Idiot

Nikad mi nije bilo rečeno, eksplicitno da sam idiot. Međutim, što se tiče komunikacije na verbalnom nivou, moji sagovornici su uvek bili krajnje otvoreni i pošteni. Dolenavedni primeri nisu izmišljeni.
Razredni starešina (Druga beogradska gimnazija, početak 1968. godine): “Ne bi bilo pametno da radiš matursku tezu iz filozofije. Žunjić ima veliko teoretsko znanje.“

Zoran Zec (u Parizu, početkom 70-tih godina) objašnjava mi Lajbnica kao da za istog nisam nikad čuo. Možda i nisam.
Mida (u istom Parizu, u istom periodu): “Hoćeš da učiš kineski? Namećeš sebi težak intelektualni zadatak samo zato što nemaš fakultet.“
Moj brat Dragan (krajem 60-tih godina, kadgod bih pipnuo, ali samo pipnuo, neku filozofsku knjigu): “Jefta (ili Švarc, ili bilo koji njegov pajtaš)  za tebe je doktor filozofije.“ Nije mi palo na pamet, baš zato što sam idiot, da dovedem u pitanje sve te zamišljene doktorske titule, da se sam proglasim doktorom, ali “u odnosu na komšiju Žiku.“
Vukica (krajem 60-tih godina, u Beogradu): “Misliš da je Plotin vrhunac filozofije? Očigledno ti nije poznat Džojsov tomizam. Bilo bi pametnje da se baviš samo muzikom.“ Totalna izolacija od ljudi je jedna alternativa. Druga je društvenost, što podrazumeva razgovor, a razgovor, bar što se mene tiče, budući da sam idiot, sastoji se u tome što mi ljudi saopštavaju moje sopstvene misli, ubeđujući me, na primer, da nikad u životu nisam čuo za autore koje već, decenijama, čitam, prečitavam i pročitavam.
Još dva primera.
Amerikanac, oženjen Beograđankom: “Ti si katolik? Prema tome nisi Srbin. Srbin i katolik. Istovremeno? To je nemoguće.“
Koleginica (na poslu, ovde u Americi, pre jedno desetak godina): “Tvrdiš da poznaješ Elejn Pejgels. To je nemoguće!“
Da sam bar idiot! Možda ljudi ovako razgovaraju s čovekom koji ne postoji.

 

Zoran Minderović