Nestanci

Morao bih krenuti od onih kojih više nema. Tačnije, od onih koji su nestali. Fraza: „onih kojih više nema“ deluje skroz poetski-patetično. Asocira na fizičku smrt ovekovečenu u rečima kao što su: grobno mesto, grobnica, rozarijum, kolumbarijum, vrt sećanja, aleja velikana… Izmedju smrti i nestanka protegla se hrapava zemlja senki i pantomime. (Mada, da se razumemo – glavna je stvar u proteku vremena.) U „onima kojih više nema“ sve je između: možda, nisam čuo ništa, niko to ne zna i: sigurno je umro iz osvete ili najverovatnije je napravio neku glupost pa se skembao da niko ne može da ga nadje. (I o Arkanu se priča da je njegov smrt bila farsa. Njegovi obožavaoci ga često sreću, posebno u Nemačkoj. To bi značilo da je on, u stvari, sve vreme pod zaštitom nemačke tajne službe. I nestali nacisti su imali uzbudljiv virtuelni život. Naselili su tajanstvene prostore Latinske Amerike, od Kolumbije do Patagonije. Već sama Latinska Amerika budi uzbudljive asocijacije koje se odlično slažu sa izgubljenim zlikovcima.)  Sa fizičkom smrću ne  prave se javne burleske i igrokazi, sa nestancima se poigrava i šali neprekidno. Dramaturgija nestanaka je jedna čitava  književna oblast koja nikada, medjutim, nije postala ni približno popularna kao što je to disdentska i emigrantska književnost. (Priča o Odiseju bila je, i ostala, popularna najviše zbog toga jer se nestali  može odjednom pojaviti, bukvalno niotkud, i razrešiti sve na silovit i dramatičan način.) Moguće je da gubitkom domovine emigrant izgubi i neko svojstvo, ali gubitkom same sudbine, brisanje koje nije i sahranjivanje, gubi se nešto više od svojstva – nestaje i sama ideja o čoveku, ne samo o njegovom identitetu i osobinama već mnogo više o njegovim crtama lica i zvuku njegovog glasa. (Čovek se izgubi lakše od kutije šibica jer je on za razliku od nje potrošna roba kojoj se ne može utvrditi realna i stvarna cena.) O nestalim niko stvarno ne vodi brigu. Za razliku od mrtvih, proteranih ili tek prokletih, o njima ne postoje hrestomatije, hronologije, čak ni telefonski imenici. Pretpostavljam da nestanci prethode nastancima. O tome ćemo pre saznati nešto od kosmologa i terojskih fizičara nego od istoričara.

Morao bih krenuti od onih kojih više nema. Njihov nestanak nije figurativan. Tek kad se pretoči u književnost kao da dobije neki smisao. Možemo li pronaći izgubljenog prijatelja? Nemoguće, jer prijatelj se ne može izgubiti! Stvarno? Pogotovo u ratu ili revolucionarnom metežu? Tada se Demijan može samo na trenutak pronaći  u grozoti bolnice iza prve linije fronta. (Tamo gde se još razvrstavaju oni kojima nema spasa od onih koji će da prežive.) Užas priziva lirski sentiment i metafiziku prepoznavanja. Kao da naš neposredni život, ovih poslednjih dvadesetak godina nisu nešto drugo do užas i praznina? I u tome tako teško prepoznajemo one koje smo izgubili.

Nestali kojih se još sećam većinom potiču sa fakulteta i iz studentskih dana. Kada sam upisao filozofiju (1968. godine) bila je to jedna ogromna generacija, sigurno preko hiljadu brucoša samo na grupi za filozofiju. Brojnost studenata bila je neka vrsta aktivne odbrana profesora sa Filozofskog koji je te godine (u junu) bio centar studentske pobune – tzv. lipanjskih gibanja. Brojem studenata htelo se ne samo demokratizovati pravo na studiranje nego i izvršiti dodatni pritisak na političku elitu koja je samo čekala kada će da se obračuna sa nepokornim profesorima. Uvod u filozofiju smo slušali razbijeni u dve, ili čak tri grupe jer nije bilo dovoljno velike sale da nas sve primi. Ja sam Uvod slušao na Kolarcu, u „zelenoj sali“. Predavanja su bila pre podne, mislim od devet časova u jutro. Profesor Miladin Životić je voleo da sa studentima vodi rasprave. Jednog jutra smo krenuli kao paripatetičari na Kalemegdan da razgovaramo o osnovnim filozofskim pojmovima. U toj velikoj, šarenoj i uznemirenoj generaciji, u kojoj je većina studenata očekivala da će se svet u narednih par godina dramatično promeniti, bilo je bar desetak koleginica i kolega koji su nestali. Nekima od njih pamtim imena i lica a o drugima imam samo nekakvu nejasnu predstavu da su im imena Rade ili Nada i da su odavno napustili filozofiju i preselili se na neki daleki kontinent gde se živi od sasvim drugih stvari i poslova. Sećam se da je jednom jedan kolega, sa kojim sam se družio, upitao profesora Mihajla Markovića šta misli o asketizmu. Pitanje je bilo dosta čudno, bilo je izgovoreno potpuno izvan konteksta, kao neka vrsta testa. Profesor je bio zatečen ali nije dozvolio da ga pitanje zbuni. Odgovorio je „okruglo pa na ćoše“, osetio sam da se izvlači. Kolega, koji je postavio pitanje, ničim nije pokazao da je zadovoljan ili nezadovoljan odgovorom. Odgovor, ili objašnjenje, ostao je da visi u vazduhu bez ikakvog znaka odobravanja ili neslaganja. Imao sam utisak da je  pitanje o asketizmu bila neka vrsta provokacije   – nešto što je tražilo veoma ličan i iskren odgovor. Umesto iskrenosti prazna intelektualistička priča.

Posle toliko godina osvrćem se oko sebe i tražim kolegu koji je Mihajla pitao o asketizmu. Čini mi se da je studirao još jedan fakultet. Verovatno nije ni završio filozofiju. Nestao je bez traga. Ne sećam se ni njegovog lika, ni glasa, niti gde je stanovao. Jedino što mi je od njega ostalo to je ovo pitanje.

Veljku znam i ime i prezime. Išli smo zajedno u gimnaziju do drugog ili trećeg razreda. Onda se on pobunio i prestao da ide u školu. Ja sam ga posećivao u stanu u Smiljanićevoj. Nisam napustio školu ali sam veoma često, kad sam išao u jutro u školu, umesto u nju išao kod Veljka. Gimnazija je bila tačno preko puta moje kuće – u Dušanovoj. To znači da sam išao do Francuske i tu hvatao autobus 24 kojim sam išao do Njegoševe. Veljka sam uvek zaticao u krevetu. Oko njega su bili razni časopisi, od Playboja i NIN-a do zagrebačkog Izbora iz strane štampe. Nemam pojma na koji se način Veljko izborio sa svojim roditeljima da više ne ide u školu. Ne sećam se da je glumio ludilo što je bio najpopularniji način da se sa redovnog predje na vanredno školovanje.

 

Između Demijana i glavnog junaka „Lovca u žitu“ postoji velika razlika. Kako je bilo moguće da volim i jednog i drugog.  Posle kažu da je mladost isključiva. Nije, uostalom, reč o isključivosti nego o kapacitetu primanja. Kad si mlad, možeš mnogo više stvari, i ideja, da upijaš i apsorbuješ. Izbirljivost ide sa matorlukom.

Veljko je umro u novembru 2012. ili 2013. Pre toga se nismo sreli. A susret na groblju i nije baš neki susret.

 

O nestalim, izgubljenim, zaboravljenim, preskočenim, pa i onim iznenada otkrivenim, verovatno ću razmišljati i pisati do kraja života. Neka ću sećanja sigurno odneti sa sobom. Ne verujem da će se ona ikada pojaviti. Negde će, ipak, biti smeštena. Bar tako mi se čini.

 

(Alfred Štiglic: Paluba, 1907.)

Izbeglice smo na brodu koji nikako da stigne u zemlju izbavljenja. Zagledam se nekad u stare majstorske fotografije i otkrijem nekoga koga nikada nisam upoznao. Pa sa njim putujem.

 

VĆK

U Beogradu, 21. jula 2016.