London u Beogradu

Crnjanski je u svom “Romanu o Londonu” sve rekao. Kada sam, u leto 1970., prvi put video London, a i “domovinu” Englesku, grdno sam se razočarao, jer sam, sećajući se majčinih priča o Engleskoj s kraja 1940-tih godina, tu zemlju zamišljao kao neki svet kojem bi se stranci morali diviti. Indija, gde se sam živeo sredinom 1950-tih godina, bila je, u to vreme, izborivši se za nezavisnost tek 1947. godine, još uvek, bar u kulturnom smislu, britanska kolonija. Moj prvi londonski utisak, kada sam se malo osvestio od prljavštine, neotesanosti i primitivizma, bio je grozomorni, gotovo nerazumljivi gradski dijalekt. Tada sam shvatio da čovek ima bolje šanse da nauči engleski u Beogradu. Da li je u Engleskoj ikad postojao neko (ako izuzmemo književne likove poput Šoovog profesora Higinsa iz “Pigmaliona”) ko bi se mogao meriti s mojim profesorom engleske fonetike na Filološkom fakultetu, Vojislavom Vidovićem, čijem izgovoru engleskih reči bi pozavideo i Lorens Olivije? Moja majka, Zora Minderović, profesor engleskog i prevodilac, pričala mi je kako se malo snebivala što je profesor Vidović s njom uvek govorio engleski kad bi se sreli u gradu. Naročito joj je to bilo neprijatno u tramvaju. Dvojka? Kad sam prvi put sreo profesora Vidovića, odmah me je pitao: “And where did you learn English?” Nisu svi na engleskoj katedri bili simpatični kao profesor Vidović. Bilo mi je smešno što je veoma učeni Dušan Puhalo, profesor istorije književnosti, predavao na srpskom. Od studenata se nije očekivalo da čitaju lektiru za prvu godinu na engleskom, što je mene potpuno skandalizovalo. Nisam krio svoje zaprepašćenje. Osvetio mi se time što mi je dao sedmicu, jer nisam umeo, u konteksu Džojsovog pogleda na svet, da objasnim doktrinu o estetici koju je zastupao sv. Toma Akvinski! Shame on me! Tako se završila moja sjajna karijera na engleskoj katedri. Prema tome, engleski jezik nije ni Indija, ni Engleska, a ni Filološki fakultet u Beogradu. Engleski jezik je ogromna kolekcija knjiga u stanu na Studentskom trgu, koja je 1977. godine, preneta u stan u Zmaj-Jovinoj 29; engleski jezik je Enciklopedija Britanika (izdanje 1963), s kojom sam proveo mnoge časove; Borhes u dobrom prevodu na engleski; mnogobrojni rečnici i knjige kao što su Legui-Kazamjanova “Istorija engleske književnosti” (napisana na francuskom; vive la France!) gramatike velikih holandskih lingvista kao što su Zandvort i Krojsinha (profesor gramatike na engleskoj katedri, čijeg se imena ne sećam, rekao nam je jednom da su najbolje engleske gramatike napisali stranci) i fundamentalno delo o engleskom izgovoru: Daniel Jones, “English Pronouncing Dictionary,” čije sam prvo izdanje, primerak kupljen 1949. godine u Londonu, koji još uvek imam, nasledio od majke. Ovom knjigom (novijim izdanjem) služim se dan-danas, kao močugom, da se odbranim od imbecilnih tzv. “native speakers,” koji se osećaju pozvanim, jer je, kao, reč o njihovom maternjem jeziku, a ne mom, da ispravljaju moj izgovor, budući da, hvala Bogu, odudara od njihovog pećinskog dijalekta. Pozivam se na Danijela Džonsa, za koga niko živi nije čuo, a trebalo bi im reći da “svoj” vajni jezik ne znaju, jer ga nisu učili u Beogradu, gde živi moja sestra od tetke, Zora Mišović, prevodilac, koja neuporedivo lepše govori engleski i bolje vlada engleskom idiomatikom od tkzv. obrazovanog, otmenog i kulturnog sveta, s kojim sam ponekad u kontaktu, u svakodnevnom životu, u anglosaksonštini, mada ga izbegavam kao živu vatru.

Zoran Minderović