Praznik, 2. maj 2018, sreda

Moja sećanja na praznike predstavljaju lepši deo istorije. I lične i kolektivne. Nova godina, Dan republike i Prvi maj bili su praznici oko kojih se vrtela cela godina. Danas raspolažemo samo ostacima, nekakavim siromašnim i prilično unakaženim ruinama koje se još  održavaju ličnim uspomenama i, naravno, neradnim danima. (Božić i Uksrs su podignuti na pijadestal državotvornih, a ne porodičnih  praznika, jer to pogoduje novim vlastima koje sopstvenih praznika nisu ni imale.)

Znači: smisli praznik da bi se veličao. Sretenje, dan nezavisnoti, kraj Velikog rata, samo da se pobegne od svega što podseća na malo svežiju istoriju. Bekstvo u devetnaesti vek, među Obrenoviće i Karađorđeviće, veličanje Apisa i Crne ruke, Nikole Pašića, međuratna domunđavanja, lopovluci i korupcija, diktatura, ubistva, dvorski balovi… sve je to deo bolesne i inferiorne kulture i politike. Još malo pa će rehabilitovati srpske kvislinge i ubice. Zbog veze sa Rusima i dalje glume antifašiste premda bi ulicu Koče Popovića rado vratili u Zagrebačku.

Kao prvo i prvo: reči praznovati i prazniti nemaju zajedničko značenje. Istina je da se za vreme praznika, veliki gradovi, a posebno Beograd, dobrano isprazne. Građani odlaze u svoje postojbine, a oni malo imućniji, na izlete i produžene odmore. Za Prvog je maja grad posebno zgodan za upotrebu. Pošto Prvi maj već godinama nema nikakvo ideološko-političko uporište to znači da ne postoje nikakvi ukrasi, jelke, parole i plakati.  Mitinzi ili demonstracija održavaju besramnu iluziju o snazi sindikata i ideje o socijalnoj pravdi. Sve što ima predznak modernosti i normalnosti  u Srbiji se odavno pretvorilo u u jeftinu i tužnu farsu. (Pročitao sam nedavno na FB da su u Rumuniji velike demonstracije protiv promena zakona   o radnom pravu i da je na jednom transparentu pisalo: “Nismo vam mi Srbi!” Ako je i izmišljeno deluje realno.) Uglavnom, grad se za Prvi maj prolepša jer nema gužve, najveći broj radnji je zatvoren, a i sunčano je. U stvari, svako ostane kod svoje kuće.

Druženja su se svela, pogotovo ona generacijska. Čim dođeš u situaciju da bi voleo da okupiš društvo u kojem je bar pola prijatelja umrlo a ostatak se odselio ili sakrio shvatiš da osim najbliže rodbine teško da možeš da računaš na neko okuplanje. (A i sa najbližom rodbinom stanje nije baš najsjajnije.)

Ovi prvomajski uranici, za koje nikada nisam imao previše razumevanja, osim ako se nisu održavali u nečijoj bašti, sve više postaju generacijsko-navijačka druženja u  kojima je potrebno pokazati ko je najjači, najbučniji i najluđi. Tuku se oko parking mesta, muzike i drva. Glavni obračun se odigrava na Košutnjaku. Očekujem da uskoro iseku onaj divni platan ispred Miloševog konaka i da ga založe. Policija ne interveniše da ne bi ugrozila bezbednost ostalih građana. O kako  bi samo oni inervenisali da  drveće iseku Romi! Kako bi im pokazali snagu zakona i reda. Bagra populistička!

 

 

Društvo je licemerno pa su takvi i praznici. Pogotovo oni koji su preneti iz socijalizma. To je zajednička crta transverzale koja ide od Baltika: Poljska-Slovačka-Češka-Mađarska-Hrvatska/Srbija. Ne znaš gde je veći stepen kretenizma.

Muka mi je da upoređujem prošlost i sadašnjost. Ne zbog toga što je prošlost bila mnogo bolja već zato jer je bila pristojnija, osećajnija i normalnija. I u naše smo vreme zbijali šale sa paradama, tenkovima, tribinama, koračnicama i zakletvama. Bio je to program koji je bio čista scenografija. Sa druge strane, po našim domovima, po baštama i okućnicama, odvijao se privatni život koji je imao snagu i moć društvenosti. Tu su se vodile duge rasprave o slobodi štampe, idiotizmu vlasti, novim knjigama i filmovima. U našem društvu nije bilo nikakvih zadriglih predstavnika zvanične politike, dijalektičkog materijalizma, prosovjetskih ili maoističkih fanatika. Bili smo liberalni levičari koji su bili obrazovani. Upravo ono što Donald Tramp najviše mrzi. (Mislim da taj animozitet deli i Vladimir Putin.)

Kad bih danas pokušao da opišem svoja mladalačka uverenja bio bih u priličnom problemu. Jednostavno, danas pojmovi kao što su levo i desno više nemaju isto značenje. Na kraju dođeš do toga da samo nabrojiš: ja sam za ovo, a protiv sam ovoga. A onda to svedeš na par ličnosti. Možda je najveći problem u tome što ne postoji “uzor ličnosti”. Mislim na živu osobu. To više ne “radi”  sa Vili Bratnom i Ulofom Palmeom. Svet politike izgubio je uzore a dobio monstrume.

Nikada nisam razumeo Pesmu radu. Tu se peva: “naša biće zemlja cela” iako je već cela. Ili je reč o planeti Zemlji? Sumnjam. Onda onaj čudni stih: “u divljaka luk i strela, železnica, selo i grad…” Pretpostavljam da je reč o evoluciji ljudskog roda i neumitnom progresu.

Šta da kažem na kraju? Živeo rad! Živeo odmor!

Kad samo pomislim da i onaj Vulin, kao, slavi Praznik rada. Napravio piknik u Karađorđevu. Tamo, nadam se, nisu sekli drveće za roštilj kao na Košutnjaku. Samo su sedeli oko svečanih stolova punih hrane i nazdravljali čikaškim radnicima. Puštaju “Zardoz” na velikom platnu.  A s vremena na vreme obiđu ih lekari da provere da se neko nije oslobodio košulje i pobegao u šumu.

Opšte ludilo se najbolje pokazuje za praznike!