim tipom? Svi kažu da je lupež. Možda se ne vidi, ali, ne...
NastavakDođem ti, dođeš mi, 5. oktobar, sreda
Dragi prijatelju, nismo se čuli, ni videli, već čitavu večnost. Još uvek neko od matoraca izvali: “ni pisma, ni razglednice”, što, naravno, sve manje ljudi razume. Uzalud, svojevremeno, pre nekih petnaest godina, pokušah da te naučim da koristiš mail. Odgovorio si mi par puta uz pomoć onog svemoćnog “reply”. I to, međutim, zamre. U starom inboxu i dalje čuvam tvoju adresu i tragove naše komunikacije. Ponekad, kad sam sam, setim se ko je sve od zajedničkih poznanika i prijatelja otišao. U stvari, setim se ja i u društvu, jer je tema starenja i odlazaka deo visinskih priprema. (Samo što ja to sebi neću da priznam.) Starenje i smrt su, deo života. Sve više o tome pripovedaju. Odnedavno primećujem da je tema skore apokalipse veoma popularna. Svi propadamo. Na čelu sa majkom Zemljom. Ili nas udari asteriod, ili Sunce izgubi snagu, ili iznenadne eksplozije na Suncu zbrišu kompletan život. Propast...
NastavakО деменцији – писмо Душана Мрђеновића, реакција на Ромпомпони
Драги Казимире, “Узеде ми реч из уста”, што би се рекло, ма колико то нехигијенски звучи! Питање постављено у поднаслову твог текста, а које не схватам као реторичко – Da li je demencija najefikasnije sredstvo za očuvanje mentalnog zdravlja? – код мене је изазвало једно громко ДАААА! Међутим, хајде да погледамо ствари из другог угла… Мало веселијег. Деменција није ствар избора. Сем код релативно ретких изузетака, она је награда за животно дело. Нешто као одлазак мозга у пензију, јер није лако, нити је хумано, бити до краја свестан вештачких кукова, крезубих вилица, пелена… беде свакојаке. Пошто сам се и сам бавио (као што знаш, и хемијским, и биолошким, и менталним методама) темом превазилажења стварности, узећу слободу да поменем један лични и себични пример – бежање у мале психозе. Такорећи психозице. Бар у периоду када си “Too Old to Rock ‘n’ Roll – Too Young to Die!” Оне које...
NastavakHrvojevo pismo
O pismima Kad sam napisao poslednje pismo? Mislim na pismo koje se piše rukom ili kuca na pisaćoj mašini. Možda dvadeset godina. Moj rukopis se, u međuvremenu, prilično pokvario. Sve češće imam problem sa razumevanjem onoga što napišem rukom. Naravno, ja i dalje rukom pravim beleške, da imam tablet verovatno bih prešao na takvu vrstu pisanja. Cela moja komunikacija sa prijateljima, poznanicima ili sasvim nepoznatim ljudima, odvija se isključivo putem interneta. Tako oko dvadeset godina. Šta će biti sa epistolarnom književnošću? Gde će završiti? U jednom ogromnom inboxu. Čitao sam da je Susan Sontag iza sebe ostavila inbox sa preko 17.000 mejlova. To je sada ne samo deo njene ostavštine nego i oblast istraživanja. Možete da uđete u biblioteku i da kopate po tuđim pismima. Možda tom prilikom otkrijete da su vas mučile iste brige i isti strahovi. (Oni se češće dele od radosti i ushićenja.) Pisma su čudo,...
Nastavak