Psi i mačke, 16. decembar, sreda

 

Čitam, između dva sastanka, poruke prijatelja. Tako saznajem da je moja prijateljica Đurđa zatekla haos kad se iz Nemačke vratila kući. Prijatelj kojem je izdala stan, u Zagrebu, ne samo da je ostavio gomilu neplaćenih računa nego je stan i prilično demolirao. A kod kuće, na ostrvu, umrla joj je Roza, plemenita drugarica keruša. Đurđa je u Hrvatskoj, a živi na ostrvu. Često joj zavidim na uživanju koje može da pruži sopstveni krov, bašta, blizina mora, Sunca, mnoštvo životinja… I ja bih mogao u tome da uživam, mada ne bez najbližih, pogotovo unuka. Usamljenost često nije samo sopstveni izbor već i proizvod kombinatorike osećanja i okolnosti.

 

Tešim Đurđu, sa daljine, opisujući joj muke našeg života, sa sve idiotskom i nepravednom presudom, besparicom, unukovim problemima sa disleksijom, pa do potresne povrede ulične mačke, koju hranimo duže od godinu dana, mlađa sestra po majci našeg debelog i razmaženog mačka Njucifera. Ne znamo da li su je povredili ljudi ili ulični psi. Neće nam to nikada ispričati. Možda je i bolje. Ostala je bez repa! No, polako se oporavlja. Omršala je, smanjila se, ali lako se kreće. Samo da ova zima ne bude previše stroga.

 

Gledam fotografiju Roze, koju je Đurđa postavila 12. oktobra, i odjednom se setim da sam, kad sam išao u prvi ili drugi razred osnovne, u Splitu, postojao jedan veoma sličan pas kojega smo voleli i pazili naše četiri kuće, u nizu, dve prema dve. Roditelji su napravili malu kućicu u kojoj je naš, ulični pas, ponekad spavao ili se sunčao ispred nje. Bilo je to u Hektorovićevoj ulici koja, naravno, više ne izgleda onako kao pre šezdesetak godina. Taj, naš pas, pojavio se jednog dana sa gadnom ranom na pregibu zadnje leve noge. Nismo znali za veterinara, ali smo mu mazali ranu nekom mašću kojom su se mazala i naša razlupana kolena. I rana je zarasla, a pas ostao sa nama. Dobro se sećam kako neprimetno, za vreme ručka, iz tanjira odvajam kolutiće pržene kobasice i kako ih obmotavam sredinom od hleba. Majka je to, naravno, videla ali me nije zaustavljala. Pas se hranio po ritmu naših ručkova. Tačno je znao kad ko ručava.
U tom rasporedu ručkova, večera, rođendana i proslava, nije bilo neradnih dana. Čudno je to kako se lako zaboravi da je nekada, u mome detinjstvu, subota bio radni dan. I kako se to desilo da se ne sećam kad se subota spojila sa nedeljom u vikend.
Roza je ono što smo, još kao deca, nazivali lovačkim psom. Nismo tada imali pojma šta se sve pod ovim nazivom krije. Koliko samo francuskih i nemačkih lovaca!
Nikada nisam imao psa mada smo svi u porodici volili životinje. Pas iz Splita je jedini “moj” pas. Sećam se, naravno, pasa iz okolnih ulica koje smo hranili i mazili: umiljatog Buvka iz obližnjeg parka i uobraženog Pegaza kojeg su kasnije usvojili. A keruša Zelja, ona je sada veoma stara, ponekad je vidim kako je šetaju komšije kod kojih se udobno smestila.

 

U naš su život, odnosno porodicu, mačke ušle pre više od dvadeset i pet godina. Imao sam, svojevremeno, i jednog mačka na poslu. Bio je to jedan divni glavati žućko. Lep, uobražen, kukavica, i naravno, maza. Umeo je ponekad da mi se uglavi u krilo dok bih radio za kompjuterom. Iznenada se razboleo. Od bubrega. Uremija. Njegova patnja bila je nešto najstrašnije. Najzad sam ga odneo kod veterinarke da uspava. Sahranili smo ga u bašti poznanika, ispred jednog zida koji smo proglasili Zidom odbeglih mačaka. Žuća je bio prvi bliski mačiji prijatelj kojega sam izgubio. Posle njega su otišli: Mrle (prekrasna, plemenita ruska princeza – plava ruska mačka) i Čupa (neumorna čigra, tigrasta mačka čiji je stomak bio obrastao gustom žućkasto-roza dlakom). Sa ovim smo mačkama izdržali neke od najtežih godina u životu. One su sa nama delile ne samo osećanja i hranu nego i prošlost koja se polako okamenjivala u istoriju. One su u naše živote jedine ušle “igrom sudbine” – pravo sa ulice.
Pitam se: da li je Đurđina Roza u nekom srodstvu sa “mojim” psom iz detinjstva. Sve je moguće.

 

Brojao sam, brojao, pa se zabrojao. Koliko je ko živeo, kada je ko došao, otišao, sklonio se, sakrio, iskezio, isplazio, zalajao, mnjauknuo…
                                                             Brojevi

 

Pokušaću da odbrojim unazad ono što će tek biti
Ako svaki dan raspolaže određeni broj brojeva
Određeni broj udaha i otkucaja srca
Određeni broj treptaja okom
Gutljaja i zalogaja
Najzad izgovorenih i neizgovorenih reči
Koliko će toga ostati izvan ovog broja
Ili će broj pokriti sve: od šapata i mirisa prostora do trena ćežnje koji je izazvao udar groma
Ja bih tada mogao da prozovem neki broj, a sa njim i sećanje koje bi obuhvatilo sve
Kakav samo sklad i lepotu može da izazove dogovor brojeva i memorije

Mada nisam siguran da će duša hteti da prihvati ovu pogodbu.
Neki se događaji i stvari moraju prebrojati pre nego što se sve zaboravi.