Nestanci

Morao bih krenuti od onih kojih više nema. Tačnije, od onih koji su nestali. Fraza: „onih kojih više nema“ deluje skroz poetski-patetično. Asocira na fizičku smrt ovekovečenu u rečima kao što su: grobno mesto, grobnica, rozarijum, kolumbarijum, vrt sećanja, aleja velikana… Izmedju smrti i nestanka protegla se hrapava zemlja senki i pantomime. (Mada, da se razumemo – glavna je stvar u proteku vremena.) U „onima kojih više nema“ sve je između: možda, nisam čuo ništa, niko to ne zna i: sigurno je umro iz osvete ili najverovatnije je napravio neku glupost pa se skembao da niko ne može da ga nadje. (I o Arkanu se priča da je njegov smrt bila farsa. Njegovi obožavaoci ga često sreću, posebno u Nemačkoj. To bi značilo da je on, u stvari, sve vreme pod zaštitom nemačke tajne službe. I nestali nacisti su imali uzbudljiv virtuelni život. Naselili su tajanstvene prostore Latinske Amerike, od Kolumbije do Patagonije. Već sama Latinska Amerika budi uzbudljive asocijacije koje se odlično slažu sa izgubljenim zlikovcima.)  Sa fizičkom smrću ne  prave se javne burleske i igrokazi, sa nestancima se poigrava i šali neprekidno. Dramaturgija nestanaka je jedna čitava  književna oblast koja nikada, medjutim, nije postala ni približno popularna kao što je to disdentska i emigrantska književnost. (Priča o Odiseju bila je, i ostala, popularna najviše zbog toga jer se nestali  može odjednom pojaviti, bukvalno niotkud, i razrešiti sve na silovit i dramatičan način.) Moguće je da gubitkom domovine emigrant izgubi i neko svojstvo, ali gubitkom same sudbine, brisanje koje nije i sahranjivanje, gubi se nešto više od svojstva – nestaje i sama ideja o čoveku, ne samo o njegovom identitetu i osobinama već mnogo više o njegovim crtama lica i zvuku njegovog glasa. (Čovek se izgubi lakše od kutije šibica jer je on za razliku od nje potrošna roba kojoj se ne može utvrditi realna i stvarna cena.) O nestalim niko stvarno ne vodi brigu. Za razliku od mrtvih, proteranih ili tek prokletih, o njima ne postoje hrestomatije, hronologije, čak ni telefonski imenici. Pretpostavljam da nestanci prethode nastancima. O tome ćemo pre saznati nešto od kosmologa i terojskih fizičara nego od istoričara.

Morao bih krenuti od onih kojih više nema. Njihov nestanak nije figurativan. Tek kad se pretoči u književnost kao da dobije neki smisao. Možemo li pronaći izgubljenog prijatelja? Nemoguće, jer prijatelj se ne može izgubiti! Stvarno? Pogotovo u ratu ili revolucionarnom metežu? Tada se Demijan može samo na trenutak pronaći  u grozoti bolnice iza prve linije fronta. (Tamo gde se još razvrstavaju oni kojima nema spasa od onih koji će da prežive.) Užas priziva lirski sentiment i metafiziku prepoznavanja. Kao da naš neposredni život, ovih poslednjih dvadesetak godina nisu nešto drugo do užas i praznina? I u tome tako teško prepoznajemo one koje smo izgubili.

Nestali kojih se još sećam većinom potiču sa fakulteta i iz studentskih dana. Kada sam upisao filozofiju (1968. godine) bila je to jedna ogromna generacija, sigurno preko hiljadu brucoša samo na grupi za filozofiju. Brojnost studenata bila je neka vrsta aktivne odbrana profesora sa Filozofskog koji je te godine (u junu) bio centar studentske pobune – tzv. lipanjskih gibanja. Brojem studenata htelo se ne samo demokratizovati pravo na studiranje nego i izvršiti dodatni pritisak na političku elitu koja je samo čekala kada će da se obračuna sa nepokornim profesorima. Uvod u filozofiju smo slušali razbijeni u dve, ili čak tri grupe jer nije bilo dovoljno velike sale da nas sve primi. Ja sam Uvod slušao na Kolarcu, u „zelenoj sali“. Predavanja su bila pre podne, mislim od devet časova u jutro. Profesor Miladin Životić je voleo da sa studentima vodi rasprave. Jednog jutra smo krenuli kao paripatetičari na Kalemegdan da razgovaramo o osnovnim filozofskim pojmovima. U toj velikoj, šarenoj i uznemirenoj generaciji, u kojoj je većina studenata očekivala da će se svet u narednih par godina dramatično promeniti, bilo je bar desetak koleginica i kolega koji su nestali. Nekima od njih pamtim imena i lica a o drugima imam samo nekakvu nejasnu predstavu da su im imena Rade ili Nada i da su odavno napustili filozofiju i preselili se na neki daleki kontinent gde se živi od sasvim drugih stvari i poslova. Sećam se da je jednom jedan kolega, sa kojim sam se družio, upitao profesora Mihajla Markovića šta misli o asketizmu. Pitanje je bilo dosta čudno, bilo je izgovoreno potpuno izvan konteksta, kao neka vrsta testa. Profesor je bio zatečen ali nije dozvolio da ga pitanje zbuni. Odgovorio je „okruglo pa na ćoše“, osetio sam da se izvlači. Kolega, koji je postavio pitanje, ničim nije pokazao da je zadovoljan ili nezadovoljan odgovorom. Odgovor, ili objašnjenje, ostao je da visi u vazduhu bez ikakvog znaka odobravanja ili neslaganja. Imao sam utisak da je  pitanje o asketizmu bila neka vrsta provokacije   – nešto što je tražilo veoma ličan i iskren odgovor. Umesto iskrenosti prazna intelektualistička priča.

Posle toliko godina osvrćem se oko sebe i tražim kolegu koji je Mihajla pitao o asketizmu. Čini mi se da je studirao još jedan fakultet. Verovatno nije ni završio filozofiju. Nestao je bez traga. Ne sećam se ni njegovog lika, ni glasa, niti gde je stanovao. Jedino što mi je od njega ostalo to je ovo pitanje.

Veljku znam i ime i prezime. Išli smo zajedno u gimnaziju do drugog ili trećeg razreda. Onda se on pobunio i prestao da ide u školu. Ja sam ga posećivao u stanu u Smiljanićevoj. Nisam napustio školu ali sam veoma često, kad sam išao u jutro u školu, umesto u nju išao kod Veljka. Gimnazija je bila tačno preko puta moje kuće – u Dušanovoj. To znači da sam išao do Francuske i tu hvatao autobus 24 kojim sam išao do Njegoševe. Veljka sam uvek zaticao u krevetu. Oko njega su bili razni časopisi, od Playboja i NIN-a do zagrebačkog Izbora iz strane štampe. Nemam pojma na koji se način Veljko izborio sa svojim roditeljima da više ne ide u školu. Ne sećam se da je glumio ludilo što je bio najpopularniji način da se sa redovnog predje na vanredno školovanje.

 

Između Demijana i glavnog junaka „Lovca u žitu“ postoji velika razlika. Kako je bilo moguće da volim i jednog i drugog.  Posle kažu da je mladost isključiva. Nije, uostalom, reč o isključivosti nego o kapacitetu primanja. Kad si mlad, možeš mnogo više stvari, i ideja, da upijaš i apsorbuješ. Izbirljivost ide sa matorlukom.

Veljko je umro u novembru 2012. ili 2013. Pre toga se nismo sreli. A susret na groblju i nije baš neki susret.

 

O nestalim, izgubljenim, zaboravljenim, preskočenim, pa i onim iznenada otkrivenim, verovatno ću razmišljati i pisati do kraja života. Neka ću sećanja sigurno odneti sa sobom. Ne verujem da će se ona ikada pojaviti. Negde će, ipak, biti smeštena. Bar tako mi se čini.

 

(Alfred Štiglic: Paluba, 1907.)

Izbeglice smo na brodu koji nikako da stigne u zemlju izbavljenja. Zagledam se nekad u stare majstorske fotografije i otkrijem nekoga koga nikada nisam upoznao. Pa sa njim putujem.

 

VĆK

U Beogradu, 21. jula 2016.

Lokatva

Lokatva e amejton satva,

Per nus ideahton obja,

O sulpo, ma, e bratva,

Idio, idio peri tja.

 

Kanio odrozd metva,

Sanio roksik gmaz,

Dronio lokot tetva,

O Lokatva zarizmaz?

 

Per sidro e tojfel.

Latas kim vrak,

Tungulus, nus, tak.

 

Osman e, ma, rojfel.

O Lokatva milas smak

E, lom per fel.

 

 

Pesma Lokatva objavljena je prvi put 1979. godine u knjizi “Kavkaski roman i drukčije priče”, u izdanju zagrebačke Prosvjete. Lokatva je fus nota priče-eseja “Kuda ide evropska literatura”. To je bila moja prva knjiga. Zahvalan sam kumovima knjige, odnosno njenim recenzentima: Predragu Palavestri i Predragu Matvejeviću, kao i divnom uredniku i izdavaču Branislavu Ćelapu. U stvaranju ove knjige direktno i indirektno učestvovali su: Kosta Timotijević, Aleksandar Palavestra, Svetlana Kojić, Milan Ćirković,  Zoran i Dragan Minderović, Dušan Kuzmanović, Božidar Borjan, Stanislav Lem, časopis Savremenik, Faklutetski odbor studenata Filozofskog fakulteta, Gradski komitet, list Student, časops Vidici, Gramši, Bakunjin, Heraklit zvani Mračni, kao i izvanredna poštenjačina Sokrat koji je jedini od svih nas ispio kukutu. (Ne moram ni da naglašavam da se sve što sam u knjizi predskazao  ostvarilo!)

Minda je pokušao da komponuje muziku za Lokatvu koja se nikada nije spojila sa tekstom. Tekst nikada nije u celini preveden. Sumnja se da je u pitanju ljubavna pesma posvećena lužičkoj kraljici Lokatvi sa snažnim političkim i nacionalnim aluzijama na germanizaciju sela i zaseoka. Može biti da je jedno vreme bila unutrašnja himna ne samo Lužičana nego i mnogih malih naroda koji su umeli da dišu na trsku.

Pesmu sam napisao u nekom zanosu i omami pa ne mogu da je rastumačim. Nadam se da će  neko od prevejano iskrenih Srba i slovenofila sada uspeti da uglazbi ovaj tekst. U to ime: živeli!

 

U Beogradu, na kraju dana, ponedeljka, 13. juna.

iskreno vaš:  Velimir Ćurgus Kazimir

 

PS. Ilustracija je nežna, baš kao i moje sećanje na stvaranje ovog unutrašnjeg osećanja.

 

Refleksi

August Cesarec je bio loš vlasnik. Štogod da je stekao osećao se neprijatno. Svaki honorar mu je delovao mučno i nametnuto. U stvari, nije baš sve bilo tako: prihvatao je bolesti sa radošću fakira.  Triper, upala pluća, čir na želucu, najzad tuberkuloza… nositi u sebi takve stvari to se moglo… uzdignuta čela, ponosno, ali tetino nasledstvo, to nikako. Nasledstvo začas spiska po kafanama ili vraćajući dugove drugovima. Kako došlo tako i o`šlo. I Job je isto postupao dok je verovao u ono što je nudio.

Moglo bi se dosta slobodno, ali precizno, reći da je drug Cesarec bio boem, melanholik i društveno neprilagodjen. Zbog toga je morao skupo da plati, ali i da iza sebe ostavi delo ispunjeno splinom, plinom i pravdoljubivom gorčinom.

 

Nekako u isto vreme kada se uspomena na Cesareca obnavljala i održavala (poput one petroleumske lampe, «svetlost crvenkasto-žuta») kroz školske lektire i literarne sastave, u Požarevcu se odigrao čudan, pre će biti mističan, sudar izmedju gimnazijalke M.M. i njegove poezije. M.M. je plakala zbog otkrića koje je iznenada ispunilo njeno sitno, preteće pupasto telo. Svet nije pravedan! Svet se mora stalno popravljati. Svet je poput kuće koja bez dobrog domaćina brzo propada.

I tako je još jedan mladi baštovan krenuo na dugačak put popravljanja čovečanstva.

 

Kad je D.D. prvi put ušla u crkvu živa se usrala. Jovan Krstitelj ju je netremice gledao prodornim, prilično zakrvavljenim očima.

 

Dule je bio ubedjeni monarhista. Bio je siguran da je svaki kralj nešto posebno i jedinstveno. U toj teoriji je svakako dobrim delom polazio od sebe. Veoma je bio zadovoljan svojim postojanjem. Bio je toliko zadovoljan da nije primetio razliku izmedju republikanaca i rojalista. Za njega su to bila jedna te ista govna.

Kad je najzad postao ambasador tri dana je pio oprezno, uz meze. Posle se vratio na uobičajeni ritam. Ta ambasada je, naravno, prema njegovim merilima, i očekivanjima, bila utešna nagrada. Više kao uvreda. Ali, nije hteo još jednom da izaziva sreću. Tako su ga često zaobilazili da je ovaj put odlučio da sačeka sa prirodnom reakcijom.

 

Pesnik M. oduvek je mnogo pažnje posvećivao svome izgledu. Oblačio se elegantno, uzdržano uočljivo, kvalitetno ali ne kicoški – jednom rečju, veoma je vodio računa da ne štrči ali da ga svi uoče. I u poeziji je išao sigurnim putem. Obogatiti jezik, ukrasiti ga koliko treba, oslušniti žamor publike, naglasiti detalj, neku dosetku, zgodan citat, ali nikako  eksperimentisati. O sebi, u poeziji skoro ništa – potpuno izbrisano prvo lice jednine, a u životu: direktno, muški, svima sve, posebno šta on o tome misli. Posle izvesnog vremena može malo i da se opustiti. Pa u prolazu deli izjave novinarima. Nešto što će se citirati sledeća tri dana, a možda i vekovima. Nikad se ne zna. Pesnik mora biti spreman na sve mogućnosti, i okolnosti.

 

Cesarec i Arkan su se sreli jedne mračne, vlažne noći i ulici Lole Ribara. Negde kod «Akvarijusa». Kakav je to bio susret! Strašan nesporazum. Tragičan. Nepriličan. Nezamisliv. Neopisiv.

A ipak nije ušao u literaturu.

 

Tajna Kerestinca i oslobodjenja Beograda,

Čiča Draža, Hebrang, Tudjman, Kalabić i ostali.

Mrtvi i živi pesnici kao Trojanski konji – a tek sveštenstvo!

Pravo savršenstvo psihoistorije. (Sve ovo mi naizust govori S.K. novinar ovdašnji. Glava mu je puna moderne istorije. Kad spava kao da biciklom juriša na T34. Viče: skloni se, utvaro! Kad se probudi ničega se ne seća. Započinje da piše novi feljton.)

 

Klavir da se svira sa četiri ruke? Može! Ali da se piše sa četiri ruke. To nije pošlo za rukom ni Iljifu i Petrovu. A svi znamo kakvi su oni bili veštaci. Ipak, izgleda da se kod nas i u tome uspelo. Pominju se Oskar, Dobrica, Mihiz i Toma Kuruzović. Šteta što nikada nismo imali nešto što bi se nazvalo Rimski Korsakov. (Umesto njega samo Milić Vukašinović.)

 

Gde je završio Vesa Masleša? Kao šef VI odeljenja u Karlovcu? Zvao se Tomislav Hrnjak. Nikada ništa sam nije napisao. Izveštaje je diktirao daktilografkinji Zdenki K. Umesto potpisa sačuvan je neki nemušti anagram na kojem je propoznaljivo samo veliko H.

Šta je bilo sa Goranom Kovačićem, autorom čuvene «Jame»? Završio je kao šef VI odeljenja u Negotinu. Zvao se Krstivoje Vidić. I uopšte nije bio slep nego gluv kao top.

 

Ivo Lola Ribar, u čijoj su se ulici sreli Cesarec i Arkan, bio je operativac u Splitu pod imenom Jug Franulović. Bio je umešan u stvaranje čuvenog košarkaškog kluba «Jugoplastika». To su mu mnogi zamerali jer se time nepotrebno istakao. Ipak, nije sačuvana ni jedna Jugova fotografija, čak ni prilikom slavlja povodom osvajanja prvenstva.

(Danas se Lolina ulica u Beogradu zove Svetogorska. Svaki put kad njome prodjem ja se neprimetno prekrstim.)

Milovan Đilas je naslućivao da VI odeljenje vodi  rat protiv novog svetskog poretka u trenutku kada niko nije imao pojma da takav poredak postoji pa je zbog toga morao biti pompezno uklonjen zbog sasvim nebitnih stvari. Ni svojim novim sponzorima, iz «slobodnog sveta», nije smeo da saopšti išta od svojih sumnji i saznanja.   (Tu, verovatno, nije bilo reči toliko o strahu za život – ne samo sopstveni nego i svojih najbližih – već o nečemu mnogo opasnijem, krupnijem, najzad dalekosežnijem.)

 

Ni Mustafa Golubić nije završio onako kako se pripovedalo. Eno ga na Bežanijskoj kosi kako…

Kopinič i Srebrenjak su ostali otkriveni ali nisu imali veze ni sa čim od 1945. Bavili su se botanikom i ornitologijom. Jedini koji je sve vreme bio u toku sa onim što se dešavalo zvao se Miroslav Krleža, isto kao onaj poznati enciklopedista i književnik. (Neki sumnjaju da je reč o istoj osobi mada za tako nešto nema opipljivih dokaza.) Operativac Steva Krajačić… e on je i dalje velika nepoznanica. S obzirom da se bavio izdavaštvom ne bi me začudilo da je ostao aktivan sve vreme. Njegova je smrt i dalje enigma.

 

Stane Dolanc je, nema sumnje, bio veza izmedju svega. Pogotovo izmedju prošlosti i budućnosti. Zbog toga, medjutim, nije delovao ni malo razapeto ili nervozno.

 

Za to vreme Desanka Maksimović je mirno pisala svoje pesme i niko je nije dirao. Ako iko, a ona sigurno, mogla je da prepozna Cesareca na ulici. Mada, ona takve stvari nije primećivala. Svi su joj bili isti osim onih čija su se imena lepo rimovala. Desanka je pisala desnom rukom a Zdenka joj prekucavala. Ponekad bi Zdenku pozvala na kolače kod «Karmen» (ta poslastičarnica se nalazila preko puta kafane «Zora», u blizini današnjeg Doma omladine). (A ni «Zore» više nema – sada je tamo neka sportska kladionica. Ne, u stvari, više nije kladionica, ponovo su otvorili nešto što se zove Aurora.) Desanka je mnogo volela slatkiše. Posebno joj je bila draga kombinacija srneća ledja sa kesten pireom. I mnogo, mnogo šlaga. Posle rata se veština pravljenja šlaga izgubila. Slično je bilo i sa sonetima. Steva Raičković je u tome bio mnogo uspešniji od drugih ali nedovoljno da bi se situacija drastično promenila. Matija je u duši bio nedisciplinovan. I Branko Miljković je bio nedisciplinovan, i kao većina srpskih pesnika sklon alkoholu, ali se na njemu moglo još raditi. Na žalost, igrom slučaja, Branko je jednom prilikom u Zagrebu naleteo na Čiča Dražu, u formi Najdana Pecikoze, lektora Leksikografskog zavoda, što se za pesnika završilo prilično tragično. Identitet mu je oduzet i zamenjen jednim slovenačkim komercijalnim direktorom iz Iskre. U Sloveniji je Branko Miljković umro 1987. godine od ciroze jetre.

 

Dva prsta niže!

 

Slavni su ne zbog onoga što su postigli već zbog visoke cene koja je plaćena. Jebi ga!

 

Leontina i Latinka. Razgovor ugodni. O istoriji, eliti i populizmu, naravno.

 

Jedna me scena ne napušta. Možda po sećanju a možda utisnuto i na neki sasvim poseban način.

• A šta radi onaj čika?
• To je mrtav čika dušo! (Deda unuci M. 1946. godine.)
• Skroz mrtav?
• Sto odsto.

 

Jovan Krstitelj je, medjutim, mnogo lepši od Bude. Vidi samo kako je Buda debeo. Umro kad se preždro. Debeli bog! Kako je samo naš bog  lep!

 

I tako, čami lepi Bog u čađavoj mehani vasceli dan, vascelu noć. Lepota mu dodje glave.

Naručili bi a onda bi se veselili. Čekali su prepuni životne radosti i snage. Bez obzira koliko su bili stari, bolešljivi i iznureni orkanima istorije, njihova životna energija se vraćala kroz čekanje da se obavi ono što se moralo obaviti. Izvršioci su svi odreda bili mladi i snažni, i kao da se ta moć prelivala u njih.

Jadna Albanijo! Samo onaj ko te je pregazio u bedi i strepnji taj je mogao nad tobom da lije kroko-suze.

 

U medjuvremenu se u Albaniji rodio novi Buda. Otkrili su ga, kako pravila već nalažu, igrom slučaja. Govorio je nerazumljivim jezikom. Predstavljao se kao Gor Kardelj. Nekako u isto vreme Ljubljanska banka je otvorila svoju ekspozituru u Tirani. Sa šest godina albanski Buda krenuo u školu a sa jedanaest je završio. I odmah pristupio Demokratskoj partiji.

Preko dve granice, negde kod Prokuplja, rodio se srpski Buda. Iako je po godinama bio nešto mladji od onog Bude iz Albanije, odmah se znalo da je znatno zreliji. Sa sedam godina je postao zastupnik Škode za celu Jugoistočnu Evropu.

 

Milomir Marić nikada nije upoznao pravog Mimaru. Umesto njega bio mu je predstavljen Stanko Stanković, spadalo iz Svetozareva (nekada Jagodina, pa ponovo Jagodina). Stanko je bio poliglota, studirao jezike na Moskovskom univerzitetu, pa je lako mogao da smota Milomira prevodeću mu izraze kao što su nezemaljska lepota, pička i kurac na: kineski, finski, holandski i urdu. U stvarnosti Mimara je bio više simbol nego pojava. U stvari, imao je po malo i od jednog i od drugog. Ničeg previše, ničeg dovoljno.

 

Iza Đilasa ostade Aleksa. Do koje će mere to da uzdigne njegovo delo još uvek se ne zna. Osim ako koloraturni tenor može da premaže… ipak je  bolje  preskočiti tu stepenicu istorije.

 

A Krleža je bio i simbol i pojava. Baš kao i Milan Ajvaz. Ili: Stevan Kaluđerović. Ne znate za Stevana? A tako je  bilo lepo i prijatno sa njim dok je plaćao piće u «Grmeču». Nema više ni Struje. On je bio prvo pojava pa se vremenom pretvorio u simbol. Simbol čega? Pa svoga vremena, naravno.

 

Ostario Matija, ostario. A sa njim i ljubavne avanture. Sve ih je nadživeo. Ne pije, ne puši, umeren u svemu, najviše u odnosu na samog sebe. Bilo je suđeno da živi dugo kao Kavkazac.

 

Od Kavkaza, medjutim, ni traga ni glasa. A o tome bi, nekako, bilo najzanimljivije pričati.

 

Čmičak je prelazan! Srbi u to nikada nisu mogli da poveruju. Zato je među njima čmičkanje najraširenije. Pipkaju se po licu kao da nešto stalno proveravaju. Nepoverljivi su čak i prema ogledalu. Kao da im ono skriva najviše. Kako se ta čuvena, naprosto iskonska, lepota suočavala sa čmičkanjem? Teško. Obično bi se lepota zatvarala u kuću da čmičak sam iščili. Ali nekad su čak i poružnjali lepotani i lepotice morali da izadju u svet. Tada su navlačili makedonske i hrvatske maske, govorili su kroz nos, sudarali se sa banderama, izbegavali reči poput: blud, trud i napojnica. Mada, ako bi zapali u kakvo veselo društvo i završili u krčmi umeli su skroz da se zaborave i odbace sve maske. Urlali su iz petnih žila: U mom selu najbedniji to sam ja, i niko nije smeo da ih pogleda u oči.

 

Ima nečeg duboko plemenitog u srpskim pesnicima koji osećaju svaku, ma i najmanju nepravdu, ma gde da se ona desi. Meni je često teško što ne pripadam velikoj porodici srpskih bardova jer bih time samo podstakao da se moja plemenitost obznani u najvišim društvenim sferama. Recimo, Vasko Popa je pisao divne pesme ali mu to nije bilo dovoljno. Morao je malo da dosoli na temu samoupravljanja. Napisao dve uzbudljive, angažovane pesme i uzneseno ih pročitao na Kongresu u Sava centru. Ja tamo nisam bio pa su moja razmišljanja o tom činu skroz neobjektivna i lično obojena.

 

Ali što je Dedijer pisao sjajne pesme! Nije mu se, medjutim, dalo da ih igde objavi. U Srbiji se veoma pazi da se žanrovi ne mešaju. Jedino je saradnicima bilo dozvoljeno da se bave svim i svačim. Da budu i umetnici i društveni i nacionalni i kulturni radnici. Brana Crnčević se smerno ponašao prema ovom pravilu. (Taj je objavio šta je hteo.)

 

Josić Višnjić brine zbog raskola u srpskom biću. Gojko Đogo pravi spisak raskolnika. Jovan Zivlak  svake noći namešta krevet za brata Radovana. Ujutro pomno proučava da najveći od svih mučenika nije noćio i pri tom zaboravio neki papirić sa beleškom. Svi se slažu da je komunizam velika nesreća zbog koje su neki izgubili sve a drugi rešili stambeno pitanje.

 

Za razliku od njih Svetislava Stefanovića su odmah koknuli. Izgleda da najveći problem nije bilo očijukanje sa nacionalsocijalizmom koliko putovanje u Katinsku šumu. Tamo je od intelektualca pokušao da postane svedok povijesti. Jebi ga! To se kod intelektualaca uvek loše završi. (To pravilo ne važi za Engleze.)

Branko Pešić je voleo pesnike i boksere. Takve suprotnosti ispunjavaju dušu. Ima u tome nečega istinski britansko-crnogorskog, nečeg vrelo sevajućeg. U grudima i u pesnicama ujedinjeni su svi plemeniti i svi potlačeni. Pesnici, proleteri i šverceri. Na čelu besmrtne povorke ide Ostap Bender glavom i bradom, oko njega šibaju vetrovi tranzicije i nacionalnog preporoda. (Pesnici i proleteri imaju grupni portret na šestoj strani. Lord Bajron i Marijan Beneš u neraskidivom zagrljaju dolaze na kraju.) Ono što naš Ostap obeća to se i ispuni. Bez zezanja. Ipak je u pitanju nacionalna osobina a ne karakter.

Pred komunistićkom nesrećom izgleda da su se samo braća Kalmici spasili.

 

Ostavili su budistički hram negde kod Cvetkove pijace na milost i nemilost maršalu Tolbuhinu. Maršal je bio dobre volje pa je naredio da se hram minira. Kalmici nestali! Kao da ih nikada nije bilo. Zbog tog očiglednog svetogrđa budizam je imao veliki uticaj na posleratno srpsko presništvo. Pesnici su uporno ponavljali mantru: caru carevo. Vladao je skeptični eklekticizam koji je poremetio «crni talas». Budizam je našao svoje poklonike u Kinoteci. Nije slučajno da je Kinoteka bila u Kosovskoj. Kao da je sve slutilo da se to sa Kosovom neće dobro završiti.

 

Žao mi je što od tolikih Engleza prijatelja nismo uspeli da napravimo nijednog Ficroj Meklina. Za to je izgleda najodgovornija prirodna okolina. Šta smo mogli da mu ponudimo? Adu Međicu?

Kim Filbi nema veze sa VI odeljenjem. Ni Le Kare o njemu nema pojma. Mi smo jedan nadasve originalan i samosvojan narod.  Naši su šifranti bili najbolji na svetu.

Mene su, moram da vam priznam, šašoljili najbolji majstori. Takva je sudbina pobednika. Dok traje pobeda. Ne možeš izaći iz VI odeljenja kad se tebi prohte. To je super brzi voz, posebna vrsta simplona. Na njemu sva vrata i svi prozori zapečaćeni. A ipak bije promaja. Kad Srbi šašolje svoje junake oni to rade temeljno – od nožnih prstiju do temena. Smerno pitaju: je`l ovako dobro? A ti ne smeš mnogo da im objašnjavaš. Grokneš par puta nehajno a oni sve razumeju. Zašto posle svega ne bih bio budista?

 

Ponavljam: o presvetli pod šljivinim cvetom tvoje je carstvo nebesko, neka bude volja tvoja kao zuj pčela i milovanje mahovine, jer sve je život dok se ne izgubi a onda je sve jedno kakav je ko bio…. om, om, om… Pčele su dobre jer one daju đem, a mahovina … i ona je dobra mada ne znam šta ona daje, osim što će da zaštiti glavu kada padne na kamen i kada se telo kotrlja niz rudne planine naše…

 

I nemojte mi više nikada pominjati mrtve, mučene i izgubljene. (Priča se da su N-a vezali za sto pre nego što su ga… a Milkicu surovo golicali.) Imam ja dovoljno svojih briga. Neću da čujem ni za jednu nepravdu, ni za jednu jamu, logor, zatvor ili zasedu. Neću da čujem ni koliko se ko obogatio, šta je sve kupio, unucima ostavio, u dupe zavukao… Toliko toga se izmešalo i otrcalo, toliko toga se ponovo desilo da jedino što mogu to je da se okrenem na drugu stranu, da dobujem prstima po golom zidu i da pokušam da mislim na nešto drugo. Ako drugo osim  Ovoga može da postoji. Uostalom, trebalo bi ga napraviti! To svakako!

Zategnite užad tesari, prionite na kamen mesari!

 

 

Ponekad se obučem kao sestra

Ponekad se obučem kao sestra. Uske svilenocrne futrole za noge, visoke potpetice, moher rolka kremasto zlatne boje, sako od krupnog engleskog tvida. Uz to sve što ide: kontrasno lice – svetli puder, crna maskara,  žarki karmin, pažljivo isfrizirana crna griva, sve obavijeno oblakom parfema – mislim Lancome.

 

 

Izlazim iza podneva. Moja sestra gaji ležernost kao životni stav – to se posebno odnosi na ustajanje. Izlazim u svet sa pažljivo isplaniranom maršutom. Za to su potrebna posebna sredstva i uslovi. Sestra iz principa ne izlazi po lošem vremenu i nikada ne koristi javni prevoz. Njen je izbor sužen na sunčano ili sasvim mirno vreme i, naravno, na taksi.

Prilazi taksiju i čeka da joj šofer otvori zadnja vrata. Pogled joj je tako siguran, tako leden, tako postojan da nema tog taksiste koji nije spreman da odmah izleti iz kola i  izvede ceo protokol. Kasnije ga gleda u retrovizoru. Oči im se ukrštaju kao  u Madam Baterflaj. Trenutna moć – moć sudbine. Ona je uporna, šofer brže-bolje spušta pogled i nešto prtlja oko radija, menjača, taksimetra… Odjednom  oseća snažnu potrebu da sredi kola, da istrese pepeljaru, ispraši sedišta, opere stakla, i iznad svega da se okupa i namiriše.

Miris moje sestre i zvuk trenja njenih dugih nogu koje svaki čas ukršta proizvodeći streloviti zvuk: ziih, ziiih, naprosto parališu taksiste. Oni su, nema sumnje, početna, ulazna kapija za svet prema kome se uputila.

Moja sestra, kad izađe u svet, puši dugačke, damske cigarete. Duva dim uskim mlazom koji pred sobom sve probija. Kad se maši za malu tašnu od jadnog aligatora da izvadi paklo sa svih strana se prinose upaljači. Drhtavi plamen osvetljava galeriju muških šaka i podlaktica. Sestra ih proučava poput blaziranog ihtiologa: bez prethodnog upoznavanja sa licem uslužnog pripaljivača ona prema izgledu i položaju šake i podlaktice sasvim dobro zna ko je ko. Ta šuma muških ruku, hroptavih glasova, pogleda koji nastanjuju svaki ugao i horizont, taj usijani, večno nadraženi i nesrećni svet nadanja i krivice, sve  to u korak prati svaki njen izlazak.

Uostalom, ona i nije izlazila da bi se osamila.

Ona je za sve apsolutna misterija.

Zbog toga se o njoj i tako mnogo priča i razglaba. Pogotovo o njenom poreklu. Tu svako ima neku teoriju. Najčešće je Crnogorka, i to od Vasojevića, potom Hercegovka, sa Stare planine, od Čarnojevića, Brankovića… ali, zanimljivo, nikada od Dunđerskih. Koliko ih je samo prepoznaju kao sliku i priliku izgubljenih predaka. Moja sestra – hodajući arhetip! Izgleda   da se kolektivno pamćenje najlakše koncentriše oko  one stvari. Možda je u osnovi svega neizmerna incestuozna žudnja – svako ko “prepozna” moju sestru kao pripadnicu vlastitog plemena želi da je odvuče u krevet. Svi ti dežmekasti, znojavi, ustreptali, nespretni a tako moćni, muškarci hteli bi da spavaju sa svojom slavnom prošlošću.

Moja je sestra visoka oko metar i osamdeset. Neodređene starosti. (Bliže tridesetim nego četrdesetim.) Niko ne zna gde stanuje i od čega živi. Najèešće se priča da je udata za prebogatog italijanskog grofa sa kojim nema ništa. (A i kako bi imala  kad je grof po definiciji impotentan i skroz nezainteresovan za njene arhetipske i fizičke čari.) Ona dobro zna kako da podgreva glasine, s vremena na vreme izbaci poneku italijansku reč ili latinsku izreku. Zabaci grivu preko desnog ramena, zagleda se preko levog i kaže: kako je sada sve procvetalo na Fijezolu. Ili dodirne sabesedniku nadlanicu i poverljivo pita: da li ste nekada bili u Arecu? Od tog dodira posle se ispredaju bajke i kupuju knjige i vodiči o Arecu.

Grofu je moja sestra potrebna samo zbog društvenog prestiža. Kad  sa njim izađe negde u beli svet, svi padaju na dupe. Lepo mogu da zamislim kako  čitava rimska kurija baulja po podu trljajući se od bola i zaprepašćenja dok mimo njih trijumfalno prolazi moja sestra sa svojim zbrčkanim i nevidljivim grofom. Kakva rasa, šuškaju izlizani i promašeni primerci ljudskog roda. Sa takvom bi rasom svako hteo da produži vrstu. To više nije samo pitanje estetike ili hedonizma nego pravi, izvorni atavizam.

Čudno je kako neko ko je po prirodi  blag, miran, sređen i uređen, o ljubaznosti i predusretljivosti da i ne govorim, budi takve atavistièke sklonosti.  Možda je deo odgovora u njenoj misterioznosti. Ona izaziva mnoštvo pitanja i nedoumica a ne daje nijedan određen odgovor. Sećam se da je jedno vreme kružila priča da je ona ćerka jednog čuvenog, prilično krvoločnog, generala koji je posle rata vukao konce celokupne Tajne službe. Bila je jedinica, majka je izvršila samoubistvo, pa je ostala uz oca, koji se iznenada preobratio u velikog paćenika i vernika, nigde ne izlazi, sam je sebe zatvorio u jednostavnu vilu na Dedinju. Zbog oca se nikada nije udavala a Tajna služba je i dalje pokriva – ona je jedina veza izmedju očeve netaknute memorije i stvarnosti… Jednom prilikom je u Klubu književnika za njen sto prišao jedan pijani pesnik koji je počeo da psuje njenog oca i komunističku tiraniju. Ceo Klub je skočio da je odbrani. Branili su je podjednako i zakleti antikomunisti i bivši i sadašnji policajci, dekadenti i populisti, pesnici i prozaisti, domaće i strane diplomate, čak i bogati novi preduzetnici koje, u suštini, ništa nije interesovalo osim zarade i dobre klope. Ona je na sve samo tiho rekla: svako ima pravo na svoju zabludu. I to su joj svi zapamtili i citiraju je kao vrhunac pameti i tolerancije.

Društvo koje okružuje moju sestru u principu je veoma šareno i raznovrsno. Uglavnom su u pitanju ugledne i uticajne osobe. Na primer, one iz Akademije. Među njima je najviše predstavnika tzv. društvenih (humanistièkih) nauka. Kod njih je, izgleda, kolektivno pamćenje najjače.

Jedan starac, poznat po tome što ume  na najupečatiljiviji način da cedi mudre reči i poruke, koje se posle koriste kao obavezni deo intelektualne opreme, voli da joj stavi svoju hladnu, od pisanja izradjenu šaku na koleno, da joj se zagleda u oči i da ozbiljno kaže: ne, nisi ti Dinarka, ti si naša. To “naša” zvuči tako toplo i prisno da joj ništa drugo ne preostaje nego da ga  pomiluje po odomaćenoj ruci na kolenu i da mu u istom tonu odgovori: naravno da sam naša. Moja je sestra verovatno jedna od najraširenijih opsesija u Akademiji. Ona je prisutna na raspravama, okruglim stolovima, izveštajima, čak i na izbornim Skupštinama. Ko god počne da govori o tradiciji, nacionalnim interesima, neprolaznim vrednostima ili samoj prirodi našeg nacionalnog bića pred očima mu je moja sestra. Možda, da su joj grudi malo izrazitije, ali ne, nećemo o takvim detaljima…sa mojom bi sestrom sve moglo ponovo da otpočne. Mogla bi se planirati budućnost ovog naroda. Sve je, uostalom, mnogo lakše kad imate model.

¸           Moja sestra koristi ženski toalet. Zaprepašćena je kako su žene neuredne. Moja sestra čeka da joj otvore vrata. Ne čudi se kako je mnogo muškaraca spremno da to učini. Moja sestra je svesna svoga izgleda. Moja sestra oblači moje donje rublje. Ne strahuje da bi je neko mogao na prevaru odvesti u krevet. Niko se i ne usuđuje da joj tako nešto predloži. Svi su naprosto ludi i u strahu od njenog pogleda i onoga šta on izaziva. Osim toga, uzajamni interesi tolikog broja obažavalaca naprosto se potiru. (Ponekad zamislim kako bi izgledao neko ko bi insistirao da se seksualno zbliži sa mojom sestrom kada bi mu ona nevino odgovorila: žalim, ali ostavila sam pičku kod kuće.)

U suštini, kad bolje razmislim, moja sestra obavlja jednu važnu društvenu ulogu. Ona podseća sve frustrirane, napaćene i u prošlost zagledane Srbe kako još uvek postojimo kao najlepša, najsnažnija i najvitalnija  rasa koju niko ne može da ukloni i izbriše iz ovog sveta. Moja sestra – pogled prema eonima – raskrsnica jina i janga, trijumf neuništive narodne volje i genetike, moja sestra tajanstveni radnik na uranku kolektivnog sećanja…

Ponekad me  ujutro iznenadi siktanjem: vidi na šta ličiš, već tri dana se nisi brijao. A ja, zbunjen njenim neprijateljstvom, samo umorno kažem: ne može ove nedelje, jedva imamo za hleb i novine.

I moje poslanstvo pod ovim  nebom ima svoja ograničenja. O tome  sestra nikada nikome ništa ne govori.

 

Profemina, Beograd, 1995.

Ovo je priča koju sam napisao za prvi broj Profemine. Pre dvadeset godina, pod Miloševićem, u prostorijama Medija centra u Knez Mihajlova. Priču je prva pročitala Rada Lazić tadašnja urednica časopisa. Bilo je neko proleće, mislim.

 

Aprilsko sunce

Ovo me aprilsko sunce podseti na nešto čemu sam skoro prisustvovao. Što se fotografija tiče vidim da ih je, kad su u pitanju prošlost i scene iz partizana, mnogo više postavljeno u Sloveniji i Hrvatskoj nego u Srbiji. Evo dve priče, na 22. i 23. strani knjige “Ovako il` nikako” iz 1990.

Neki bi hteli da podignu spomenik Leki Rankoviću da bude jedini beleg sećanja na partizane u Srbiji. Možda bi vremenom pored njega stavili i Dražu i Nedića da ima Srba oko sebe. Trebalo bi sačuvati neku babu koja ume da plete za taj trenutak. Ona bi plela džemperić za unuku, na klupi pored spomenika,  i kad bi je pitali da li zna čiji su spomenici iza nje veselo bi graknula: Tesla i Pupin, trećeg sam zaboravila!

 

Gljive

 

Sedeli jednom ispod jedne bukve Aleksandar Ranković i Milovan Đilas i razgovarali o tome šta će biti posle rata. Taman se raspilavili i raskravili (Iepo aprilsko sunce) i počeli da pričaju gde bi voleli da stanuju i ko će čime da se, u načelu, bavi, kad, eto ti Edvarda Kardelja Bevca. Edvard Kardelj izvadi iz torbe dve gljive i upita: — Šta mislite koja je od ove dve gljive otrovna? Aleksandar Ranković i Milovan Đilas se samo роgledaše i u glas odgovoriše: Ona desna! — Која desna, moja i1i vaša, lukavo ih upita Kardelj. — Ра, tvoja desna, reče elokventni Đilas. — Znači, vaša leva, uporno će Kardelj. — Bevc, Bevc, reče Leka, nije vreme za takve ša1e. — Grešite, odgovori im nadmoćno Kardelj, obe su gljive jestive. Kad ih ja spremim ima prste da poližete… Na pristojnoj udaljenosti stajao Koča Popović i sve pratio. Samo se diskretno nasmešio i rekao: Šarmant!

 

L1k u ogledalu

 

Vladimir Dedijer је neobično voleo da se gleda u ogledalu. Nije bio jedini. Najviše је uživao da ogledalce stavi na drvo, u visini 1ica, ра da se onda unatraške udaljava od drveta ne skidajući pogled sa ogledala. Kad dođe do one tačke kad više ne može da vidi sopstveno lice Dedijer se zaustavi i krene prema ogledalu. . . . . Gledao ga јеdnom Tito ра  upita: Je l ti to Vlado proveravaš ogledalo? — Ne druže Tito, ogledalo је u redu, nego, proveravam jednu teoriju. — Teoriju, kakvu teoriju, zainteresova se Tito. — Teoriju distance,  ozbiljno će Dedijer. To vam je ono da bolje vidite kad se izmaknete.

— Slobodno se ti Vlado primakni, reče mu Tito роtapšavši ga po leđima. — I nikog ne brenuj!

 

 Ovako il` nikako!

Pre više od dvadeset i pet godina objavljena je knjiga priča “Ovako il` nikako” uz podnaslov – objašnjenje: “Партисан зен сториес”. Knjigu je objavio Milan Duškov u biblioteci Pan Dušicki. Milan je bio veoma drag i neobičan čovek. Imao je sjajan glas i glumačko umeće pa je njegovo javno čitanje priča bilo pravi doživljaj. Pojma nemam da li je uspeo da pokrije troškove objavljivanja knjige iako je je tiraž bio 2000 primeraka. Nikada nije objavljen neki prikaz ili osvrt na knjigu. Nekoliko godina kasnije Darko Tatić je na Radio Beogradu napravio uzbudljivu dramatizaciju ovih priča.

Milan Duškov je otišao u Poljsku, da predaje srpski jezik, književnost, kao i druge južnoslovenske jezike. Čuli smo se godinu dana pre njegove iznenadne smrti.

Sa ovom sam se knjigom neizmerno radovao. Zajedno sa svojim prijateljima i porodicom. To je bila tako lako, tako spontano napravljena knjiga u harmsovskom duhu, u vreme dok je još bilo razloga za radovanje, da toga dugo nisam uopšte bio svestan. Igranje sa dogmama i mitovima bilo je nešto najprirodnije. Upravo tada su se zidale nove dogme i mitovi.

 

Pokušaću da se sećam toga vremena uz pomoć priča koje ću da postavljam u ovoj rubrici.

 

 

 

 

 

Baksuz

 

Božidar Jakac je bio veliki baksuz. Taman raširi blok, spremi olovke, tuš i регса a ono zapuca. Zbog toga je morao da bude veoma lukav i oprezan: Čim borci vide da se on maša svoga slikarskog alata oni navale na njega. — Jakac, Jakac, preti mu prstom njegov kolega Moša, pusti ljude da malo odspavaju.

 

Partija šaha

 

Igrali jednom partiju šaha Radovan Zogović i Peko Dapčević. (Šah je bio omiljena igra a1i se igrao samo u predahu. Figure su se nosile odvojeno od šahovske kutije, u platnenoj vrećici, zbog toga što је buka figura iz kutije mogla da otkrije роlоžај i1i kretanje naprednog pokreta.) Oko igrača se okupila grupica boraca, ali niko ni da pisne. Oba igrača vuku najbolje poteze. Kako partija napreduje tako raste i napetost. U jednom trenutku Peko pokuša da vrati potez ali Radovan oštro viknu: Pjesto šeh! Peko se sav ukoči i ostavi topa na udaru. Radovan uze topa i odmah роčе da gura pešaka. Ampasant! trijumtalno ćе Peko. Nepredujet! ne popušta ni Radovan. No pasaran! brani se Peko. Najzad Radovan ostade sa lovicem i kraljem protiv Pekinog kralja. Remis, геčе posle dva sata Коčа Popović koji je ртоlazio pored šahista. Izgleda da je stvarno remis, složiše se Peko i Radovan i svečano rukovaše. — Što ti je školovan čovek, zadivljeno su šaputali borci o Koči,  dok su čekali pored kazana.