Popara, 19. februar, petak
Ponovo pripremam poparu. Ne samo zbog toga što ne volim da bacam stari hleb, i hranu generalno. Od starog se hleba mogu praviti i prženice. Prženice svojim mirisom prođu kroz zidove, ispod vrata i prozora, izmame osmehe na licima, pokrenu priče. Ipak, ne možeš praviti prženice svaki dan. Neko bi inače mogao pomisliti da nikada svež hleb ne trošiš. (To bi bila jedna grozna karakterna osobina.) Mogu se od starog hleba praviti i krutoni (pazi da ne pogrešiš i da ih ne pretvoriš u kurtone). Iseckani parčići hleba na koje se narenda malo kačkavalja pa se ubaci u rernu na desetak minuta. Onda to dodaješ u čorbe koje mogu biti mirisne, bajne i sirotinjske. Samo tako. Sve je to lepo i krasno, ali popara!
Imao sam kratku raspravu sa mlađom generacijom da popara nije nešto gnjecavo i kašasto bez određenog ukusa i oblika. Dobro je izmešati razne stare hlebove, crni, graham, ražani i onaj beli, kao i hleb različite starosti. Kad se prelije kipućom vodom i pokrije da odstoji treba voditi računa da vode ne bude previše. Stari hleb omekša na različite načine. Kora onog najstarijeg bude svakako drukčija od sredine onog najsvežijeg. Takođe sir. Veoma važna stavka. Ne stavljati stari sir, koji je “ciknuo”, da bi se “izvadila stvar”. U poparu se stavlja svež, oštar sir, ne sremski ili onaj jeftini isitnjeni već sir stariji, u krišakama. Na primer: zlatarski. Ako nema njega dobra je i feta ali ne ona veštačka što se oseća na slane bombone.
Na kraju se sve prelije vrelom domaćom svinjskom mašću. Ako nađete onu domaću mast koja je ostala od topljenja čvaraka, sa ostacima čvaraka koji kao da su u prahu, onda ste dobili carsku poparu. I taj miris, miris domaće vrele masti koja nije ni zagorela, ni užegla, već miriše snagom mladosti i života.
Ove redove pišem u kafiću koji se zove “Popara” u bivšoj Zmaj Jovinoj. Uzeo sam, pre toga, jedno uverenje na starom poslu. Skupljam uverenja gde sam sve radio da bih dokazao da je moj CV tačan. Zašto to nisam radio na vreme? Zbog osećanja da vreme ne prolazi. Kafa u “Popari” jeftina. Nije loša. To je prostor bivše apoteke Crvenog krsta. Tu su devedesetih bili redovi penzionera i sirotinje koja je čekala lekove sa popustom. Tavanica niska, žuto svetlo, muzika kretenska, sve smrdi na duvan, u uglu se jedan par privatava. Praznina. A ime “Popara”. Mora da se neko od zavičajaca, koji su godinama vodili Crveni krst, dosetio ovog imena. Možda njegov sin ili ćerka vode kafić. Kakogod, lepo je otkriti da neka stara reč još uvek nešto znači. Makar i niko više ne jeo poparu.
Nisam odoleo da zapišem recept. Napolju sunčano. Kao da je košava malo stala. Juče sam na FB pročitao komentar na odluku ovdašnje penzionerske stranke da raskine koaliciju sa SPS-om i napravi novi dil sa SNS-om. Danas to čitam i kao Dražin komentar u Danasu. U pitanju je jedna dijagnoza: Stokholmski sindrom! Možda bi ova stranka mogla da stavi poparu na svoj grb. Samo da pazi da se oladi. Onda nije ni za šta. To sam zaboravio da napomenem.
Sinoć sam se upoznao sa novim američkim ambasadorom. Preziva se Skat a ne Skot. Nije stvar PR-a. Odlično govorio srpski. Bolje od mnogih Srba. Kažem mu da sam u vreme Miloševića sretao, i poznavao, mnogo više američkih ambasadora nego posle demokratskih promena 2000-te. Razumem diplomatske interese i prioritete zbog kojih su državne institucije i predstavnici političkih stranaka u centru pažnje. Ceo civilni sektor, mediji i kultura izgurani su na pomoćni kolosek. Ne razumem kako se ne shvata kratkoročnost ovakve politike. Stereotipi, pogotovo oni negativni, o državama, narodima i njihovim vrednostima, pokreću se i razvijaju uz pomoć medija i političara, uz podršku obrazovanja i drevnih institucija kao što je crkva. Amerika je danas u Srbiji odgovorna za sva zla ovog sveta. Neki put naivno zapitam: mislite li da bi svi današnji svetski problemi nestali da nema Amerike. Ali za mrzitelje svega i svačega Amerika je samo univerzalan odgovor za sve lične frustracije: od bede do usamljenosti.
A možda i popara spada u brzu hranu. Novak Đoković je nikada ne bi jeo. Poparu svakako nisu izmislili Amerikanci. Uz poparu lepo ide crni luk. On je valjda zdrav. Jedno potire drugo. Valjda. Koja zapetljancija!