Moj dnevnik
Kašmir, 28. februar, nedelja
Odavno nisam čuo da neko nešto nosi od kašmirske vune. Džemper kašmirski! Kad je to bilo? To je kozja vuna koja se skuplja sa drveća i šiblja o koje se češe koza. Znači, ništa šišanje. Skupiti tu vunu nije ni malo jednostavno. Mekoća odbačenog. Ko je to prvi smislio? I koliko je vremena bilo potrebno da se uprede prva nit i da se od nje nešto napravi. Marjan je iz Pirota doneo kesu lepih očišćenih oraha. Pitam ga da li zna koliko je potrebno oraha da se razbije da bi se došlo do jezgra. Ni malo lak posao. – To se radi zimi kad nema šta drugo da se radi, objašnjava mi. Na pijaci vidim da je jedino orah pojeftinio. Prošle godine je odlično rodio. Sada je oko 800 dinara kilogram. Polako dolazi proleće. Pojavio se prvi sremuš, narcis i mladi luk. – Šta je ovo? Neki SNS...
NastavakLitvanija ili san o putovanju, 25. februar, četvrtak
Bejah, pre dosta godina, skoro dvadeset, u Litvaniji, preciznije u Viljnusu, glavnom gradu. Gledam rang listu samoubistva, objavljena u Politici, gde je Litvanija na ubedljivom prvom mestu. To me podseti na prijatelja Litvanca koji je bio domaćin našeg skupa i koji je izgledao duboko nesretan uoči njegovog otvaranja. – Nemoj da budeš depresivan, rekoh mu, sve će biti OK. – A šta da radim ako ne budem depresivan, kao iz topa mi odgovori. To je bio prvi, i jedini put, da sam bio u Viljnusu i Litvaniji. Vreme je bilo između jeseni i zime, vetruština, kiša, sitni sneg koji se ne zadržava. Ulice su mi, nemam pojma zašto, delovale prilično blatnjavo. Boje: sivo, oker, tamno i povremeno bljesne belina zvanične zgrade sa sve okruglim gotskim stubovima oko ulaza. Tranzicija! Video sam da su neke reči veoma slične iako su nam jezici suštinski razdvojeni prostorom i genetikom. Na mesari piše:...
NastavakDoktor Mića i novo doba, utorak, 23. februar
U subotu sam, na poziv Oluje bio na Novom groblju. Okupilo se nas desetak da obeležimo jedanaest godina od smrti Doktora Miće. Neverovatno! Zar je toliko prošlo? A u sledećem momentu: kao da je to bilo mnogo pre. Doktor Mića, prema ličnoj karti Miodrag Milić, beše izavnredno zanimljiva i bogata ličnost. Znao sam ga još sa studija. Poznavao sam ga samo kao Doktor Mića. Dugo vremena nisam znao čime se on, u stvari, bavi. Dobro se sećam kad je krenula cela afera sa Otvorenim univerzitetom, bila je subota 20. april 1984. U nedelju sam slušao jutarnje vesti preko Radio Beograda o tome da je prethodno veče uhapšeno tridesetak lica. Glavnoptuženi, u čijem stanu je bilo predavanje, sa sve Milovanom Đilasom kao predavačem, bio je naš Doktor Mića. Ja sam tog dana išao sa Vincentom kod Srećka na mobu na kojoj su se pravile neke proklete cigle zbog kojih sam...
NastavakPopara, 19. februar, petak
Ponovo pripremam poparu. Ne samo zbog toga što ne volim da bacam stari hleb, i hranu generalno. Od starog se hleba mogu praviti i prženice. Prženice svojim mirisom prođu kroz zidove, ispod vrata i prozora, izmame osmehe na licima, pokrenu priče. Ipak, ne možeš praviti prženice svaki dan. Neko bi inače mogao pomisliti da nikada svež hleb ne trošiš. (To bi bila jedna grozna karakterna osobina.) Mogu se od starog hleba praviti i krutoni (pazi da ne pogrešiš i da ih ne pretvoriš u kurtone). Iseckani parčići hleba na koje se narenda malo kačkavalja pa se ubaci u rernu na desetak minuta. Onda to dodaješ u čorbe koje mogu biti mirisne, bajne i sirotinjske. Samo tako. Sve je to lepo i krasno, ali popara! Imao sam kratku raspravu sa mlađom generacijom da popara nije nešto gnjecavo i kašasto bez određenog ukusa i oblika. Dobro je izmešati razne stare hlebove,...
NastavakIntelektualci lašci, van! 18. februar, četvrtak
Juče na sajtu B92 veliki naslov: Došlo na naplatu: Srbija plaća Titove dugove! Pažljivo sam pročitao to pisanije i, naravno, prilično se iznervirao. Klasično političko spinovanje, upleteno sa neznanjem i glupošću novinarskom. Reč je o naplati zajmova starih više od četrdeset godina. (Uzimao ih još Veselin Đuranović.) Od toga su, kao, naši roditelji, pa i mi sami, koji danas imamo preko šezdeset godina, živeli sjajno. Rasipalo se. Mnoge stvari se namerno zaboravljaju. Ne znam kojim ću redom. Da smo bili zemlja od blizu dvadeset miliona stanovnika, da smo imali neprekidni rast nacionalnog dohotka, da je nezaposlenost bila ispod dvadeset odsto, da je zemlja industrijalizovana i modernizovana, da su izgrađeni putevi, železničke pruge, otvoreni aerodromi, da ne pominjem stotine hiljada stanova, hotela… da je napravljena hidroelektrana Đerdap, kao i najveće termoelektrane… Mogli bi danas, uostalom, da vrate deo srpskog duga prodajom Đerdapa. Taj isti Đerdap je več zaradio onolike pare....
NastavakKukuta, 15. februar, ponedeljak
Kupio sam juče ujutro kukurek na pijaci. Tačnije, pored pijace gde cveće prodaju babe koje same beru cveće i prave bukete. Tu nema cveća iz staklenika iili iz Holandije. Ostatak ostataka. Kukurek ima gorak, pomalo odbojan miris. Odmah možeš da zaključiš da nije baš za jelo. Nije poput nevena ili ruže. Kukurek je otrovan. Zbog toga je verovatno tako otporan na mraz. Otrov mu ne da se smrzne. Stavio sam ga odmah u vazu sa vodom kad sam došao kući ali on je obrzo klonuo. Nije mu prijala toplota doma. Eto kako završavaju prvi vesnici proleća! Onda sam se setio druge otrovne biljke, čije ima pomalo podseća na kukurek. Kukuta! Eto osnovne razlike između Grka i Rimljana? Rimljanima su običaji nalagali da izvrše samoubistvo presecanjem vena, najčešće u vodi, dok su to Grci obavljali uz pomoć kukute (Conium maculatum ) . Optužba za kvarenja omladine, baš kao i...
NastavakKnjiga i objašnjenja, 12. februar, petak
Sručila mi se na glavu knjiga koja je, kao, izašla na Sajmu knjiga, još u oktobru prošle godine. Za Sajam se, međutim, pojavilo samo desetak primeraka, digitalno odštampanih knjiga, da bi ceo tiraž stigao tek ove nedelje. Sada mogu da javim prijateljima i pozanicima gde mogu da kupe knjigu. Znači, potrebno je obznaniti javnosti ne samo da se knjiga pojavila nego i kako je nastala, šta znači, i … čemu služi. Muzej melanholije traži objašnjenja. Nije dovoljno napraviti ga, potrebno je biti i električar, čuvar, blagajnik i kustos. Odjednom moram da pričam o onome što nije samo u knjizi. Ideja o muzeju melanholije deo je mnogo većeg mozaika u kojem su sećanje i uspomene glavni izvršioci. Kad govorite o svojoj knjizi ponekad otkrijete, i izneadite se, značenjima, i tumačenjima, koji vam nikada pre nisu pali na pamet. Knjiga je zbirka priča (13) i tri projekta. Ta kombinacija sa projektima...
NastavakForme epidemije, 9. februar, utorak
Juče su ljubitelji fašizma slavili. Okupili su se isped suda u kojem se odvija proces rehabilitacije “srpske majke”, kvislinga Milana Nedića. Kakva im je “majka” takva su im i osećanja. Mora da su se u detinjstvo prilično napatili. Pokušaj da se dokaže nevinost jednog dobrovoljnog saradnika i zagovornika nacističke teorije i prakse deo je ideološke magle raznih desničarskih stranaka, organizacija i pokreta. Iza toga je, naravno, i imovina. Milan Nedić je bio bogat čovek pa bi njegovi naslednici da im se bogatstvo vrati. Ko zna, kako idu stvari, možda se Nedićima vrati pre nego naslednicima Jevreja kojima je za vreme Nedića oduzeto sve. Uključujući život. Bez suđenja. I bez advokata. Oni samo traže povod. A postupak rehabilitacije, i sam sud, sa svim onim snažnim simbolima snage i moći, centralno je mesto njihovog delovanja. Na suđenju, čitam u novimama, pojaviće se dva veštaka: Bojan Dimitrijević, istoričar ovdašnji, i Kosta Čavoški,...
NastavakO domovini, 5. februar, petak
Kafa u bivšoj “Domovini”, preko puta spomenika Nikoli Tesli, sa Katarinom. Sada se lokal zove “Love coffee”. Uspomena na “Domovinu” sačuvana je kao lozinka za WF. Dok čekam Katarinu pokušavam da se nakačim na internet pa pitam jednog stranca, koji sedi blizu, i kucka nešto na tabletu, za šifru. A on kaže: “dom” i “vina”. Zna šta je “vino”. O da, kažem mu, to je “homeland”, ime bivše kafane. Taj “land” nema nikakve veze sa “vinom”, to je nastavak koji se pojavljuje i u drugim rečima. Na primer: “očevina” ili “građevina”. Čudno, kako o tome nikada nisam razmišljao da su i domovina i očevina građevinski konstrukti, nešto što ima temelje, zapreminu i visinu. Drugo se ne bi moglo ni očekivati. Domovina mora biti muška, snažna i stamena, građevina. Nema mesta ni za kakvu ženskastost ili infantilnost. Pade mi na pamet kako je izraz “materina”, kao ženska suprotnost “očevine” ružan...
NastavakVesele očajanke, 3. februar, sreda
Osećam i sam. Ali me i prijatelji podsećaju. Moj dnevnik sve više odiše očajanjem. Ništa optimizam ili bar slabašna nada u “bolje sutra”. Kažem u sebi, veoma često, pre prve jutarnje kafe, ovo mora da se prekine. Da malo promenim temu? Na primer, da pišem o unucima, o onome što pričaju, o njihovim karakterima, avanturama i otkrićima. Svakog dana se, nesumnjivo, odigra neko čudo. (Mislim na lepa čuda.) Taman se primaknem nekom čudu a ono se sakrije iza nekog tamnog oblaka prepunog psina, kamenja i štroke. Sa svih strana iskaču gadosti. Prosto te više ne mogu iznenaditi. U vazduhu lebdi iščekivanje koje je u znaku stare ironične uzrečice: ništa nas ne može iznenaditi. Klima, morfologija i karakterologija zajedno. Pokrene se reka govana koja ne teče nekim rakovačkim rukavcem već glavnim koritom: preko Terazija. Još uvek nisam izgubio osećaj za smrad i gađenje. Malo sam zabrinut zbog takve tvrdokornosti. Sve...
Nastavak