Projekat žrtvenik, 5. decembar, subota

Jutros mi je palo na pamet da nešto veoma nedostaje u našem javnom prostoru. Red klackalice, red ljuljaške, pogdegde bazen sa malo usmrdelog starog peska, onda tuje, lipe, divlji kesten pride, klupe, spomenik junaku ili književniku, a u poslednje vreme i tzv. javne česme sa utisnutom godinom kada je podignuta. Ukoliko je javni prostor dovoljno velik onda je u njemu, ili odmah pored njega, uglavljen neki kafić ili novobrendirani restoran. Što je mesto popularnije to je više automobila zguženo svuda oko njega. Sve je na svom mestu. Ali nečega uporno nema?
Nema žrtvenika! Ni pravih, a ni simboličkih.
U skladu sa tragičnom tradicijom sve bi moglo da se reši jednom duboko rupom, ali to je svakako previše morbidno, da ne kažem nehigijenski, neekološki. Potrebno je napraviti žrtvenik koji će istovremeno biti i atrakcija, i mesto okupljana, a takođe i polazna tačka sveopšte narodne katarze. Žrtvovanje bi bilo svesno, strogo individualno, osim u izuzetnim situacijama koje mogu nastupiti u dramatičnim okolnostima (katastrofalni cunami, suša, rat, gubitak Kosova, epidemija ebole…) kada bi žrtvovanje moglo da bude i kolektivno. Bilo bi posebno uzbudljivo, ali i uzvišeno, kada bi akt samožrtvovanja bio podložan igri sučaja. Žrtva se “ponudi” a sam žrtvenik “odlučuje” da li će da je prihvati ili ne.
Svemu je potrebno prići kao svojevrsnoj igri sudbine jer će neki žrtvenici biti podignuti na mestima gde već postoje dečija igrališta. Žrtva koja se “nudi” ima pravo samo jednamput da se “ponudi”. U tom smislu napraviće se strogi protokol o tome kada, ko, i kako može da pristupi žrtveniku i ponudi svoj život u ime… bilo čega.

 

Žrtvenik, kako ga ja zamišljam, napravljen je od velike količine rastresitog materijala: peska, kamena, cigle, stare novine, polomljene drvene građe, zemlje… Od te mešavine, u kojoj je pesak najprisutniji, napravljena je neka vrsta ogromne kupe koja je najužim delom oslonjena na tlo. Potencijalna žrtva mora da izvuče, iskopa, nekoliko lopata materijala (peska, kamena, zemlje…) iz samog podnožja nestabilne građevine. Ukoliko se sve sruši na žrtvu to je znak da je žrtva prihvaćena, a ukoliko ne, onda se ovaj “nesrećnik” nagrađuje opštim prezirom i gubitkom građanskih prava. Onaj ko, međutim, postane stvarna žrtva taj se diže u nebesa. Njegovo ime, i eventualno fotografija, stavljaju se na ploču pored novog, obnovljenog žrtvenika.
Ovo je, nema sumnje, neka vrsta kocke – konkretna kladionica sa životom prema kojoj su kladionice “Mocart” pravi mačji kašalj. Onaj kojem je sve dozlogrdilo, a poseduje određenu meru taštine i ponosa, više ne mora da ide na Brankov most. Sve može da dobije uređenu i kulturnu formu društvenog dogovora. Pretpostavljam da bi se osnovalo posebna služba koja bi razmatrala zahteve za žrtvovanjem i planirala proces žrtvovanja prema utvrđenim potrebama kao i rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Onome ko bi se žrtvovao bila bi unapred osiguran status žrtve – u slučaju da žrtva “uspe” i ogromna se kupa sruši na njega to je čak unapred društveno verifikovano, a ukoliko “potkopavanje” kupe ne uspe, onda je, sam po sebi, žrtva “loše sreće” ili sudbine. (Celog preostalog života pratila bi ga tragika neuspelog samoubice, prezrenog i odbačenog u svakom pogledu.)
Oni koji bi u svojem žrtvovanju uspeli donosili bi svojoj porodici i potomcima neku vrstu izuzetnosti, neka vrsta arhi žrtve ili hadži mortusa. Smislilo bi se već nešto što bi krasilo buduće naslednike.
Kad kažem da bi se ritam žrtvovanja, potencijalnog žrtvovanja, da se razumemo, jer nije svako ko se lati lopate da potkopava, obavezno žrtva, neki put se sudbina našali i poigra, i potkopana se građevina iz nekog razloga ne sruši, ali taj ritam žrtvovanja zavisi i od društvenih okolnosti i potreba. Kad je situacija teška, i napeta, kad se očekuju nova otpuštanja i gašenja firmi, a pritisnuti smo i spoljnim neprijateljima, kao i dugovima, tada je sasvim zgodno da se neko žrtvuje za prosperitet i napredak zemlje i naroda. Onda i Prvi čovek, ili žena, recimo, zemlje, može lepo da kaže da se baš danas još jedan naš sunarodnik/ica žrtvovao za sve nas i da bismo i zbog toga trebalo da budemo skromniji i strpljiviji u našim očekivanjima. Žrtvovanje je super za svaku vrstu očekivanja. U poređenju sa njim sve deluje malo i ništavno.
Sasvim je moguće da će se žrtvenici rušiti i sami od sebe. Krene oluja, pukne grom, o zemljotresu da i ne pričamo, i žrtvenik se složi kao kula od karata. Takav događaj bi mogao da se iskoristi kao neka vrsta nebeskog upozorenja. Pribijte se još više uz vašeg mudrog vođu i njegovo rukovodstvo i sve će biti u redu. Pretpostavljam da bi Srpska pravoslavna crkva prihvatila žrtvovanje kao deo Lazarevog zaveta, ali bi odbila samoubistvo kao svesni čin. To bi se, verujem, zarad srpske budućnosti, na kraju, prihvatilo kao sveti čin u kojem sam Svevišnji bira koga će da uzme a koga ne. Jer, u tome je suština ovog simboličkog čina poigravanja sa ravnotežom. Na nekoga se sve sruši, a drugome ne fali ni dlaka sa glave. Zar u svakodnevnom životu upravo nije tako? Sve je jedna velika kladionica. Beskrajni Loto i Lutrija. Nema nikakvih pravila. I teorija verovatnoće je ograničena samim svojim postojanjem.

 

U Beogradu već postoje prostori i ruševine koji naprosto mame da dobiju ovaj ritualno-sakralno-turistički sadržaj. Stanje naroda je uznemireno apatično. Niko više ne prati broj samoubistava. Posebno onih neuspešnih. To veoma opterećuje odnose u porodici, izaziva probleme u procesu proizvodnje, a daje maha pokvarenim i zluradim tumačenjima sadašnjeg trenutka.
Upravo sada bio bi pravi trenutak da se pokrene akcija podizanja kompleksa žrtvenika gde bi se kanalisala energija očaja i beznađa i pretvarala u nešto poztivno. Svetost žrtve ulila bi novu veru, pa i nadu, među ljude koji tavore godinama na društvenoj margini. Umesto mnogo posvađanih i rascepkanih stranaka imali bismo jedinstven pokret koji bi celo društvo, a posebno srpski narod, bržebolje usmerio u bolju budućnost.
U to ime: živeli!
Iskapih čašicu ledene kajsijevače. Napolju je mrak i nekakva lepljiva vlaga. Na sajtu B92 postavili su novopronađeni audio snimak Adolfa Hitlera na kojem ovaj dobrotvor govori sasvim mirno, naizgled racionalno. Tim povodom je napisan priličan broj komentara u smislu: vidite kako su nam Amerikanci i Holuvud prikazali Hitlera kao ludaka! A on je, u stvari, skroz normalan.
Popio bih još jednu ali mi pripade muka od tolike gluposti i ignorancije. Možda je lično žrtvovanje ipak malo precenjeno.