Sećanja
Ovo je početak nečega
Kada sam imala šest godina želela sam da budem nešto. Sa sedam sam izgubila ambiciju. Počela sam da idem u školu. Prešla sam neku vrstu nevidljive linije. U školu me je vodio moj 6 godina stariji brat. Hodao je na 5 metara od mene. Ubrzo sam naučila brzo da hodam tokom pospanih ranih jutara. Slikali smo se ispred OŠ Vladislav Ribnikar, 4. razred. Od sve dece na slici samo ja gledam u objektiv. Osećala sam se kao da sam došla do mesta do koga nisam mislila da ću morati da dođem. I ne znam kako sam dospela ovde. To je čudno mesto. Sećam se da sam razmišljala u sebi: Dakle, ovo je početak nečeg. Stvari i ljudi svuda oko nas umiru, lome se ili se gube. Ne postoji nikakva sigurnost ili garancija. Lola...
NastavakLondon u Beogradu
Crnjanski je u svom “Romanu o Londonu” sve rekao. Kada sam, u leto 1970., prvi put video London, a i “domovinu” Englesku, grdno sam se razočarao, jer sam, sećajući se majčinih priča o Engleskoj s kraja 1940-tih godina, tu zemlju zamišljao kao neki svet kojem bi se stranci morali diviti. Indija, gde se sam živeo sredinom 1950-tih godina, bila je, u to vreme, izborivši se za nezavisnost tek 1947. godine, još uvek, bar u kulturnom smislu, britanska kolonija. Moj prvi londonski utisak, kada sam se malo osvestio od prljavštine, neotesanosti i primitivizma, bio je grozomorni, gotovo nerazumljivi gradski dijalekt. Tada sam shvatio da čovek ima bolje šanse da nauči engleski u Beogradu. Da li je u Engleskoj ikad postojao neko (ako izuzmemo književne likove poput Šoovog profesora Higinsa iz “Pigmaliona”) ko bi se mogao meriti s mojim profesorom engleske fonetike na Filološkom fakultetu, Vojislavom Vidovićem, čijem izgovoru engleskih reči...
NastavakTužna je nedelja
Danas je ponedeljak, 24. novembar. Pregrmeli smo nedelju. Ovde su nedelje mahom depresivne. Osim ukoliko se ne okupe mali ljudi i prijatelji. Nekada smo znali, kad se okupimo, da sami od sebe zapevamo. Taj se običaj izgubio. Ono što znamo kao javni život veoma doprinosi ovoj depresivnoj nedeljnoj atmosferi. Kao po dogovoru, nedeljom je program na televiziji najsiromašniji. Kombinacija starih filmova i odvratnog kiča. Ili dugački intervju sa nekim istaknutim političarom. Ne verujem, međutim, da je neko depresivan zbog muzike, pogotovo zbog muzike koja je starija od šezdeset i više godina. Bilo bi dobro kada bi ignorancija mogla da proizvede neko veselje, ali ova, kojom smo okruženi, deluje teskobno. Poslušaj: nešto što je nešto značilo i našim roditeljima, možda se zbog toga razvedriš. Mada, kad malo bolje razmislim: možda je ta tuga samo način da se preživi u jednom komadu. ...
NastavakIstorija
U Drugoj beogradskoj mi je istoriju predavao profesor Hranislav Živković, sjajan nastavnik, koga smo zvali “Hrane.” Bilo mi je uvek smešno kad je izgovao imena engleskih kraljeva. Govorio je o “Henrihu Osmom.” Sedeo sam u klupi, govoreći u sebi: “Just say–‘Henry'” Dopadalo mi se, međutim, što je s velikom strašću govorio o istoriji, naročito o srednjovekovnoj, koja je mene uvek veoma interesovala. Jednom nam je rekao kako je shvatio Srednji vek u celosti proučavajući Kičevo i Braničevo toga perioda. Pričao nam je da je, budući zadužen za više od jednog razreda, mora držati veliki broj istorijskih činjenica “pod kapom.” Taj idiom mi se odmah dopao, budući mnogo slikovitiji od “all those facts at my command,” ili nešto u tom stilu. Sve se to pokvarilo u četvrtom razredu, kad smo prešli na dvadeseti vek, što znači da je istorija postala ideologija. Jednog dana, pred kraj prvog polugođa, profesor me upita...
NastavakTribina o kućnoj književnosti
Krajem maja 1982. ponovo sam se našao u Beogradu, nakon desetogodišnjeg stranstvovanja u, kako je to Vukica Đilas jednom definisala, “dronjavom” inostranstvu: Pariz, London, i, konačno, kako reče Kazimir, “crna Amerika.” Naslućujući, možda, da mi, kao diplomiranom magistru nauka (lingvistika), sledi monumentalno dosadna tridesetogodišnja karijera u ispravnomislećim oficijelnim lavirintima i dušegupkama američkog intelektualnog gulaga, osećao neku vrstu intelektualne euforije. I gle, baš tih dana, stigne mi poziv da učestvujem o tribini u SKC-u (Studentski kulturni centar) o kućnoj kniževnosti. Kako se može videti u arhivu SKC, učesnici su bili: Svetlana Slapšak (rodonačelnik kućne književnosti u svim njenim vidovima), Velimir Ćurguz [treba: “Ćurgus”] Kazimir, Milan Raudlović [treba: Radulović] i ja. Bio sam u stanju totalne euforije, jer mi se, eto, pružala jedinstvena prilika, da, na svom jeziku, govorim šta mi padne na pamet, ne strepeći od američkog intelektualnog KGB-a. Bez ikakve pripreme, zamišljajući da imam nažvrljane beleške na imaginarnoj kutiji...
NastavakŠta je to Srbin?
Godine 1957. sam se vratio iz Indije, gde sam, s porodicom, proveo više od 3 godine. U Indiji sam potpuno zaboravio naš jezik. Moji su se roditelji, koji nisu nikad studirali lingvistiku, rukovodili principom “deci su jezici laki, on će se bez problema snaći kad se vratimo u Beograd.” Taj je “princip” totalna besmislica: trebalo mi je jedno osam godina, od prvog razreda, pa do gimnazije, da se otarasim engleske sintakse u pisanju na našem jeziku; tek sam tada počeo dobijati malo bolje ocene iz srpskog. O peticama nisam mogao ni sanjati! Jedina garantovana petica bila je iz engleskog. Možda se sve promenilo u prvom razredu gimnazije, u Drugoj beogradskoj, jer mi je srpski (i književnost) predavala zaista izvrsna profesorka Blagorodna Diklić, supruga Arsena Diklića, koja se prema meni veoma blagorodno odnosila, tojest nije me kinjila, kao što je to činila nastavnica srpskog iz osnovne škole, čijeg se imena...
NastavakNa granici
U leto 1969. bili smo svi izbezumljeni. Očekivali smo reprizu junskih događaja od prethodne godine; međutim, od toga–ništa. Proveo sam neko vreme u Rovinju, gde sam se družio s Vukicom Đilas. Jednog dana smo, ne znajući šta ćemo, rešili da odemo u Italiju, u Veneciju. Ne sećam se kako smo stigli tamo. Vukica je svratila u 2-3 radnje sa odećom, pričala s prodavačicama, ali ne sećam se da li je nešto kupila. Uglavnom smo lunjali besciljno, uživajući u prijatnoj atmosferi grada. U Rovinj smo se vratili auto-stopom. Prešli smo granicu peške, obuzeti nekom čudnom euforijom. Iluzija povratka. Pregledavši naše pasoše, milicioner se nasmeja i reče: “Gde se vas dvoje nađoste?” Zoran...
NastavakJedno sećanje
Bled, 1978. Da li se sećaš kada smo pili piće na jaaako dugačke slamke? Mara Čabrić Moje sećanje je ograničeno: sećam se dugačkih slamki ali ne i da sam bio tako obučen. Sa sve kravatom! Bio je oktobar, skup informatičara u hotelu “Bled”. Sećam se i da je Joca napravio neki pičvajs u kupatilu. To znam samo iz priče. Nisam prisustvovao. Na fotografijama: Mara Čabrić, VĆK i Jovan Jovanović – Joca. prim. vćk ...
NastavakCasta diva
Sredinom 1960-tih godina bio sam đak u muzičkoj školi “Stanković.” Istoriju muzike nam je predavala Roksanda Pejović. Strašno joj je išlo na živce rasprostranjeno verovanje, među učenicima, da je “Casta diva” opera. Reč je, naravno, o velikoj ariji iz Belinijeve opere “Norma.” Jednom prilikom se, ako se dobro sećam, obratila našem drugu Moniju (Simeon Mišev), pred grupom đaka: “Evo, Mišev, vi dobro poznajete istoriju muzike, kažite nam, šta je Casta diva?” Moni odgovori, po svoj prilici zezajući se: “Opera!” Zoran...
NastavakArija iz Kućne opere
Sećam se jedne mini-arije iz pomenute Kućne opere, koja nam je uvek bila jako smešna: “I Pera opet umro.” Ne sećam se šta je o tome mislio Pera Vujičin, takođe deo dadaističke galaksije koju pominje Moni (Simeon Mišev). Zoran...
Nastavak