Skakutavi dani, 23. decembar, sreda

 

U jutro, posle sastanka, idem u banku da podignem honorar koji mi je najzad legao. A ono banka ne radi – “prso` sistem”. Kad će da proradi, ne zna se. Sednem preko puta, u Vonder, da popijem kafu. Kafe prazan. Drži banak stariji čovek, verovatno moje godište. Govor upućen za dvoje mlađih ljudi i nameštaju. O tome kako su komunisti pacovi i kako im je trebalo sve oduzeti i izbaciti na ulicu. Ne samo onim izvornim, Titovim komunjarama, nego i njihovoj deci i unucima. Oni su pacovi. Gori od lepre. I Đinđić je bio komunjara. Kako bi inače studirao u Nemačkoj ako nije bio komunjara. Od koga je dobio stipendiju? Tu se umešam i kažem: znam kako je Đinđić studirao, odnosno kako je bio na postdiplomskim studijama. Nije imao nikakvu jugoslovensku, komunističku stipendiju. Ali otac mu je bio komunista, vojno lice. Pa i moj je. A znate zašto, zato što je bio u partizanima, a znate zašto je bio u partizanima, zato jer je spašavao živu glavu, svoju i svoje familije, tamo na Kozari, jer druge alternative nije bilo. – Bilo je, kaže držač govora, u četnicima. – E četnika na Kozari nije bilo, osim grupice bednika u Prijedoru. Oni su mogli samo da kolju svoje a ne da se bore protiv Nemaca i ustaša.
Tako završimo razgovor. Sednem, pijem kafu, pišem ove redove. Napolju sunce. Lep dan. Jebem ti matorog napasnika!

U subotu sam bio na slavi kod rođake Rade koju ponekad zovem “tetka”. Rada svaki put nasprema ogromnu količinu fantastične klope. Godina dana, između slava, proleće sve brže. Ono što se u tom periodu odigra može se nazvati romanom. Boban se razboleo i sada je u trećem ciklusu hemoterapije. Omršao je ali ne previše. Dobro izgleda. On jedini pije limunadu bez šećera. Vino: belo i crno. Ja sam se poslednjih desetak godina potpuno okrenuo crnom vinu. Priča o bolesti. Upoređujemo iskustva. Tešimo se hrabrošću. Verujemo u savremenu medicinu. Život ide gore-dole. Skakućemo sa sopstvenim životima kao da će oni trajati večno. A i šta bismo drugo? Da se uštavimo u sopstvenoj koži, u nekoj pećini… da počnemo da ponavljamo mudre, “večne” izreke koje su toliko uopštene i prazne da više nikome ništa ne znače, osim onima koji su se i sami nekako uvoštili?
Kakvu je samo klopu pripremila moja “tetka”! Vidim da sve više ima Bliskog Istoka na trpezi. Humus, kao jevrejska ili kao arapska, hrana? Kao da je to važno? Šta bi o tome, da može, rekao Sveti Nikola? Možda se, upravno njemu, iskusnom morskom putniku smučila riba. Riba je, međutim, baš zgodna da se njome nahrane ne toliko oni koji su gladni koliko oni koji su siti svega. Uz losos bi i magarac postio. Bez sumnje. Tako je svojevremeno Matej Kežman (fudbaler) otkrio snagu pravoslavlja pa je svoje otkriće podelio sa drugovima iz fudbalske reprezentacije kako je super da se u sredu i petak posti tako što će se jesti losos i jastog. Baš je vernik. Svaka mu čast. Na Radinom stolu ima toliko stvari da ne stižeš sve ni da ozbiljno jedeš. Osećaš se kao Buridanov magarac. Sveti Nikola je najraširenija srpska slava. U našoj se kući nije slavilo, niti je u nju ikada ušao sveštenik. Biblija i Sveto Pismo su, međutim, ušli najnormalnije. Išao sam u razne bogomolje: crkve – pravoslavne i katoličke, a kasnije i protestanske, u džamije i sinagoge… ali nikada ni u jednu pagodu. OK neću u budiste, ali mi ni ostale vere nisu previše bliske. U stvari, budizam mi se čini kao jedina vera koja pokušava da veliča život a ne smrt. (Mada i budisti umeju da ubijaju, bar u poslednje vreme u Burmi.) Prvo mi je pala na pamet Burma a ne Mijanmar! Šta mi je važnije? Ovo sada ili ono pre?
Tetka ima potrebu za dugačkom elaboracijom o tome kako je po celom svetu tražila odogovor na jedno veoma lično, moralno pitanje. Nije se obratila profesoru etike ili filozofu već jednom pravoslavnom svešteniku. Jurila ga je s jedne na drugu stranu Evrope. Dobila je negativan odgovor. Odnosno: greh je greh! Onda je to isto pitala jednog budistu u Indiji. Na kraju je, na sasvim trećem mestu, pronašla jednu posvećenu vernicu koja joj je dala odgovor koji ju je umirio.
U stvari, zaključujem, zajedno sa Tijanom, njenom ćerko: sve vreme si tražila odgovor koji će te zadovoljiti.
Svi mi to stalno radimo. Ali bar ne putujemo na razne strane sveta. To mi se čini malo preteranim.
Juče sam saznao da je umro Bora iz Kinoteke. Neizmerno drag i čudesno obrazovan čovek. Retko smo se družili ali smo uvek bili u kontaktu. Poslednji put pre nekoliko meseci kada sam sa Acom Divcem pisao esej o izgubljenoj veštini prepričavanja filmova. Pitao sam Branka V. ko bi o tome mogao znati nešto više, a on me uputio na Boru. Bora mi je dao primer: karticu koju je sam napisao. Film: Sav taj džez. Potpuno ludi. I fantastično. Prolazi mi kroz glavu da mu nisam poslao esej kad smo ga završili. Samo smo se čuli kad sam mu se zahvaljivao na pomoći.
U starosti bi morali da pazimo kad ćemo se kome javiti, kako ćemo pričati, koga ćemo pomenuti, čega ćemo se zajedno sećati… Svakog trenutka bi mogao neko od nas otići. Ali, tako se, naravno, ne može normalno živeti.

 

Ko uostalom danas normalno živi?

 

 

 

Na Slavi, da ne zaboravim, bila je jedna simpatična žena, prijateljica moje tetke, koja je ispričala slatku priču o tome kako je pre mnogo godina bila u Kaliforniji i kako je tamo kupila “jumping beans”. Kad se vratila u Beograd svuda je pokazivala ta “skakutava čuda”. Bila je glavna atrakcija.  Jednom prilikom je to videla jedna poznata (popularna) književnica koja je zakukala da joj se pokloni jedan “jumping bean” jer će ona od toga da napravi priču. I dobi ona poklon. Ali nikada ne napisa priču.
– Eh, rekoh prevarenoj vlasnici “jumping beans-a”, takvi su vam pisci. Ali, od ovoga ću ja sigurno napraviti neku priču.
Rekoh i ne porekoh.