Forme epidemije, 9. februar, utorak
Juče su ljubitelji fašizma slavili. Okupili su se isped suda u kojem se odvija proces rehabilitacije “srpske majke”, kvislinga Milana Nedića. Kakva im je “majka” takva su im i osećanja. Mora da su se u detinjstvo prilično napatili. Pokušaj da se dokaže nevinost jednog dobrovoljnog saradnika i zagovornika nacističke teorije i prakse deo je ideološke magle raznih desničarskih stranaka, organizacija i pokreta. Iza toga je, naravno, i imovina. Milan Nedić je bio bogat čovek pa bi njegovi naslednici da im se bogatstvo vrati. Ko zna, kako idu stvari, možda se Nedićima vrati pre nego naslednicima Jevreja kojima je za vreme Nedića oduzeto sve. Uključujući život. Bez suđenja. I bez advokata.
Oni samo traže povod. A postupak rehabilitacije, i sam sud, sa svim onim snažnim simbolima snage i moći, centralno je mesto njihovog delovanja. Na suđenju, čitam u novimama, pojaviće se dva veštaka: Bojan Dimitrijević, istoričar ovdašnji, i Kosta Čavoški, pravnik, profesor, akademik, senator… Za Bojana Dimitrijevića znamo odavno da je veoma aktivan u revizionističkim naporima da dokaže da je nacizam i saradnja sa Nemcima za vreme Drugog svetskog rata bila kul, a borba protiv njih bila u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Pitam se, međutim, šta će da veštači Kosta Čavoški? To, da suđenje Milanu Nediću nije bilo pošteno i fer? Ali do suđenja nije ni došlo. Onda, da su Milana Nedića Britanci možda protivpravno isporučili vlastima tadašnje Jugoslavije? Ne razumem. Sva su posleratna suđenja, počevši od Nirberga, blla opterećena onim što se prethodno odigralo. Kakva se suđenja očekuju posle Aušvica i Starog Sajmišta? Materijalni dokazi? Bilo ih je onoliko, najviše u sećanjima preživelih. (Tu je uostalom i pedantno nemačko knjigovodstvo smrti.) Najveći je broj dokaza nestao u obliku dima i rasutog pepela. Posle sedamdeset godina pojavljuju se klipani koji tvrde da je holokaust izmišljen, da ne može biti govora o tolikom broju ubijenih Jevreja, da se sve to holivudska izmišljotina… Holivud i Amerika počinju da se mrze, i optužuju, kao i komunizam. Pri tome, svi fašistički pozeri namešteni sa svojim transparentima kao glumci. Oni su deo filma koji se upravo snima. (Onaj Bojan Dimitrijević govori o tome da su se Jevreji sami prijavljivali i da Nedićeva specijalna policija nije zajedno sa Gestapom jurila Jevreje po Beogradu! Da li se on to zeza? Mučno do gađenja.) Možda će Kosta Čavoški da dokazuje da je Nedić nevin jer nije osuđen. I da se naslednicima sve vrati. Možda. Postavljena je rasveta, podeljene uloge, marketing isplaniran do tančina. Tačno se zna za koju se publiku pravi film. Film mora da se snimi što pre. Sad je trenutak. Ljudska su sećanje, kao i osećanja, tako prolazni. Ne možete predugo da računate na mržnju prema komunizmu kao pogonskom gorivu. Sve je više stvarnosti, a sve manje komunizma. A ta stvarnost je prilično strašna pa će, možda, uskoro neki ljudi početi da se pitaju: a je li ovo “ono” što je toliko bolje od “onoga” od pre četrdeset godina. Onda će i Nedić, i Mihajlović, i Ljotić, i slični, kojih ima na svim stranama, da odu tamo gde pripadaju. Marš nazad! U istoriju! I da ta istorija bude ono što jeste: bez ulepšavanja i lakiranja. Da se sazna za svaki zločin, grešku, glupost, ali i za hrabrost, solidarnost, žrtvovanje, mudrost… Tu nema mesta raspravamo o tome da li se holokaust desio ili ne. Baš kao što nema mesta da preispitujemo da li se desila Srebrenica. Da, desila se. Neka se nove istorije pišu tako da u njima bude mesta za sve žrtve. Isticanje sopstvenih žrtava i stalna sumnja u tuđe žrtve znak je neke vrste ozbiljnog mentalnog oboljenja koje lako može da dobije formu epidemije. Tako se bude narodi koji posle prave najveća sranja. I sebi i drugima.
Bilo bi dobro da bar jednu scenu svoga filma o nevinosti Nedića i drugova snime ispred fotografije zida u unutrašnjosti krematorijuma u Aušvicu. Fotografija da bude veoma velika tako da mogu da se postave sa svim svojim amblemima, fotografijama i parolama ispred nje. Neko bi se, možda, jednom upitao: a kakav je ovo zid iza vas? Kakve su ovo ogrebotine? Koji je umetnik napravio tako mračan zid?
Opet pokušavam da pronađem nešto što sam napisao pre više od dvadeseti godina. U pitanju je intervju sa Biljanom Jovanović. Intervju je objavljen u Politici, gde sam tada radio, verovatno 1993. Sećam se samo da smo razgovarali u nekoj beogradskoj kafani. Ne znam zašto mi se po glavi mota “Zora”, stara kafana na raskrsnici Makedonske i tadašnje Moše Pijade (danas Dečanska). Posle je kafana pretvorena u neku kockarnicu, ili tako nešto, a danas ponovo vidim da je kafana. Mada moderna. U staroj “Zori” sve je intenzivno bazdilo na duvan. Pod je bio prilično crne boje. O čemu smo mogli da pričamo? O knjigama i o politici. O knjigama sam mogao da pišem. Politika je bila deo druge rubrike. I tu Biljana svakako ne bi bila dobrodošla kao saogovornica na stranicama novina. Sećanje na Biljanu proleti kao san. Ponekad mi se učini da je otišla pre mnogo više godina. Toliko su osećanja gubitka bila česta. A godine se u nekim periodima života zgusnule kao neprobojna šikara. Jedva nešto nazireš. Tako će jednom i ovo što sada pišem biti spojeno sa drugim danima.
Danas je novi dan. Sunčan, poput prolećnog. Biće oko petnaest stepeni. Naši četvornožni prijatelji sunčaju se na krovu susedne garaže. Dobro je. Izgleda da ćemo pregurati i ovu zimu.