Moj dnevnik

Skakutavi dani, 23. decembar, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 23, 2015

  U jutro, posle sastanka, idem u banku da podignem honorar koji mi je najzad legao. A ono banka ne radi – “prso` sistem”. Kad će da proradi, ne zna se. Sednem preko puta, u Vonder, da popijem kafu. Kafe prazan. Drži banak stariji čovek, verovatno moje godište. Govor upućen za dvoje mlađih ljudi i nameštaju. O tome kako su komunisti pacovi i kako im je trebalo sve oduzeti i izbaciti na ulicu. Ne samo onim izvornim, Titovim komunjarama, nego i njihovoj deci i unucima. Oni su pacovi. Gori od lepre. I Đinđić je bio komunjara. Kako bi inače studirao u Nemačkoj ako nije bio komunjara. Od koga je dobio stipendiju? Tu se umešam i kažem: znam kako je Đinđić studirao, odnosno kako je bio na postdiplomskim studijama. Nije imao nikakvu jugoslovensku, komunističku stipendiju. Ali otac mu je bio komunista, vojno lice. Pa i moj je. A znate zašto,...

Nastavak

Psi i mačke, 16. decembar, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 16, 2015

  Čitam, između dva sastanka, poruke prijatelja. Tako saznajem da je moja prijateljica Đurđa zatekla haos kad se iz Nemačke vratila kući. Prijatelj kojem je izdala stan, u Zagrebu, ne samo da je ostavio gomilu neplaćenih računa nego je stan i prilično demolirao. A kod kuće, na ostrvu, umrla joj je Roza, plemenita drugarica keruša. Đurđa je u Hrvatskoj, a živi na ostrvu. Često joj zavidim na uživanju koje može da pruži sopstveni krov, bašta, blizina mora, Sunca, mnoštvo životinja… I ja bih mogao u tome da uživam, mada ne bez najbližih, pogotovo unuka. Usamljenost često nije samo sopstveni izbor već i proizvod kombinatorike osećanja i okolnosti.   Tešim Đurđu, sa daljine, opisujući joj muke našeg života, sa sve idiotskom i nepravednom presudom, besparicom, unukovim problemima sa disleksijom, pa do potresne povrede ulične mačke, koju hranimo duže od godinu dana, mlađa sestra po majci našeg debelog i razmaženog mačka...

Nastavak

Menjanje prošlosti/Uklanjanje prošlosti, 14. decembar, ponedeljak

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 14, 2015

  Iz dana u dan , poput epidemije koja svakog dana otkriva nove manifestacije bolesti, pojavljuju se tekstovi, slike, filmovi koji menjaju naša ukorenjena znanja. Nije više u pitanju samo zavera velikih korporacija ili tajnih službi velikih zemalja, a posebno Amerike. Ovo je nešto što se nije pokrenulo od juče, ali je tek danas dobilo ovakvu snagu i masovnost. Prvo su “otkrili” da je Stejnli Kubrik režirao spuštanje na Mesec. Znači, nismo se spustili na Mesec. Sve vreme su nas folirali iz samo njima znanih razloga. Tih nekoliko hiljada ljudi iz NASE i okolnih firmi i organizacija nekako su takođe bili namagarčeni jer je teško zamisliti ko bi inače mogao da kontroliše toliki broj ljudi. Sve ono što su tvrdili zadrti konzervativci, “prirodni” reakcionari, poslanici raznih religija, sekti i patriotskih udruženja bilo je, znači, tačno. No, to je tek početak. Stiže i film koji traje beskrajno – skoro devedeset...

Nastavak

Konkurs za Žrtvenik, 11. decembar, petak

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 11, 2015

U pogonu sam četrdeset i pet godina. Počeo sam da radim sa 22 godine. Danas sam se našao u stanju, nekako čudnom, bezvazdušnom. Naprosto sam iscureo. Kojim redom da počnem? Od najstrašnijeg ili od najgoreg? Ima li razlike? Raditi se mora. I živeti. Ko to kaže? Čisto baljezganje i kristalizacija besmisla. Niko ništa ne mora. Ali svaka odluka košta. Prvo sam imao gostovanje na televiziji, pa prezentaciju novog istraživanja, pa mi je Ivan javio da je umro Brana. Na njega sam mislio ovih dana. I pokušavao da promenim pravac misli. Kao da ću, ako ne mislim na njega, i kako mu je, učiniti da se desi čudo i da on ozdravi. Često pokušavamo da ne mislimo na najgore kao da time sprečavamo da se to i odigra. To je sujeverje koje je, u stvari, samoodbrana. I prethodna dva dana bila su grozna, ali bez smrti i bolesti. Uobičajena porcija...

Nastavak

Nešto bismo morali ostaviti za posle, 9. decembar, sreda

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 9, 2015

    Nešto bismo morali ostaviti za posle To posle možeš da razumeš na razne načine Ne, svakako ne mislim na poslednju poruku Izraz poslednja volja deluje uvrnuto osim ako nije reč o nekom posebnom fizičkom činu, nekoj neobičnoj grimasi, kriku ili potpisu Nešto bismo morali ostaviti za posle Kao zbirka pažljivo izabranih reči koje će se izgovoriti tačno u određenom trenutku Kad duge senke letnjeg popodneva prodru kroz drvene roletne Bićemo u blizini mora Vodićemo ljubav pre toga onako kako to rade stariji ljudi neopterećeni dokazivanjem Beli čaršavi će mirisati Napolju će se čuti pesma šest cvrčaka i dve gugutke Setićemo se naše dece kako su kretala u svet mnogo bolje nego sopstvenog izlaska Neko će dugo pričati preko telefona ispred našeg prozora, onda će zaćutati i početi da se smeje Zaustaviće se zvuk frižidera Žuto, oker i narandžasto pojačaće plavetnilo neba Neki avion će početi da kruži...

Nastavak

Luksor na Dorćolu, 7. decembar, ponedeljak

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 7, 2015

Sećam se svetlosti.     Nađa B. šalje fotografiju iz Alghera, sa Sardinije, od 19. novembra. Preplavila me svetlost koja nije samo horizont. Ima nešto iza tih kuća, mora, Sunca, obale. Onda otvorim svoj “herbarijum” sa pesmama. I naletim na jednu pesmu koja je ispunjena istom svetlošću. Moj Dorćol. I on je neko ostrvo. Sa tog ostrva počinje i moje pravo putovanje. Dakle:   LUKSOR NA DORĆOLU     Evo gde pričam mada od priče nema koristi. Bar se tako priča. Pa ipak, šta bih drugo? Da upregnem dvokolice i da krenem oko Kalemegdana u beli svet? Beli svet je daleko od belog grada. U njemu se gubi pamet i obraz. Zamisli da možemo jedni drugima u glave, bez govora, znakova ili pisanja, da preselimo svoja sećanja. Zar to ne bi bilo užasno? Zar od toga ne bismo poludeli? Jer svako svoje sećanje pravi i štiti poput sopstvene iskre...

Nastavak

Projekat žrtvenik, 5. decembar, subota

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 5, 2015

Jutros mi je palo na pamet da nešto veoma nedostaje u našem javnom prostoru. Red klackalice, red ljuljaške, pogdegde bazen sa malo usmrdelog starog peska, onda tuje, lipe, divlji kesten pride, klupe, spomenik junaku ili književniku, a u poslednje vreme i tzv. javne česme sa utisnutom godinom kada je podignuta. Ukoliko je javni prostor dovoljno velik onda je u njemu, ili odmah pored njega, uglavljen neki kafić ili novobrendirani restoran. Što je mesto popularnije to je više automobila zguženo svuda oko njega. Sve je na svom mestu. Ali nečega uporno nema? Nema žrtvenika! Ni pravih, a ni simboličkih. U skladu sa tragičnom tradicijom sve bi moglo da se reši jednom duboko rupom, ali to je svakako previše morbidno, da ne kažem nehigijenski, neekološki. Potrebno je napraviti žrtvenik koji će istovremeno biti i atrakcija, i mesto okupljana, a takođe i polazna tačka sveopšte narodne katarze. Žrtvovanje bi bilo svesno, strogo...

Nastavak

San i boleština, 30. novembar, ponedeljak

Postavio Velimir Ćurgus dana Nov 30, 2015

Pre nekoliko noći imao sam strašan, apsurdan i veoma naturalan san sa mnogo detalja. Probudio sam se sa osećanjem strašne teskobe. Nikome nisam ispričao san. Neću ni sada, jer ne želim nikoga da opterećujem svojim unutrašnjim svetovima. Rekoh sebi, u jutro: je li ovo predznak nekog novog sranja? Srce, mozak, bubrezi, jetra, pluća, ili jednostavno duša? Šta će prvo da otkaže? Sećanje me služi, ali nekako na preskokce. Neće me, valjda, ono prvo izdati. Juče sam se setio jednog sudskog slučaja, u kojem sam ja optuženi, i koji se razvlači već četvrtu godinu. Jutros me zove advokat, veoma drag i pametan čovek koji me besplatno zastupa u slučaju, da mi saopšti da je najzad stigla odluka iz Apelacionog suda. Kriv sam, mada su zahtev za odštetom prepolovili. Umesto da platim četiri stotine hiljada dinara ima da dam dve stotine hiljada. Sto hiljada za sudske troškove, sto hiljada da duševne...

Nastavak

Šta se desilo sa aurom, 27. novembar, petak

Postavio Velimir Ćurgus dana Nov 27, 2015

I onda sam se, posle dva dana, našao u istom  kafiću gde sam odlučio da čekam na unuka koji je bio na kursu iz programiranja. Unuk mi objašnjava da će on, kad bude lepo vreme, sam da ide, tamo i nazad, ali sada je važno da zna da ga čekam i da ću biti ispred škole kad bude izašao iz nje. Tu se priča ponavlja: njegov mlađi brat često kaže da će neko jelo, na primer pasulj, jesti kad poraste, ili da će početi da vozi bicikl, da krene u školicu… sve kad poraste. Deca svakako rastu – sa ili bez najave. Levo, iznad moga stola, postavljen je televizor. U toku je prenos fudbalske utakmice u kojoj Partizan igra protiv nekog stranog kluba. Pojma nemam šta je u pitanju. Trenutno je jedan-jedan. Malopre je Partizan izjednačio pa je desetak ljudi u kafiću složno zaurlalo. Inače je tišina, čuje se...

Nastavak

Priča sa Slave, 24. novembar, utorak

Postavio Velimir Ćurgus dana Nov 24, 2015

Na slavu, u subotu, stigao dva sata kasnije nego što sam nameravao. Auto pokvaren, čekao na Ivana, a ovaj na Đorđa koji se iz Zemuna vraća sa rođendana… A taksi, mnogo skup od Zvezdare do Žarkova. Na kraju smo se toliko iznervirali da sam najviše bio ljut na sebe što nisam uzeo taksi. To je nešto što liči na deja vu. Rođendani se sada održavaju u igraonicama. Vidim, iz novina, da se slave mogu praviti i po hotelima. Niko ne istražuje koliko dece stvarno slavi svoje rođendane po igraonicama, koliko ljudi može da priušti slavu sa sve pečenjem, salatama, sarmom i sitnim kolačima. Kod kuće, naravno. Nema ozbiljne statistike ni o čemu osim o izvanrednim uspesima našeg sporta i privrede. Bilo mi je posebno krivo što nas je tako dugo čekao Ognjen koji je, u jednom trenutku, upitao Slavka, dedu po ocu: Dokle traje slava? Ognjen, koji sada ima...

Nastavak