Pomalo….

Zašto je jednom, u ljeto 2003-e, kasnila dostava pošte u Podgori?  Zato što je moja mama, Alida, imala nešto problema sa kičmom (a i nije bila prijatelj javnog prijevoza, da se prizna) pa ju je lokalni poštar Zoran odveo u Makarsku, u salon “Vanja”, na pedikiranje. Dok ju je čekao, odnio joj je sandale postolaru. Možda su kasnije svratili i do banke, vjerojatno i na kavu. Ta ljudi smo. I što mijenja na stvari, a i u životu, ako pošta stigne koji sat kasnije? Ozbiljno? Glavno da stigne.

Oduvijek me tamo dočekuju slični pozdravi, iako bi protok vremena neke mogao dovesti u pitanje. Tako čujem  “E, mala”, “Ee-e”, “Evala Mirice”, “Iđeš na plažu? Neka, bravo!”, ili “Iđeš pomalo? Ajde, neka.” No najčešći se čuje – “Pomalo”…

Područje današnje Podgore je (sigurno – “pomalo”) naseljavano od mlađeg kamenog doba, a Iliri koji su nastavali uvale i brežuljke ispod Biokova bavili su se proizvodnjom vina i ulja, pčelarstvom i ribolovom. Kasnije stigoše Slaveni. Prvi put se spominje 1499-e pa zatim 1571-e, kada je tridesetak srednjedalmatinskih sela odlučilo staviti se pod “venecijansko okrilje”, da bi se zaštitili od napada Turaka i uskoka (koji su bili šarolika mješavina hajduka, razbojnika i članova paravojnih formacija). Zbog obrambenih kula se u 18. stoljeću naziva “Castro Podgora”. Stoljećima je naseljem upravljao Knez (kasnije Glavar), javno biran na seoskom zboru na Lazu, pokraj župne crkve Svih Svetih. Kasnije, potomci Ilira, uskoka i Slavena šire krila i kreću preko mora, u potrazi za novim prostorima. Iseljavanje je započelo 1801-e i trajalo do 1946-e, a najviše Podgorana je stiglo do Novog Zelanda i tamo se nastanilo (gdje su, između ostalog, utemeljili oceansko ribarstvo te zemlje)…

No ostalo je ljudi i ispod Biokova. Njihovi ribarski brodovi su 1942-e postali ratni; u Podgori je osnovana Jugoslavenska ratna mornarica i danas njen krajolik nadvisuje spomenik “Galebova Krila”, podignut u čast partizana i pobjede nad fašizmom na Jadranu. Postupno, a najviše poslije velikog potresa 1962, ostavljane su kuće na obroncima planine i gradjene nove, uz more. Rođaci “iz svita” ponekad dolaze u stari kraj, a danas neki od njihovih potomaka govore dijalekt koji ni najstariji mještani više ne rabe. Sjećam se obraćanja jenog od njih (koji je očigledno “uspio u svitu” i bojao se da to nekome ne promakne) svome sinu, ne baš na dijalektu ali na čudno zvučećem dalmatinskom. Stajali su na rivi toliko blizu jedan drugom da njihova udaljenost nije opravdala glasnoću pitanja: “Ej, Steave, jesu li ključevi od našeg glisera u tvom Triumphu ili u mom Mercedesu?” Triumph je bio bijeli; mislim da je Mercedes bio crveni. Eto, uspjeli su, nije mi promaklo….Osim rođaka, nezaustavljivo dolaze i turisti, odasvud. A mladi ljudi iz mjesta odlaze na rad u Irsku, ne više na Novi Zeland.

Više od slikovitih pejsaža, stila gradnje kuća i spomenika kulture, “mjesto” su – ljudi koji tamo žive. Tko im razumije način komunikacije, može ih prihvatiti. “Pripadanje” nije samo stvar izbora; ima veze i sa poštom koja kasni, načinima pozdravljanja, uspomenama, porodičnim pričama…..

Prije stotinjak godina u Podgori se mojoj baki desila ljubav. Detalji nisu poznati, na primjer gdje je Mare upoznala talijanskog kapetana. Ali zapamćeno je da su sa njegovog broda do obale stizali čamci da joj donesu naranđe. Bila je i neka ogrlica, jedina stvar za kojom je žalila kad joj je, godinama kasnije, izgorila velika kuća koju je moj djed napravio u Gradcu. Ne znam što se desilo sa kapetanom, samo znam da ga nije zaboravila….

A Marina mama, Polonija, bila je sitna i, priča se, ne baš prijatna osoba. Nikog nije začudilo što je neke mlade Beograđane “zalila vrčinom” kad su mojoj mami došli pjevati pod prozorom. (No, da se razumijemo, to nije bio ispad na nacionalnoj osnovi već više onako, izraz moralne budnosti.)….

Kad se rodila moja sestra, Pole se približavala devedesetoj. Nekoliko godina kasnije, kad je Branka izgledala kao mali, mršavi anđeo sa svijetlim loknicama i velikim očima, odnos im je bio prilično temperamentan. Njihova najčuvenija svađa, koja je razdragano prešla u porodičnu legendu, desila se krajem ljeta. Prebacujući neku frustraciju u riječi, Pole je rekla: “Da Bog da, da mi ne došla druge godine”, na što je spreman odgovor bio “Da Bog da, da te ne našla”….

Koju godinu kasnije i ja se pojavljujem na sceni, pa od tada gotovo svakog ljeta. Tamo mi je barba Petar (s kojim sam kasnije išla u ribarenje) neumorno pričao o “malim crnim judima”, tamo sam naučila plivati (i jednom se skoro utopila, što je meni, ne znam zašto, ostalo u glavi kao lijepa uspomena a ne trauma iz djetinjstva), onda pala pod kamion, jahala na magarcu, skupljala kupine, čudila se gnijezdima lastavica, pa zatim išla na plesove, počela sa zaljubljivanjem…

Poslije, u čas posla, sam odrasla ali se mnogo toga nije promijenilo. Prije svega, na istoj je frekvenciji slikovitost izražavanja. I dalje su u upotrebi isti izrazi kao “ubit oko”, “uvatila me mala snaga”, “upekla zvizda”, “pustit pivcu vodu”, “smišna mala”… Sklonost mudrosti ostao je dio svake komunikacije. Tako jedne večeri, dok stare kamene kuće još nisu doživjele transformaciju, rođak Ćire utješno reče, budistički mirno promatrajući štakore koji šeću po kablu od struje, dva metra iznad nas, zgroženih gradskih ljudi: “Pusti, neka. Živimo mi, pa neka žive i oni.” Žarko je nudio sukus svog razmišljanja o geografiji i zlu: “Ne govori mi ništa o moru ispod Dubrovnike i gore oko Istre. Tamo je samo zlo. Čak su i oceani bolji.” Jedan lokalni ugostitelj je povjerio mojoj sestri da gaji neke sumnje glede domašaja prekognicije: “Kako da položin vozački ispit kad ne mogu znati da li je u drugoj ulici dite, ćorava ženetina ili tu ulicu još nisu ni napravili?” Nije izostajalo ni političkih, ponekad poetski iskazanih, promišljanja: “Tito je krao, al je svima dao; Tuđman krade, nikome ne dade”…..Da se o psovkama i ne govori. Ako rečenica ne počinje ili bar ne završava sa jednom, vjerojatno razgovor (ili monolog) još nije ni krenuo. Najčešće se radi o maštovitom ispreplitanju seksualnih činova i religijskih figura. I nitko se ne vrijeđa. Mislim da nitko ni ne primjećuje. Ankica, na primjer, redovito svojim sinovima i kćerima psuje majku (kao i oni sebi međusobno), no ne radi se o incestuoznim intimidacijama nego o govornoj figuri, ispušnom ventilu, sukusu trenutne emocije. Ni više, ni manje.

Neupućenima može izgledati da nešto poštovanja nedostaje i u odnosu prema mrtvima. Za osobu koja je prešla taj prag ne kaže se samo “umra je”, može se ćuti “krepa je”, “bija i nema ga”, “otegnija je papke”, “dobro ga đava odnija”. Što se ovog poslijednjeg tiče, mozda zvuči grubo, ali tko smo mi da znamo koliko je to blizu ili daleko od istine, na koga se odnosi? Nesumnjivo, zvuči kao nepoštovanje, ali mora li se baš svakog poštovati samo zato što je umro? Mislim da ne. Poetičniji lokalni izraz je “otiša je lovit ciple”. Nedaleko mjesnog groblja Sutikla (Sveta Tekla) je uvala koju ribari često posjećuju jer u nju morske struje od Neretve dovode ciple. Ribari, izgleda, imaju društvo.

Kad je moja kći prvi put stigla iz ravne Holandije na Jadran zapanjeno me pitala “Što je to?” Trebalo mi je vremena da shvatim kako upire prstom prema Biokovu. Nije ni čudo. (Usput rečeno, i ona je u Podgori naučila plivati.) Lokalni lingvistički kolorit je polako savladala, a nepoznavanje neke riječi je nije sputavalo da, onako krležijanski, smisli novu. Kako nije znala riječ “vinograd”, odlučila je nasade loze zvati “grožnjak”. To je, čini mi se, i bolja riječ. I dok je ona skakala iz kulture u kulturu, manje ili više spretno (što radi i danas), ja sam radila nešto slično, uz dodatno breme uspomena i godina. Što radim i danas….

Mislim da ovo nije skica za intimno, melanholično zagledanje u kulturološki profil jednog malog mista koje više ne postoji. Jer ono postoji, ali u stalnom pokretu, kako to za života uvijek biva. Možda izgleda logično i jednostavno, ali trebalo mi je dugo vremena da to shvatim. Ne gledam mumiju koja krije autentičnost koju su pojele godine. (Ako tako izgleda, jednostavno me na momente prekrije “žal za mladošću”, no to se i najboljima događa.) More je tu, jednako, iako po njemu više ne plove čamci i brodovi sa “svićom”. Žene, na sreću, više ne nose svežnjeve drva na glavi. Djeca oko vrata nemaju platnene vrećice ispunjene mediteranskim travama (da ih sačuva od uroka), ali svaki turist će se vratiti kući sa bar ponekom vrećicom lavande, zlu ne trebalo (a i lijep je miris). Masline izgledaju besmrtne, barem one kojima neki od zadnjih požara nije dokazao suprotno. Mirisi Mediterana sve manje uključuju mreže koje se suše na suncu, hranu za koze iza kuće, ribe sa gradela… ali roštilja ima posvuda, pršuti ne mirišu ništa lošije, kao ni divlje trave i kamenje na suncu. Manje, ali ipak, su prisutni cvrčci (danju), a zrikavci (noću). Galebova i lastavica je manje, pasa i mačaka više…. Istina, promijenilo se noćno nebo; manje je zvijezda, ali to je valjda danas posvuda tako (osim, pričali su mi Jesenko i Bilja, u srcu Sahare, tuareskoj provinciji Tamanrasset; svjedočili su tome)….

Jednom davno, i nad Jadranom je bilo više zvijezda, a na obali mnogo manje svjetla pa ribarima nije bilo lako sa pučine pogoditi koje je njihovo selo. Trebala im je pomoć da bi se sretno vratili kući. Nema zapisa kad je Ik (ili Ijak) napravljen, neki tvrde da je to jedan od najstarijih svjetionika na Mediteranu. Izgrađen je na stijeni, nekoliko metara od obale. Nekad je postojao drveni most kojim su prelazile žene i na njegovom vrhu palile vatru. Odavno nije u funkciji, a proširenjem obale našao se na kopnu. Ali još stoji.

 

 

 

Ne može se poreći, i ljudi su drugačiji, ali prije svega zato što rastu (ili stare, već kako je kome zapalo i kako tko vidi). Prica teče dalje, no bitno je priznati da su kćeri i sinovi Ilira, Slavena, uskoka, Mlećana, partizana i turista sve prije nego dosadni. Jest da je dosada ponekad preduvjet za kreativnost, ali češće je okrenuta prema smrti; ima gorak okus besmisla i prašine. Ne kaže se tek tako da je neka osoba “smrtno dosadna”. Podgorani nisu; žive svoje živote, na svoj način, manje-više pomalo……

Da skratim priču, pitanje je slijedeće: da prodam svoju kuću u Podgori, nedaleko od luke, sa najglasnijim (i najboljim) susjedima koje znam? Pa da onda potražim neko drugo mjesto, u kojem se govori tiše i psuje manje, gdje se – gledajući oko sebe – neću sjećati ničega? U stvari, u jednom takvom i živim, najčešće. Od kada sam pronašla svoje gnijezdo u Niskim Zemljama, sve sa vrtom (iznad kojeg se neumjereno glasaju sjevernjački galebovi), biljke koje tamo sadim  (uz hortenzije, koje su me dočekale) su lavanda, ruzmarin, smokva i loza (od koje narastu “grožnjaci”) ….

Decenijama me ispod Biokova pozdravljaju sa “E, mala”. Ponekad mi se čini – bolje je otići prije nego se predomisle. Ili baš i ne? U svakom slučaju, vrijedi zapamtiti ono – “pomalo”….

 

 

Mira Oklobdžija

Jul, 2018

Spinoza

Kad kažem da Amerikanci loše govore engleski, ili govore neku neandertalsku varijantu onoga što definišem kao engleski jezik, to je moj problem, a ne njihov. Niko meni ne ovde ne brani da izigravam Oskara Vajlda. Naprotiv—time bi se bolje uklopio u spektakularni cirkus opšteg spektakla. Pored toga, kad se žalim na intelektualnu i duhovnu pustoš u Americi, ne smem zaboraviti da je reč o racionalizaciji kojom se zamajavam, kako mi je govorila moja bivša psihoterapeutkinja, Bjanka Klajnvulf, Tršćanka austrijskog porekla, da se ne bi suočio s ledenom pustoši u meni samom. Amerika je odličan žrtveni jarac: polupismeni intelektualci, filozofi-neznalice, imbecili na čelu naučnih instituta, sujeveran narod, kreacionizam i geocentrizam u školstvu, pljosnata planeta Zemlja: divota i genijalan poligon za prepotentno iživljavanje, a o šefu države da ne govorim. Meni su u to vreme, sedamdesetih godina, govorili da je “u Beogradu intenzivan duhovni život.“ Stoga sam, naivno prihvatajući tu iluziju, naivno saletao emisare te duhovnosti. Na primer, 1975. godine dolazio sam u Ann Arbor, gde su u nekom akademskom konteksu, neko vreme boravili mladi jugoslovenski intelektualci Olga Supek i Nenad Prelog, koji me je, u nekakvom drukčijem konteksu, sasvim opravdano nazvao “naivcem.“ Da li je uopšte moguće objasniti toliku, da ne kažem tolikvu, monumentalnu naivnost? Nismo govorili o slikarstvu. Ti posetioci iz moje imaginarne Kastalije, gde je duhovni život intenzivan, nisu hteli, a nisu ni mogli, da mi pruže komadić intenzivne duhovnosti za kojom sam, zarobljen u ledenoj pustoši američkog pozitivizma i nedijalektičkog materijalzma, tako strasno čeznuo. Na kraju sam im svima bio dosadio. Bilo je, na primer, raznolikih akademskih posetilaca iz produhovljene Evrope, kojima su, pretpostavljam, mnogi, poput mene, dosađivali, očekujući nebulozne sinekure ili pomoć u ostvarenju vulgarnih karijerističkih tlapnji. Poneki bi prema meni, i meni sličnim, je razvili prigušeni animozitet, kako sam bar zamišljao. Zaslepljen narcisoidnim delirijumom, uspeo sam sebe ubediti da to nije animozitet, već neka vrsta šelerovskog zlopamćenja (Ressentiment), jer bih, budući prepametan, raskrinkavao njihove površne (po mom mišljenju) naučne knjige zamišljajući da sam ja, a ne Flober, pravi autor satiričnog romana Buvar i Pekiše. Neke su me sentencije (“Francuska revolucija je napredna“; “katolička crkva je reakcionarna“) podsećale na Floberove junake i njihov Rečnik prihvaćenih pojmova. Neki savremeni filozofi citirali su, na moje užasavanje, sentenciju “omnis determinatio est negatio“ kao Spinozinu, praveći se kao da ne znaju da je reč o Hegelovoj tendencioznoj izmišljotini. Međutim, i osrednja filozofska knjiga bolja je zamišljenog, i neostvarenog, remek-dela. Na primer, autor doktorata u kojem je nekom tupavom Anglosaksoncu pripisana Vitgenštajnova misao “Granice mog jezika—granice su mog sveta,“ bar je napisao i odbranio dotični doktorat, što meni nikad nije pošlo za rukom.  Uvidevši da verovatno neću poslušati njegov savet da izvršim samoubistvo, jedan eminentni američki intelektualac, kome sam strašno dosađivao, poslužio se oprobanom tehnikom iz filma Plinska svetlost. Na primer, jednom mi je, u očajanju, rekao da su, u periodu nacističke vlasti u Nemačkoj, svi katolici, bez izuzetka, podržavali Hitlera. Budući grandiozno narcisoidan, mislio sam da to on želi sa mnom započeti nekakav intelektualni razgovor, pa sam, kretenski, debilno, imbecilno, posegnuo za mnogobrojnim primerima katolika-žrtava nacizma (Sveta Edit Štajn, itd.itd.itd.), ne shvatajući, u rapsodičnom narcisoidnom zanosu, da se čovek jednostavno poslužio tehnikom zajebavanja, kako bi otkačio dosadnog idiota, prema kome nije osećao ni animozitet, ni surevnjivost, ni zlopamćenje, već jednostavno sasvim opravdanu ravnodušnost, blagu razdraženost i dosadu kosmičkih razmera.

 

Zoran Minderović

 

 

Idiot

Nikad mi nije bilo rečeno, eksplicitno da sam idiot. Međutim, što se tiče komunikacije na verbalnom nivou, moji sagovornici su uvek bili krajnje otvoreni i pošteni. Dolenavedni primeri nisu izmišljeni.
Razredni starešina (Druga beogradska gimnazija, početak 1968. godine): “Ne bi bilo pametno da radiš matursku tezu iz filozofije. Žunjić ima veliko teoretsko znanje.“

Zoran Zec (u Parizu, početkom 70-tih godina) objašnjava mi Lajbnica kao da za istog nisam nikad čuo. Možda i nisam.
Mida (u istom Parizu, u istom periodu): “Hoćeš da učiš kineski? Namećeš sebi težak intelektualni zadatak samo zato što nemaš fakultet.“
Moj brat Dragan (krajem 60-tih godina, kadgod bih pipnuo, ali samo pipnuo, neku filozofsku knjigu): “Jefta (ili Švarc, ili bilo koji njegov pajtaš)  za tebe je doktor filozofije.“ Nije mi palo na pamet, baš zato što sam idiot, da dovedem u pitanje sve te zamišljene doktorske titule, da se sam proglasim doktorom, ali “u odnosu na komšiju Žiku.“
Vukica (krajem 60-tih godina, u Beogradu): “Misliš da je Plotin vrhunac filozofije? Očigledno ti nije poznat Džojsov tomizam. Bilo bi pametnje da se baviš samo muzikom.“ Totalna izolacija od ljudi je jedna alternativa. Druga je društvenost, što podrazumeva razgovor, a razgovor, bar što se mene tiče, budući da sam idiot, sastoji se u tome što mi ljudi saopštavaju moje sopstvene misli, ubeđujući me, na primer, da nikad u životu nisam čuo za autore koje već, decenijama, čitam, prečitavam i pročitavam.
Još dva primera.
Amerikanac, oženjen Beograđankom: “Ti si katolik? Prema tome nisi Srbin. Srbin i katolik. Istovremeno? To je nemoguće.“
Koleginica (na poslu, ovde u Americi, pre jedno desetak godina): “Tvrdiš da poznaješ Elejn Pejgels. To je nemoguće!“
Da sam bar idiot! Možda ljudi ovako razgovaraju s čovekom koji ne postoji.

 

Zoran Minderović

Moj tata – partizan

Da se razumijemo, slušam ja i Mozarta (vrlo često),  ali i Dublinerse  i druge egzotične zvukove, no ciganska muzika mi baš nekako sjeda na dušu, otvara me u licu. Jednom sam tako otišla sa prijateljima u neki mračni restoran pokraj Samobora, koji je nudio njihovu muziku, i ludo se provela (iako je istog dana, bilo je to 1989-e, Joan Baez imala koncert u Zagrebu). Ali najviše se sjećam Cigana u Dubravi, periferiji Zagreba, gdje me tata odveo na roštilj i iskreno se raspilavio dok su mi oni svirali “na uho” (a meni bilo neugodno, nisam znala kako da se držim). Mirku se sviđalo, očigledno budeći neke davne uspomene…

… Studirao je medicinu u Beogradu, kako se i priličilo sinu iz “dobre ličke kuće”, prije Drugog svjetsko rata. (Tamo se, naravno, spetljao sa komunistima.) Išlo mu je dobro, dogurao je do treće godine prije no što je rat počeo. Moj djed, tada bogati trgovac, pobrinuo se da mu sin- student u niučemu ne oskudijeva; mjesečni đeparac mu je bio kao ministarska plaća.  A sin je znao kako se treba trošiti. Poslije učenja anatomije (i revolucionarnih teorija) našao bi se sa društvom, a prije povratka kući iznajmio bi dva fijakera; jedan za sebe, a drugi za Cigane, sve sa instrumentima. Dao bi im zatim precizne upute koje pjesme i kojim redom da mu sviraju, ispod prozora, sa naznakom da sviraju sve tiše i tiše…

…. Bombardiranje Beograda 1941. uništilo je svašta, između ostalog (iz  moje uske, porodične perspektive), Mirkovu doktorsku karijeru. Mogao je nastaviti, da je na inzistiranje svog oca pristao otići u Švicarsku. No izabrao je da ode “u šumu” iz koje je izašao četiri godine kasnije, kao pobjednik! Ne znam mnogo o njegovim putevima po šumama i gorama; nije o tome volio pričati iako sam puno pitala. (Sad mi je žao što nisam bila upornija). Jedna od rijetkih stvari koju mi je opisao, i to sav razdragan, ima veze sa pucanjem ali ne pušaka nego šampanjca. Nekim povodom spustio se sa Velebita i, u pratnji nekoliko drugova, obreo se u blizini Bakra. Valjda su obavili to što je trebalo, ma što to bilo; znam samo da su prije povratka našli nekoliko boca Bakarske Vodice, tada još pripremane na klasičan način. Poslali su ih “starom”….

…. Ono što ipak znam ispričala mi je mama, Alida, iako ni ona nije gotovo ništa čula direktno, nego od “njegovih”, svjedoka iz druge ruke. Pričali su joj da je sam, u šumi, uspio preživjeti dva tifusa; da su ih jednom zimi, usred planine, okružili gladni vukovi koje je Mirko otjerao pobjedivši vođu čopora u borbi pogledima. Ako je to i legenda, provjerena je istina da je spasio mnogo života. Studij u Beogradu se ipak isplatio…. U svakom ratu je previše pucanja i žrtava, a premalo doktora. Tako i oni koji znaju bar ponešto uskaču kad treba. U nekoj maloj brvnari usred Dinare bilo je mnogo nepomičnih ranjenika za koje je brinuo. Oni pokretni su bili negdje drugdje. Avion iznad njih je izgubio bombu ili promašio neku metu i partizanska bolnica je počela gorjeti. Mirko je ulijetao u vatru, izvukao četrdesetdva ranjenika na sigurnu udaljenost i onda se onesvjestio. Alida mi je pričala da su ti ljudi poslije rata dolazili da mu se zahvale. Njemu je bilo neugodno….

…. Druga ratna priča je također provjerena. Fašisti su zarobili Mirka (koji je tada, mislim, bio u 6-oj ličkoj brigadi) i nekoliko drugih. U zatvoru u Gospiću jedan ga je Talijan vrlo ozbiljno mučio. Tata je ipak dobro prošao; većina drugih iz te grupe, namijenjene kasnije za razmjenu, bila je ubijena. (Nađoh danas, 20. 03. 2018- e, na Google-u, nakon što sam sve ovo napisala, precizniji opis tog trenutka, kako je objavljen u knjizi Partizani za pregovaračkim stolom, Zagreb, 1986. :“…Eto, to je sažetak bezuspješnih pokušaja da se oslobodi i razmijeni legendarni heroj naše revolucije, sekretar CK KP Hrvatske, člana Politbiroa CK KP Jugoslavije i Titov suborac Rade Končar. Između štaba grupe NOPO za Liku i predstavnika talijanske divizije »Re«, kojom je zapovijedao brigadni general Raffaello Peligrea, došlo je do dogovora da se 9. jula 1942. godine obavi razmjena nekoliko zarobljenih talijanskih oficira i osmoro naših uhvaćenih drugova i drugarica. Bili su to: Jure Blažević iz Gospića (otac Jakova Blaževića, sekretara Okružnog komiteta KPH za Liku), partijsko-politički radnici iz Zagreba koji su radili na terenu Like, Josip Hadelan, Franjo Suk i Franjo Vadlja, zatim Kata Rupčić-Brkljačić, Ruža Brkljačić iz sela Lešća (majka i sestra poznatog ličkog komunista Nine Rupčića), Janja Kuprešanin i Mirko Oklobdžija iz Metka. Zarobljena grupa naših zatvorenika iz Gospića, gdje se i nalazio štab talijanske divizije »Re«, krenula je u jednom većem automobilu Crvenog križa u pravcu Široke Kule…. Na njihovom automobilu bila je istaknuta bijela zastava i zastava Crvenog križa. Iza ove limuzine nalazio se automobil s našim drugovima i drugaricama. Jedno vrijeme kolona je čekala u Širokoj Kuli dok parlamentarci ne odrede točno mjesto razmjene. U međuvremenu je komandant V. ustaške bojne, poznati ratni zločinac i krvnik bojnik Ivan Devčić Pivac organizirao njihovo ubojstvo baš prilikom razmjene. Ustaše su ovo učinili i što su među osmoro zatvorenika šestoro bili Hrvati i što su se među njima nalazili otac i majka poznatih ličkih komunista Hrvata koji su bili na čelu ličkog partizanskog ustanka. Odredio je trojicu ustaša dobrovoljaca — Matu Nikšića, Ivana Strilića i Franju Severina da presretnu automobil u kome su se nalazili zatvorenici i da ga napadnu. Učinili su to odmah po izlasku kolone iz Široke Kule. Najprije su pripucali na automobil, a kad je kolona stala, naredili su Talijanima da napuste vozilo, što su oni odmah i bez pogovora učinili. Kao da su se dogovorili. Našima su naredili da se postroje na cesti. Sedmorica su poslušala, dok se Mirko Oklobdžija sakrio iza otvorenih vrata automobila. Iz svojih strojnica ustaše su odmah zapucali na goloruke uhapšenike. Na mjestu su poginuli; Jure Blažević, Ruža Brkljačić, Franjo Šuk, Franjo Vadlja, dok je Kata Rupčić-Brkljačić bila teže ranjena. Bijegom su se spasili Josip Hadelan, Janja Kuprešanin i Mirko Oklobdžija. Zbog ovog gnusnog zločina štab ličke grupe partizanskih odreda oštro je protestirao kod talijanske komande i tražio da se ustaški zločinci izruče ili oštro kazne….”)….

…. Poslije, 1943-e, Italija je kapitulirala. Krajnje demoralizirani i uplašeni vojnici poražene vojske povlačili su se prema granici. Kako sudbina nekad hoće, putevi se znaju ispreplitati. U jednoj maloj grupi talijanskih vojnika na koju je naišla Mirkova jedinica bio je i gorepomenuti Talijan. Prepoznao je Mirka pa pao na koljena, zgrabio se za džep da mu pokaze fotografiju žene i djece i općenito se ponašao nedostojanstveno. Nije ni čudo; bio je siguran da je njegov put okončan. A moj tata, koji je do tada već imao neki oficirski čin pa, prema tome, dvije košulje, otvorio je ranac i jednu od njih dao svom intimnom poznaniku iz zatvora i poslao ga kući. Pismo mu je stiglo koju godinu kasnije; čovjek ga je našao preko Crvenog Križa ili tako nekako. Budući da Mirko nije znao talijanski, prevela mu je Alida; dugo pismo o okrutnosti rata, stidu i žaljenju, zahvalnosti i želji za dubokim prijateljstvom, pozivanje u posjete. Nije odgovorio….

… I taj je rat završio. Kako i drugima tako je i mojoj familiji sa tatine strane sve nacionalizirano. Djed je bio na rubu infarkta; to što je izgubio bilo je – mnogo. A njegov sin, moj tata, bivši student i partizan, još uvijek komunist,  govorio je: “Dobro je da je tako. Mi smo imali previše; sad će dobiti oni koji nisu imali ništa.” I to je vjerovao, tvrdim….

…. Kasnije je progledao, bio na službenom putu, vratio se, imao i drugu porodicu….Hiljadu je manjih i većih stvari kojih se sjećam, no posebno jedne. Pedesetih godina bilo je još uvijek pedagoški prihvatljivo da se djeca fizički kažnjavaju. Od tate sam dobila batine samo jednom, kad sam imala šest ili sedam godina. Razlog je bio što sam baki iz dvorišta doviknula “Lažeš kao pas”. Baš je bio ljut, no batine nisu bile velike. Ja sam, naravno, strašno plakala, ne od boli nego od čuđenja. Sakrila sam se i onda virila kroz ključanicu da vidim što on radi. Sjedio je na krevetu, sa glavom u rukama i plakao jače nego ja. To je bio jedini put da sam mu vidjela suze….

 

…. S druge strane, nisam ga nikada vidjela da se smije glasnije nego kad smo u Teatru ITD u Zagrebu gledali “Predstavu Hamleta u selu Mrduša Donja”….

….. Moj tata – partizan  rođen je 1920-e. Zbog familijernih okolnosi, nisam znala da je umro 30. Decembra 2011-e. Doznala sam to nekoliko dana nakon njegovovg sprovoda. (Te mi je godine, telefonom na liniji Haag-Zagreb, vrlo često spominjao, mirno i staloženo, da mu je vrijeme isteklo…. ) Na neki način, ovo je moj poslijednji pozdrav  za njega….

 

Mira Oklobdžija

IVICA I MARICA, 23. januar 2018

Kad se utvrdi na čemu smo to odrastali, još smo dobro i ispali. Uzmimo samo jedan od bezbrojnih primjera; priču zabilježenu od stane braće Grimm “Hansel und Grethel” (nama približenih pod lažnim imenima Ivica i Marica) objavljenu, uz mnoge slične bajke, 1812. Jesam li i tu čitala svojoj kćeri? Najvjerojatnije. (Jesam, provjerila sam.) Onako, automatski. Automatika tipa “Aha, Andersen, Grim, Disney – to je primjereno za podmladak…”. Sad je ponovo čitam, polako, i hvata me stid. Što se sve roditeljima omakne, automatski, pa se poslije čude u kakvom svijetu živimo? Sigurno su je čitali i meni kao i gotovo svakom evropskom klincu koji je bio u posjedu pismenih roditelja. I tako već dvjesto godina. No i prije toga, sve tamo od Srednjeg vijeka ako je vjerovati stručnjacima za bajke, bila je u usmenom opticaju, u ne bitno različitim verzijama. Prilično strašno, ako se realizam može tako nazvati. Čemu se uopće čudim? Sve je logično, bajka je iskreno ljudska, samo se ja nešto pravim fina pa se kao sramim, tužno mi je vidjeti toliko ružnoće. Kao da će nestati ako joj ja ne svjedčcim. Radi se samo o neuljepšanoj slici ljudske prirode koja je toliko daleko od ideala svih nas sklonih utopijama da mora potresti. A ake se prhvati da ona nije produkt dekadentnih umova nego zrcalo svijeta, ima da nam bude jos gore.

Bajka nije dugačka kao ni, barem površinski, komplicirana. Ukratko, u mračnim danima Velike Gladi siromašni čovjek, na nagovor opake žene, želi ostaviti svoju djecu u šumi jer ih više ne može hraniti. Poslije prvog pokušaja da ih se otresu (koji je propao jer je domišljati Ivica putem ostavljao bijele kamenčiće pa su se Marica i on vratili kući), drugi je uspio (jer su gladne ptice pojele mrvice kruha i tako onemogućile djeci nalaženje puta ka toplom domu). Ozbiljno izgubljeni, Ivica i Marica lutaju tamnom šumom, dolaze do kuće od čokolade, marcipana i medenjaka gdje ih zarobi okrutna vještica sklona kanibalizmu. Ali djeca je nadmudre, bace u oganj, uzmu njeno blago i vrate se kući uplakanom ocu (koji plače od sreće što ih vidi a ne zato što mu je zla žena umrla). Poslije toga su tata i dječica živjeli dugo, dugo, do kraja života, bas onako sretni. Ljubav sve pobjeđuje. (Bruno Bettelheim je imao pune ruke posla.)

Likovi su ozbiljno uvrnuti, ali samo iz perspektive nekih, glede potencijalne ljepote ljudskih bića neopravdano optimističnih čitalaca. Maćeha, tata, vještica i Ivica su čisti stereotipi i pokazuju koliko se malo toga u svijetu promijenilo tokom mnogih stoljeća. Dakle, ukazuju na stabilnost ljudskih odnosa koju samo neki uvrnuti tragači za iluzijama pokušavaju dovesti u pitanje.

Uzmimo za početak maćehu (koja je u originalnoj verziji bila majka, ali je to valjda nekom izdavaču izgledalo previše grubo). Može se reči da je nešto bolja od vještice ali samo utoliko što, iako gladna, nije pokušala pojesti djecu. (Ili je možda bila vegetarijanka?) Pala joj je na pamet nježna misao da taj prljavi posao ostavi divljim životinjama u velikoj šumi. Muči, kinji i manipulira svog dobrog muža i uvijek postigne što je naumila. Ništa joj nije sveto, a najviše joj idu na živce tuđi klinci koji bi da jedu. (Tko je kriv dobrim maćehama ovog svijeta što se nešto bore protiv stigme i trude oko djece. Znamo mi dobro da se pretvaraju.  Lijepo su nam objasnile Pepeljuga i Snjeguljica.)

Otac nije dobričina nego slabić i beskičmenjak. Jasno piše: ”Zaludu se nesretni otac opirao. Žena je navaljivala i navaljivala pa on, na kraju, pristade.” No ima i u njega, duboko dolje, lijepih i snaznih ljudskih emocija. Kad mu je žena umrla (ne njegovom zaslugom)  baš se obradovao vidjevši svoj podmladak kako se vraća iz šume.  “Otac podiže glavu, ugleda ih. Dugo je grlio svoju dječicu. Visoko ih dizao u zrak, ljubio, čvrsto držao. Da se više nikada ne rastave.” Jasno im je dao do znanja da je maćeha mrtva (pa je, dakle, on sada slobodan da se od srca raspilavi) i gazdinski ih pozvao da uđu u kuću ozareno uzviknuvši: “Dođite sa mnom kući, draga moja djeco!” (Tako emocionalan, nekako me podsjeća na onog iritantnog Ashley-a iz “Prohujalo s vihorom”.)

Vještica ko vještica, nista posebno ili iznenađujuće, iako joj je kućica od slatkih stvari kao zamka za neupućene zgodna ideja. O njenim gurmanskim ukusima teško je govoriti a da se ne spomene kako nije prva od ljudskog roda kojoj je to palo na pamet. Ali u tome je i poštena, ne skriva svoje ukuse i namjere. Lijepo je i iskreno objasnila Ivici da će ga konzumirati čim ga malo ugoji. Mozda bi svijet stvarno bio bolje mjesto kad bi nam svi mogli tako otvoreno, od srca, pokazati kakvi su i što ih otvara u licu.

Ivica je mali, dosadni vitez. Sav je usmjeren na brigu oko sestrice i ne želi joj pokazati da se boji i sam, da se ona ne uplaši jos više. Osim toga, nije skroz glup. Kada je čuo da ih odrasli kane ostaviti u šumi sjetio se da nakupi bijelih kamenčića (a kasnije upotrijebi mrvice kruha) da bi obilježio put kući. No inteligencija mu je kratkog daha; izmaklo mu da će ih u kučici na rubu šume čekati onaj isti slabić i odana mu supruga. No ne treba ga zato kriviti; još je ipak mali.

Marica je jedini zanimljivi lik. S jedne strane (ko prava mala curica), stalno plače, ovisna je o svom braci i samo hoce kući (o pojmu kuće drugom prilikom, u nekoj lakšoj priči). S druge strane, potpuno je  psihofizički spremna da gurne vješticu u peć i zamandali vrata.  “Istog trena kad se vještica približila peći i prignula se vratašcima, Marica je svom snagom gurne u vatru, čvrsto priklopi vratašca i zalupi rezu.” I prije te akcije pokazivala je maštovitost u istraživanju mogućnosti preživljavanja i borbe protiv zla. Donijela je Ivici pileću kost da je pruži kratkovidnoj vještici kad ista dodje provjeravati da li je dečko spreman postati pečenka. Nije propustila namazati vještičine očale putrom kako bi pojačala hendikep opake starice  i iskoristila ga u planiranju oslobađanja. I lagala je vještici da ne može sama provjeriti stanje plamena, očigledno sa već sazrelom homicidnom namjerom. (U tim segmentima bajka naliči udžbeniku za preživljavanje u divljini; trebala bi biti obavezna literatura za smjele male izviđače.)

 

 

U tandemu, Marica i Ivica su impresivni. Oboje su skloni nepriličnom ponašanju. Na primjer, laž im nije strana. Dok sretno konzumiraju vještičinu kuću (još nesvjesni tko je vlasnik), na upit iz kuće “Tko mi kuću moju dira? Tko mi ne da mira?” spremno odgovaraju “Vjetar ludi što iz gore gudi, on ti kuću dira, on ti ne da mira!” I nastaviše se gostiti…. “ Dalje, ubistvo je opcija; “Slobodni smo, slobodni! Vještica je mrtva. Njihovoj radosti i veselju nije bilo kraja.” Radost im nisu doveli u pitanje vještičini krici iz vatre. Pedantno su provjerili da li su vrata ognjišta sigurno zabravljena i, da ne bi bilo iznenađenja, dodali još i katanac. Lijepo je nadalje opisana i njihova ležernost u otuđenju imovine; ” Pronašli su i vještičino blago, pa i od njega uzeše.” No nisu odmah odlepršali svom domu. Prvo su još nekoliko dana konzumirali čokoladnu kućicu i tek tada krenuli. (Nije pojašnjeno koliko je vremena vještici trebalo da dune u fenjer, ali njeno kenjkanje očigledno nije utjecalo na apetit mlade generacije.) Kad su konačno stigli kući i izljubili oca, jasno pokazuju da su shvatili kako se odraslima ne treba slijepo vjerovati, da je bolje kupiti ih nego riskirati neki novi izgon u šumu. “Obećaj da nas više nikad nećeš ostaviti”, uzviknula je Marica grleći oca. Ivica je finalizirao sporazum: “Vidi tata! Sad smo bogati… više nikad nećeš morati sjeći drva”. Onda su se svi zagrlili. Dogovor je pao.

Nekako me se najviše dojmilo ubistvo vještice. Da ne ispadne kako se ponovi prikazujem uzvišenijom od drugih, mogu dopustiti da su neki ljudski primjerci zreli za odstrel. A ovdje je u pitanju samoobrana, dakle nema dvojbe, mislim. Složio bi se i Bettelheim, pogotovo što se ovdje radi o fikciji a ne o realnosti (sto samo ja stalno podmećem). No toliko likovanja i podvriskivanja, smijeha i radosti bez kraja? Na čemu će se onda hraniti dobar materijal za formiranje trauma iz djetinjstva? Gdje će se načiniti  teren za katarzu?  Iako njihova žrtva nije nimalo simpatična osoba, što je mnogo – mnogo je, ako je i od djece. Pogotovo jer je u bajci.

Jednostavno rečeno, stasali smo na priči u kojoj su vještica i majka/maćeha iskreno zle, otac skroz naskroz degutantan, a Ivica i Marica mladunčad koja laže, krade, ubija i nudi mito. Tko ih ne bi volio i podastirao vlastitoj djeci kao kristalno jasan primjer solidarnosti, hrabrosti, domišljatosti i ljubavi?  Kud ćeš ljepše bajke od ove, da se čita nježnim glasom uz dječji krevetić, pod prigušenim svjetlom, prije spavanja, dok te tvoje slatko djete rumenih obraščića nevino gleda pospanim okicama uz lagani osmjeh pun povjerenja?

 

Mira Oklobdžija

PISMO MANIJAKU U BARDO RAVNI

Slovo povodom odlaska Radovana Hiršla, beogradskog multimedijalnog umetnika i akademskog slikara, delom izgovoreno 29. novembra 2015. u  KC Grad u Beogradu

 

 

Hladna novembarska kiša uporno je padala te 2015-te, Manijak ni 49 dana bardo ravni nije dovršio a Filozof je već krenuo da mu piše.

“Pa dobro”, započeo je Filozof svoje pismo, “ti si sada Manijače kao, šatro, otišao. Pa ipak se isto tako dobro sećam nebrojeno mnogo naših razgovora u kojima smo potvrdili razumevanje da u najbitnijoj ravni onoga što čovek jeste – nema ni dolaženja, ni odlaženja. Nema kud da se ode pošto niotkud nismo ni došli. Pa šta onda biva posle smrti? Pa ništa – sunce ponovo izađe ili zađe, nebo je plavo ili oblačno, drveće zeleno, žuto ili golo, a svet se dalje kotrlja kao i uvek.  Još jedan novi dan, još jedna nova noć. Eto šta biva posle smrti – isto ono što je bilo i pre našeg rođenja . Ako već ne žalimo za onim što je bilo pre našeg rođenja, zašto bi žalili za onim što će biti nakon naše smrti? To je otprilike bio taj prosti, ‘beogradski  budizam’ u ‘nekoliko lakih komada’ koji smo mi modifikovali čak i za one malo mentalno izazvane”, zaključio je Filozof prvi paragraf pisma.

“Kada sad pokušam da vratim film Manijače, i pronađem neku zajedničku nit svega što smo proživeli zajedno, ne mogu a da se prvo ne setim početnih stihova Ginzbergovog Urlika – ‘video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom, izgladnele, histerične, gole, kako se u zoru vuku po crnačkim ulicama u potrazi za ljutim fiksom.’

“I doista”, nastavi Filozof, “i pored težnji da učimo od magijskog mišljenja primarnih kultura, da dosegnemo viša stanja svesti psihodeličkog iskustva ili osetimo slobodu i emancipatorski potencijal hipi komunizma – isuviše je bilo te ‘potrage za ljutim fiksom.’ Jebi ga, šta da se radi, bila su ljuta, pa i opasna tranziciona vremena, a ništa lakše od džanka za utrnuće osećaja nelagode i neizvesnosti tranzicijskog stanja. Nije to što se svetom valjalo od sredine 50tih pa skoro do sredine 70tih godina prošlog veka bila samo društvena tranzicija, pa čak ni samo globalni vrednosni pomak. Bilo je to pravo preuramljivanje paradigme moderne planetarne svesti. Iako je bila globalna stvar, iako se sa svim bitnim obeležjima prelamala i u našim, beogradsko-jugoslovenskim krajevima, lokalno je dobijala sasvim specifične osobine i obeležja. Neko bi rekao psihodelija sa elementima teškog bluza pa još sa brdovitog Balkana. Lizergična kiselina oblikuje svest a miris makedonske okice se širi prostorom.”

Usput dok je pisao Filozof je ponovo, samo onako, reda radi, bacio oko i na neka poglavlja iz Žvake za ludaka, Manijakovog bit testamenta o beogradskim hipi vremenima 70tih, i džank vremenima 80tih i 90tih.  I stvarno, prvo što mu je zapalo za oko jeste da i pored njihovog silnog razglabanja o psihodeliji, i pored halapljivog čitanja Lirija, Alperta, Votsa, Hakslija i n-te drugih, i pored njihove česte mariniranosti u lizergičnoj kiselini i još češće uturšijanosti egzokanabinoidima, cela stvar sa psihodelijom i beyond je izgledala i imala one okvire realnog iskustva koje je Manijak i sam opisao u poglavlju ‘Prvi trip’ njegove  Žvake.

Tu se praktično paralelno, skoro istovremeno odvijao uvid kako je:

“… sve postalo veličanstveno i imalo vrhunski smisao, značaj i mističnost. Čin otkrovenja čarolije skrivene u prozaičnoj realnosti je bio neodoljiv i božanska sreća je pulsirala prožimajući sve vidljivo i ujedinjujući ga u radosno poverenje, u vrhunski smisao postojanja. Cvećka i Manijak upališe po cigaretu provaljujući da se nalaze usred Jelisejskih polja, jer raj je bio tu, u tim svakodnevnim kulisama, trebalo je samo promeniti oblik svesti.”

“Dakle”, pomisli Filozof i nastavi da piše, “na istom tripu ovo špic psihodelično iskustvo, koje si ti Manijče odtripovao u več legendarnom ekspres restoranu ‘Zagreb’ – i kojeg po tom imenu više ni nema – koegzistiralo je sa sledećom, ljutom Balkan-bluz scenografijom koja je nastala samo pet minuta nakon prethodnog mističnog iskustva:”

“Cvećka i Manijak stigoše kod Karanfila i uvukoše se u njegovu sobicu… Ispeglani uze da kuva okicu za sebe i ribicu i smrad okice poče da se širi sobom. Karanfil se spremao da tresne rumunski spid koji su donosili brodarci sa Dunava i valjali ga po Beogradu… Ispeglani skuva rokić, tresnu se a da nije trepnuo, bio je u kontinuitetu, navučen, on se rokanjem dovodio u normalu, opustio se, usporio i zapalio pljugu.”

“Jebi ga Manijače”, nastavi Filozof, “to je bilo prokletstvo i podneblja i istorijskog trenutka i vremena u kojem smo živeli. Niko nije kriv za to, sigurno niko ne treba da ispašta ili da se oseća krivim zbog toga, niti je to iko baš prizivao. Jednostavno je ta scena na našem Balkanu bila takva. Dok su hipici sa Hejt-Ašburija, iako iz svih krajeva Amerike, uglavnom bila deca bejbi-bumera ili sami bejbi-bumeri, na beogradskom asfaltu, kao opštem mestu za sve izopštene, na našem Desolation Row-u, mešali su se svi sa svima – hipici-psihodeličari sa džeparošima, sitnim krimosima i seksualnim radnicama, duvači sa džankozama, unutrašnji putnici na Istok sa tradicionalnom alkoholičarskom boemštinom, zen budisti sa heroin juzerima. To opšte istorijsko mešanje svesti mi smo Manijače, ako se sečaš, nazvali – ‘everybody na livadi’.

“Ipak, ne treba preterivati”, nastavi Filozof. “Nije bilo samo te kolizije istorijskih svetova i tog balkan-bluza. Bilo je tu i mnogo razgovora i razmene, raznih kapiranja, deljenja i saučestvovanja u iskustvima, čitanja, slušanja, prenošenja, učenja i ljubavi u raznim bojama spektra onoga što označavamo kao ljubav. Za ove sada klince mi smo bili pravi knjiški moljci, čitalo se samo tako, gutale se knjige, bili smo gonjeni nekim pritiskom za novim saznanjima. Veliki deo je bilo i učenje iz neposrednog iskustva, direktno sa ulice, sa tzv. ‘Više beogradske asfaltne škole života’. Bilo je i čudesnih a nekad i hazardnih otkrića na našim sporovoznim, isključivo kopnenim putovanjima od Istanbula preko Kabula i Herata do Delhija i Katmandua, pa opet nazad za voljeni Beograd.

“Bilo je i mnogo lekcija iz obične ljudskosti, iz one škole, kako bi je ti tada nazvao Manijače, ‘o tome kako ne biti pička od čoveka’. Tada još nije bio ni osvešćen neki sofisticirani npr. rodno osetljivi diskurs. Naš diskurs, svakodnevni diskurs Manijaka i Filozofa, preuzeli smo direkt od uličnog argoa, nešto više kao kod bitnika, i nismo se trudili da usavršimo ili izmenimo jezik sem u onome što bi se spontano preuzelo iz čitanja; stvari su se isuviše brzo dešavale i bilo je isuviše toga da se asimilira, da bi sad mi mogli da razvijemo još i neku posebnu jezikčku senzitivnost.

“Stoga evo sad da ti kažem Manijače”, pisao je dalje Filozof, “budući da sam sedam godina mlađi, mnogo sam u tim ranim danima, što bi rekli formativnim godinama naših života, od tebe naučio i o nekom drugarstvu, poštenju, iskrenosti i držanju do svojih uverenja ili principijelnosti. A i o običnim kapacitetima ljudskosti, kao što je sposobnost da se oprosti, dakle ne samo o umeću praštanja već i onome što prethodi i što je uslov za to – a to je uskromnjenje vlastitog ega.”
Tu se Filozof priseti vremena kada je još bio u braku sa Sirenom, prelepom Dalmatinkom i akademskom slikarkom koju je, kao i toliko drugih pre i posle nje, isprva obučavao i kroz likovni svet vodio Manijak pre nego što se osamostalila i otišla svojim likovnim putem. Filozof se odlučio da i tu epizodu njihovog zajedničkog života uključi u pismo.

“Sirena je, sigurno se sećaš Manijače, završivši studije francuske književnosti u Njujorku – inače je bila skroz naskroz Njujorkčanka a tek negde malo dalje Dalmatinka-Višanka – došla da živi u Beograd na nagovor Filozofa. A pošto je opasno crtala, isto na nagovor, ali tebe Manijače, uz tvoju prethodnu neponovljivu edukaciju, upisala je i Likovnu akademiju u Beogradu, kao drugi, sledeći faks u životu. Tvoj stav Manijače uvek je bio”, nastavi Filozof, “da nema kraja potrebi da se uči, nema kraja školovanju; ne zbog formalnih zvanja ili titula, barem formalisti hvala bogu nikada nismo bili, a još manje zbog, šatro, nade da ćemo se ikada zaposliti kao ovi ili oni samoupravljači, već si bio ubeđen da nema kraja radu na sebi.”

“I tako”, prisećao se dalje Filozof, “desilo se da se negde na trećoj godini Akademije Sirena, u več uhodanom braku sa Filozofom, smuvala sa jednim od njenih profesora. Ali ubrzo je ukapirala da joj nikako ne odgovara tip koji možda spontano i nadahnuto stvara, crta i pravi te njegove otkačene instalacije, ali je isto tako non-stop mariniran u alkoholu sa svim glupim i prizemnim alkoholičarskim fazonima koji su uz to išli. Mi smo tada bili baš netrpeljivi prema alkoholu i alkoholičarima, iskustvo sa kanabis-svešću je bilo vrhunski test da li je neko OK ili ne, da li je strejt ili ne.

“Uglavnom, Sirena je ubrzo ukapirala da se zajebala, da je to bila samo prolazna himera, i onda je gledala da se brže bolje vrati Filozofu i nešto istančanijem ambijentu njegovih egzotičnih knjiga, kanabisa i budizma u nagoveštaju, možda čak i pokušaju.  Ali je onda, iako ju je voleo, Filozof tu počeo da jede govna. Ispleo je teoriju o nivelaciji, nekakvoj mini emotivno-seksualnoj teodiceji, kao, šatro, potrebno je da se i on prvo smuva s nekim, onako po planu i s predumišljajem kako bi on to i umeo, nisu ga za džabe zvali, pored Filozof, još i Robot, pa tek onda tako egal on i Sirena bi mogli ponovo da budu zajedno. Pod izgovorom te paukove mreže filozofske racionalizacije, Filozof je ustvari tražio osvetu.”

Manijaku ne samo da je uvek brzo radio kliker, ne samo da je odmah ukapirao o čemu se tu ustvari radi, nego i nije trpeo ni ama baš nikakva foliranja ni poziranja kada je bilo reči o pitanjima srca, o iskrenosti emocija. Gajio je apsolutno nultu toleranciju prema falš emocionalizmima. To je bila jedna od glavnih karakternih osobina Manijaka. Ukapirao je pozu Filozofa i da ovog puta ipak mora da interveniše. Pozvao je Filozofa na razgovor i najeb’o mu se majke.

“Pa dobro, koji ti je kurac, što jedeš govna, pa idiote, degeneriku, kretenu, pa nije vagina sapun pa da se troši sa upotrebom! Pa šta ti hoćeš sada, kao, s jedne strane ti je još uvek voliš, a s druge, šatro hoćeš da se svetiš pod šatro ne znam kakvim šatro kompleksnim izgovorima. Pa moraš da joj oprostiš, ti je još uvek voliš! Ma daj uskromni malo taj tvoj filozofski ego degeneriku, idiote jedan, ne budi falšerica, pa nisi emotivni džins iz Turske! Pa ljudski je praštati, idiote, kretenu, degeneriku! ‘Ajde oprosti, budi čovek pa oprosti.”

“Tako da, eto, i to da uključim u ovo moje pisanije, Manijače”, nastavi pismo Filozof, “od tebe sam u životu, a posebno u vezi tih zamršenih emotivnih makija, naučio i da praštam i to činim, kad god mogu, i dan danas, prizivajući tu upečatljuvu sliku o neprolaznosti vagine i propadljivosti sapuna, i mogu ti reči, odmah mi je lakše da oprostim, Manijače stvarno mi je lakše”, zaključi Filozof paragraf.

Prisećao se Filozof i 1974. kada je Manijak prvi i jedini put pao i popio mardelj u tzv. ‘aferi hašiš u palačinkama’. “Bildovalo se to već neko vreme. Puritancima u tadašnjem društvu, a normalno i u muriji, i javnoj i tajnoj, već duže vremena su išli na kurac to širenje hipi pokreta, konzumiranje svega i svačega a da nije društveno prihvatljivi alkohol – i malog ilegalnog tržišta koje se razvilo oko svega toga – to ludo oblačenje, te duge kose, ti feminizirani frajeri i te lepe, a nadrkane, samostalne ribe, ta glasna i otkačena muzika – sve im je to strašno išlo na kurac te su razvili partijsku priču o nama kao o uvezenoj pojavi sa trulog i dekadentnog Zapada. Ne, nipošto cela stvar nije mogla da bude autohtona i prirodno izrasla iz tada već oformljene srednje klase samoupravnog socijalizma, ne, bože sačuvaj. Da bi se uopšte nekako hendlovalo to ludilo, morala je da se nalepi etiketa uvezene truleži, normalno sa Zapada. I da se razumemo, Jugoslavija je u to vreme slabo uvozila bilo šta, a kamoli dekadentnu trulež sa Istoka, iz zemalja sterilnog socijalističkog lagera. Popadala je gomila njih, među njima od starijih, tzv. kolovođa tog sokratovskog trovanja nevine socijalističke omladine, i Manijak i Fragil, ovaj potonji nekima poznat i kao Didi Krhki. Zadatak je bio napraviti pokaznu vežbu, trenirati strogoću nad pohapšenom ekipom, naročito nad kolovođama, i napraviti primer od njih, ne bi li se nekako stalo za vrat tom uvozu opasnih ideja o novim slobodama, višim stanjima svesti i druge opšte truleži sa Zapada.

“I dok su se svi drugi pokajali, uključujući i Fragila”, prisećao se Filozof, “i priznali da su bili zabludeli i obećali da, šatro, ‘majke mi, neću više nikad da duvam taj hašiš’, ti si se Manijače držao kao Tito na onom suđenju, na Bombaškom procesu, o kojem smo svi učili u školi, kada je rekao da on priznaje samo sud svoje partije. Nisi baš tim rečima, mi tada nismo ni imali neku našu kanabis partiju kao ovi klinci danas na čiji sud bi ti mogao da se pozoveš, ali si im bogami rekao, što je tada bilo nečuveno, da ti nemaš nameru da se pokaješ, da je konzumiranje kanabisa i menjanje vlastite svesti bilo tvoje trajno i vrednosno i životno opredeljenje. Još si im ga zavukao i dodao kako smatraš da kanabis deluje veoma podsticajno na stvaralčki proces i da su tu tvoje slike i grafike da o tome posvedoče. A jebiga bio si akademski slikar, pa još i magistar grafike, pa šta će sad. Cela sudnica je bila u šoku. Normalno”, nastavio je da piše Filozof, “kao šatro šta će režim sad, pa pocepali su te na 14 meseci zatvora koje si sve bez pardona odležao u Zabeli. Sa sve običnim krimosima, političkim zatvorenicima kao što je bio Plastični Isus, i opasnim bolidima krvnih delikta iz strasti. 14 meseci robije a jedini korpus delikti je bilo 14 jebenih semenki neke amsterdamske vutre.

“Pa ako ti već nisam tada, evo sad Manijače da ti kažem da sam iz toga, više nego iz onog Titovog procesa – iako je i on, da ne bude zabune, za nas obojicu nesumnjivo bio šmeker – naučio šta znači biti dosledan i držati do svojih uverenja, pogotovo ako si ziher da su ona ispravna, bez obzira na cenu, psihološku ili socijalnu. Ti si za mene bio taj pravi šmeker, posle tog suđenja ti si za mene postao Tito psihodelije, veći Tito od Tita.

“A cena takvog tvog držanja, to znam sigurno, je bila ogomna i po tebe i po Gospođu Profesorku kojoj si ti tada bio, sem njenog klavira, još jedino što je ostalo u životu. Jer cena nije bila samo tih 14 meseci mardelja i naknadni društveni ostrahizam koji je iz toga proizašao, već su tebi Manijače, ispostaviće se, oduzeli i sošku na, jebote, celih 12 godina. Stvarno mi nikada neće biti jasan rezon režima u toj stvari. Pa ako si bio uvezena trulež sa Zapada a ne autohtona pojava, čovek bi očekivao da bi jedva čekali da ti vide leđa i da te što pre vrate, izvezu nazad kao škart na taj Zapad. A oni ti nisu dali da makneš čitavih 12 kuka, jedan ceo heksigezimalni ciklus u kineskom horoskopu, jebo te Manijače.

“Moram još da ti kažem da se vrlo dobro sećam i kada sam te prvi put video posle mardelja. Pošto sam ja u to vreme bio u Londonu, to je bilo otprilike godinu dana nakon tvog izlaska. Očekivao sam bujice i provalije gorkih emocija, lavinu tvoje uobičajene dreke i vike, međutim, kada sam te pitao, ‘Pa dobro, druže, kako je bilo, kako si uopšte preživeo?’

“Pa doobro, Filozofe, sasvim OK”, uzdahnuo je duboko Manijak. “Bilo je više nego OK, bilo je ustvari jedno veoma dragoceno i korisno iskustvo. Naučio sam gomilu stvari. Ono što prvo moraš da ukapiraš Filozofe jeste da je i mardelj za ljude, i to je, jebeš mu mater, neko ljudsko iskustvo.“

Kada ga je Filozof upitao kako je uspeo da preživi tako surovu sredinu, Manijak mu je odgovorio, “ a pa tu nema problema Filozofe. To je barem lako. Možda je suočavanje sa sopstvenom samoćom i dosadom nepreglednog zatvorskog trajanja veća frka, ali preživljavanje, pa to je pičkin dim. Važno je da imaš neku veštinu koja je tražena i koju možeš da trampiš za razne usluge i za status, i onda si na konju. Pošto, je li, dobro crtam, odmah sam se snašao da pravim mustre za tetovažu. Ej druže, malu decu sam im pravio sa crtežima, samo su padali na vugla, nisu mogli da veruju, tako nešto otkačeno ti jadnici u životu nisu videli. Ma držali su me ko malo vode na dlanu. Ma ustvari meni je baš super bilo u mardelju, uvek sam imao svoju nes kafu, koliko god pljuga sam hteo i niko me nije ni pipnuo ni karao”, zaključio je Manijak svoje pripovedanje o mardelju.

Međutim, tu se onda Filozof konsternira i upita ga, “pa dobro, a šta bih ja mogao da radim u mardelju, koju veštinu bih ja mogao da unovčim da preživim?”

“A pa nema frke, Filozofe, ti dobro pišeš, vešt si sa rečima, ti bi se odmah prijavio da budeš pisar, da robijašima pišeš pisma kući, njihovim porodicama i ženama i ljubavnicama koje su ih čekali na slobodi. Ma idi sine, razvalio bi, naročito kod ljubavnih pisama, a ona su najtraženija među robijašima, ti bi mogao i Šekspira da im citiraš, ma garant bi razvalio, nema ništa da brineš. Jedino filozofe, znaš, jesu njihove porodice i dragane na slobodi većinom skromnog porekla i ne naročito obrazovane, ali ipak nisu mutavi. Ne bi moglo da prođe da im citiraš Šekspira baš na engleskom a kao to im šatro njihovi dragi robijaši pišu, gledaj da nađeš neke srpskohrvatske prevode tih pesama koje znaš napamet na engleskom i onda nauči te verzije i ziher prolaziš bez problema, držaće i tebe ko malo vode na dlanu”, zaključi Manijak svoje savete Filozofu o preživljavanju u mardelju.

“I mogu isto sad da ti kažem Manijače”, nastavi Filozof svoje pismo, “kako si mi to objasnio u vezi mardelja, odmah sam potražio najpre srpske prevode Šekspira od Laze Kostića, Sime Pandurovića, Hugo Klajna i drugih, i počeo da učim napamet na srpskom one delove koje sam već znao napamet na engleskom. Sasvim sam ozbiljno shvatio tu pripremu za mardelj, za ne daj bože. Jer bio sam nameren Manijače ako dođe do padanja da se na suđenju držim isto kao i ti, da im svima pljunem pred oči i ostanem pri svojim uverenjima, a da posle u mardelju i meni bude dobro kao što je tebi bilo, da i ja imam svoju nes kafu, i pljuge, i da me niko ne kara. A i da budem otvoren i za to iskustvo kao neko ljudsko iskustvo koje će i mene na kraju obogatiti i oplemeniti kao što je i tebe oplemenilo.”

I onda se u tom pogledu na kraju sve ipak sredilo, ti si Manijače 86. otišao za Švicu, tamo ti je Žena Kentaur organizovala život kakav ti je bio potreban za stvaranje u punom zamahu, došla su deca, prvo Vrištulja, a onda i ostala. Barem te tamo niko nije drkao što si drugačiji, što šaru šaraš u svojoj svesti.

“Ipak, ne lezi vraže”, nastavi Filozof svoje pismo, “dobro se sećam kako ti je posle samo nekoliko godina tog duševnog mira i plodnog stvaralaštva, raspad naše Juge baš teško pao. Dolazio si ovamo u posetu i nisi mogao da veruješ. Nisi mogao da veruješ da istorija ponekad, a možda i često, ide u nazad. To za tebe nije bilo ni ciklično kretanje istorije, već pravi rikverc po slepoj ulici.

“Pošto smo mi još krajem 60tih, čini mi se čak i malo pre Lenonovog ‘Imagine’ iz 1971., apsolvirali ne samo potrebu za Jugom, potrebu za ujedinjenom Evropom, već i potrebu za ujedinjenim svetom bez granica i sa jednom svetskom vladom kao nekom usavršenom varijantom Ujedinjenih Nacija. S tim što bi obavezni test za bilo kojeg državnika bio da mora barem jedanput u životu dobrano da se naduva i ukapira relativnost svog ega, da vežba uskromljavanje ega. Baš si se otrovao žestoko Manijače kada si video kako se Juga raspada u male, parohijalne, provincijalne, retro-fašo operetske nacionalne države.

“Pošto si rođen u Zagrebu, od keve, Gospođe Profesor, hrvatske komunistkinje koja je gledala kako joj Ustaše vešaju prvog muža i čija je još baba čitala Kanta, i pošto si imao tamo rodbinu i redovno odlazio tamo; začet i odgajan i od čaleta jevrejskog partizanskog oficira; a odrastao i školovao se ovde u Beogradu, proputovao i Istok i Zapad, pri čemu ti je prva velika ljubav, Cvećka, bila, šatro, Muslimanka, apsolutno i jednako su ti bili neprihvatljivi i sitno-purgerska novo-ustašija tamo, kao i revizionistički smrdljivi kiseli kupus u guzicama ovdašnjih masnih Četnika.

“Pa zar je moguće druže, koji idioti, koji bolidi, koji moroni, apsolutno sam bez teksta Filozofe, ama nemam baš ni jednu jedinu reč koju bih potrošio na njih”, reče Manijak Filozofu. A to je važilo i za sve ostale, još sitnije, naci-frankenštajn projekte raspadajuće Juge. “Jebeš mi mater, Filozofe, svim tim naci-liderima bih tajno sipao mega-giga dozu lizergične kiseline u piće, pa da ih vidim posle na tripu. Da vidim onog bolida Slobu kako mi na tripu autoritarno izgovara ‘A sad svi na svoje radne zadatke!’, ili da vidim onog degenerika Tuđmana da mi na tripu odsanja njegov ’tisućletnji san o neovisnoj hrvatskoj državi’, pa mamu im jebem svi bi se uneredili na tripu, usrali bi se od straha što im se ego topi u kosmičkoj šari. A i ko zna, Filozofe, možda bi nešto i ukapirali, možda bi se Sloba i Tuđman na tripu skinuli goli, zagrlili i u zagrljaju bacili u bračni krevet kao na onoj naslovnoj strani ‘Feral Tribjuna’? Ko zna, Filozofe?”, završio je Manijak svoj predlog za razrešenje jugoslovenske krize. Jebi ga, pomisli Filozof, šteta što nije bilo nikoga od šatro merodavnih koji bi mogli da čuju i primene tvoj predlog.

“Ti si isto tako tokom tih godina Manijače osvestio nešto što smo mi oduvek podsvesno bili, nešto što smo uzimali zdravo za gotovo, što se podrazumevalo i nije uopšte moralo da se verbalizuje. A to je da je u osnovi našeg hipi komunizma ležao levi internacionalizam. Pa nisi valjda mogao da budeš planetarni hipi komunista a da istovremeno budeš desničar i da voliš svoju malu naci državu, svoju malu, navodno čistu i ekskluzivnu nacionalnu tradiciju. Budući da smo obojica bili džukci-mešanci, nikako čistokrvni i rasni, mi nismo ni imali neku svoju naci-tradiciju u koju smo mogli da se uklopimo – sem one internacionalne i planetarne.

“Tvoje prisutvo na Fejsu poslednjih nekoliko godina bilo je obeleženo stalnim, žustrim raspravama i pičkaranjima sa nacionalistima i desničarima. “Ma vi ste go kurac, jebem li vam mater fašističku, i Četnicima i Ustašama i svim naci-kepecima bivše Juge, da bog da vam se zatrlo i seme i pleme zanavek, nataknem vas sve na kurac!” – odzvanjala je mantrička kletva tvojim Fejsbuk zidom u poslednje vreme, egal ispretpletena tvojom uobičajenom psihodelijom, prelepim fotkama koje su birane samo kako jedno likovno školovano oko može da bira, ludom muzikom i posebnim tekstovima na koje si usmeravao našu pažnju. I da, veliki deo tih rasprava i pičkaranja potpisivao si sa SFSN – Smrt Fašizmu, Sloboda Narodu!

“Jebi ga Manijače”, krenu Filozof da privodi pismo kraju, “sada moram da palim, žurim se, večeras pravimo u Savamali neko veče šatro sećanja na tebe i na tvoje stvaralaštvo. Ne brini, ništa patetično, nikako ne bih hteo da kada se ponovo sretnemo ti kreneš da me pičkaraš zbog toga. Biće nešto tvojih radova, malo govorancije, neki video material sa tobom u tvom standardnom sočnom izdanju, i Gile će na kraju puštati muziku 60tih s pram koje svi delimo zajedničku ljubav. Uobičajeno gradsko dešavanje, ništa posebno, ništa ne brini, neću te izblamirati.

“I nema frke, nastaviću da ti pišem, ti tek za 14 dana završavaš period u bardo ravni i onda krećeš u sledeću, novu transformaciju. Pa pisaću ti ako ne ranije, onda nakon tog preobražaja, na adresu tvoje nove inkarnacije.

“Hteo sam na kraju samo da ti kažem, da kad sad pogledam unazad na naše zajedničke živote, na sve ono što smo proživeli i preživeli; na tu neverovatnu životnu riznicu i razmene i učenja i ljubavi; na tu nemoguću i nedokučivu čaroliju koju smo nekako iznedrili sa tog našeg beogradskog asfalta, pustili u svet i koja traje još i danas; na to nepojmljivo čudo koje su bili naši životi – da, ako dakle, taj život ima cenu, da ako na kraju sve platiš cenom smrti – pa jebo te, Manijače, onda naši životi ne da su bili jeftini za ono što smo zauzvrat dobili, nego, jebo te Manijače, stvarno su bili za dž, za dž su bili ti naši životi!

“Manijače, još!  Beograde, još!  Manijače, još!

“I da, da ne zaboravim, sretan ti Manijače 29. novembar, Dan bivše nam drage Republike! Smrt Fašizmu, Sloboda Narodu!”
tvoj drug, Filozof.

 

 

Mirko Gaspari

 

u Beogradu, 29. novembar 2015

 

 

 

 

RADOVAN HIRŠL

Radovan Hiršl  rođen je 1946. godine u Zagrebu.  Odrastao je i školovao se u Beogradu.  Studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, na kojoj je nakon postdiplomskih studija dobio zvanje magistra grafičkih umetnosti 1981. godine.  Na 24. Oktobarskom salonu 1983. godine, dodeljene su mu prve nagrade u dve oblasti – slikarstvu i skulpturi.  U Beogradu se njegova dela nalaze u Muzeju savremene umetnosti,  Zepter muzeju i mnogim privatnim kolekcijama.  Jedan je od predstavnika beogradske underground umetničke scene sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka.

Od 1986. godine živi i radi u Cirihu, u Švajcarskoj.  Početkom devedesetih sa suprugom Ljiljanom Hiršl i multimedijalnim umjetnicima iz Švajcarske  osniva umetnički kolektiv i radionicu, a potom i izdavačku kuću “Virus”.   Od 1995. godine ta saradanja je ispoljena  organizovanjem izložbi i filmskih večeri u ciriškoj galeriji “Tumb” i organizovanjem serije kolektivnih internacionalnih izložbi “Psychonautic Landscape I-IV”.   Od 2010. godine aktivni je učesnik transdisciplinarnog teatarskog kolektiva “Alptraumtheater”  iz Ciriha.  Učestvovao je i  u filmskim projektima beogradskog video umetnika Vladimira Milovanovića – kratkim filmovima “Manifest” i “Radovan Hiršl o Beogradu”,  i dugometražnom filmu “Lice revolucije”.

Monografija “Vesela apokalipsa – umetnost Radovana Hiršla” objavljena je 2005. godine (Zürich/Solothurn: Nachtschatten Art, trojezično izdanje).  Objavio je i autobiografsku zbirku priča “Žvaka za ludaka” (Beograd, Prosveta, 2006).   Preminuo je u Cirihu 25. oktobra 2015. godine.