Do moga
Kad bi veliki Aleksandar Makedonski uzviknuo: do moga! Svi bi se zbili oko njega. Nije bilo sile koja je mogla da ih pobedi. Kasnije su i druge vojskovođe, velikaši i političari pokušavali to isto. Nije im previše pomoglo. Gaj Julije Cezar bio je baš iznenađen zbog Brutovog izdajstva. Nije imao vremena da to sa njim raspravi mada se priča da je Brut posle toga neprekidno ponavljao nije važan moj ili tvoj već demokratija.
Kako se uopšte desilo da se od jedne emotivne izjave, koja je, u svoje vreme, osvojila svet, stigne do prazne i lascivne, moglo bi se reći uličarske, dosetke? Tako što je nestajao prirodni, autentični autoritet a zamenjivalo ga bolećivo samosažanjenje? U osnovi, to je prava muška, mačo, izjava koju, međutim sve više koriste i žene. To je izjava koja se najčešće izgovara samostalno, potpuno spontano, izazvana nekakvom greškom, kvarom, ljutnjom i nezadovoljstvom što nešto ne radi kako treba ili što se otkrilo nešto neprijatno i neočekivano. – Do moga, kad crkne gumica u slavini. Do moga, kad stigne neočekivano visok račun za struju. Do moga, kad se čuje šta je upravo izjavio aktuelni predsednik mesne zajednice preko svih nacionalnih televizija. A tek kad nožem zasečeš prst dok seckaš krastavac.
Navikao sam se da je „do moga“ neka vrsta sudbine koju oličavaju ovo vreme, idioti i narodi koji uživaju u njihovom idiotizmima i prostaklucima. Kad bi sutra Tramp ili Putin, sve jedno, rekli: do moga, narod bi se baš radovao. Jer biti sličan svojim idolima jače je ne samo od razuma nego i od instinkta samoodržanja.
Nije nikakvo čudo što sto puta na dan u glavi čujem: do moga. To su vibracije, a ne reči. Nisam siguran koliko pomaže. To: do moga, sve više liči na jauk iz pustinje.