Melanholija na Sajmu knjiga

Odrasla sam na Sajmu knjiga. Moj otac je ceo svoj radni vek proveo baveći se knjigom, pa je njegovo prisustvo na Sajmu oduvek bilo obavezno. Uvek me je neko naročito raspoloženje hvatalo u oktobru jer sam Sajam knjiga doživljavala kao neku svečanost na kojoj sam poseban gost. Naročito sam volela svetlost koja je dopirala sa lustera u centralnoj hali 1. Sijaset reflektora sa tog lustera bacali su svetlost na sve strane, kao na pozornicu. Itisoni koji se više ne koriste su pod tom svetlošću delovali raskošno. Poslovni ljudi iz sveta knjige su dolazili iz raznih krajeva bivše Jugoslavije da se sretnu sa drugim kolegama iz iste branše. Štandovi su takođe bili obasjani svetlošću reflektora. Pod tom svetlošću sve je delovalo svetski. Možda i nije bilo, ali tako sam upamtila. Sa tatom sam uvek dolazila vikendom i bilo je potpuno normalno da se sa štanda gde je on radio, otisnem u lutanja Sajmom u potrazi za meni tada zanimljivim sadržajima. To je bila prava sloboda. Mogla sam da budem gde god hoću i da se osećam slobodno i oslobođeno. Ne sećam se da se tata ikada brinuo gde sam i što me nema. Najčešće bih provododila vreme na štandovima koji su se bavili dečijim knjigama, oni su uvek bili šareni i puni nekih zanimljivih stvari za decu. Kasnije, kada sam malo porasla, krajem 80-tih, čini mi se da sam satima mogla da provedem gledajući u moderna učila – tada su kompjuteri bili čudo neviđeno! Jedne godine sećam se, vratila sam se kući sa gomilom religioznih sadržaja. Moja majka je baš bila ljuta na tatu kako mi je dozvolio da lunjam tako i dolazim u kontakt sa “nedopustivim”. Na tim flajerima su bili neki motivi “Bogsejavlja”. Sve to je završilo u kanti za smeće i pre nego što sam stigla bolje da pogledam šta sam to donela. Još onda sam znala da je potpuno smešno da Bogima sedu bradu i da sedi na oblaku. Bilo mi je smešno i kako ti ljudi koji su delili te flajere misle da je to ikome od koristi da propagira takvu sliku.
Svake godine na kraju Sajma hvatala me je neka melanholija, neka seta iznutra, za izgubljenim svetom. Za mene je taj dan na Sajmu knjiga bio Svet, koji će upravo da nestane. Nije mi bilo utešno ni znanje da će dogodine taj Svet ponovo biti tu i da ću ponovo doživeti sve to, možda još i bolje nego prošle godine. Ne. Sajam odlazi. Više ga nema. Kao što se stara godina više nikada neće ponoviti. Sledeće godine u oktobru ću imati toliko i toliko godina, biću taj i taj razred u školi..Ovo što me u ovom trenutku muči, neće imati smisla u oktobru naredne godine. I uvek radosno isčekivanje oktobra. Rađanje i umiranje jednog života. Krug.
Sajam knjiga je prolazio kroz razne faze, kao i mi koji smo se utisnuli u njega na ovaj ili onaj način. Od jedne fešte iz 80-tih godina, gde je sve prštalo u slavi i sjaju, preko mračnih 90-tih, kada su hale 1 i hala 14 (sada hala4) bile poluprazne i hladne. Ratovi, beda, nemaština, raspad velike države, odrazili su se i na atmosferu na Sajmu: svi su nekako bili potonuli, novi izdavači se nisu ni pojavili, a oni stari, veliki koje svi pamtimo Nolit, Prosveta, BIGZ i slični su propadali. Ništa od glamura se nije moglo videti na njihovim štandovima. Jugoslovenski Leksikografski Zavod iz Zagreba, gde je moj tata radio 80-tih, više nije gostovao zbog raspada države. Sve je delovalo tužno. Pogotovu je bilo tužno to sećanje na taj sjaj 80-tih i sada ovo 90-tih.
Krajem 90-tih je slika bila malo drugačija. Pojavile su se nove izdavačke snage. Čak sam i ja dve godine uzastopno radila na štandu Radija B92 (1997 i 1998), što je bilo potpuno spektakularno jer je B92 bio pokretačka snaga društva, davali su impuls društvu da se probudi, trgne i promeni kolosek. Oduvek sam se osećala revolucionarno. Srećom, to osećanje me ne napušta. Menja se samo kontekst.
Kasnije sam radila na još dva Sajma 2006. i 2007. na štandu jednog banjalučkog izdavača “Glas srpski”, tada sam već bila dovoljno iskusna pa sam im radila celokupnu organizaciju štanda. To je bilo pomalo depresivno iskustvo. Nekada veliki izdavač, “Glas srpski” potpuno je ostao slabovid na promene koje su se u tom svetu odavno dogodile.
Od tada nešto nisam ni odlazila na Sajam. I nešto kao da mi i nije bilo žao.
Ove godine me je neka naročita melanholija spopala. Prvi put odlazim na Sajam, a tamo nema mog oca. Jedva sam se nakanila da uopšte odem. Danima sam bila tužna. Tamo je bio moj život, a sada sećanje. Prevagnulo je to što me je gomila ljudi tamo čekala, prijatelji i poslovni partneri koji su želeli da se vide sa mnom i razgovaraju o mogućnostima saradnje i unapređenju posla. Nekada sam tu dolazila da se igram, da budem slobodna, a danas dolazim da “unapređujem posao”. Gde prođoše sve ove godine?
Nevolja nas što imamo dobro pamćenje je u tome što nam se sve čini kao da je bilo juče. Od tih silnih sećanja koja stalno naviru, osećam kao da mi se štepuje vreme, kao da između dva sećanja nema života. Ponekad mi padne na um, kao da sam u životu skakala sa jedne vremenske tačke na drugu, kao da vreme za mene nije kontinuitet nego kakvi stupnjevi u kojima se prošlost, sadašnjost i budućnost smenjuju.
Izašla je knjiga tatinog kuma Velimira Ćurgusa Kazimira “Muzej melanholije” u izdanju Clio-a. Danas se osećam kao da sam eksponat u toj knjizi.

 

 

Večeras se zatvara još jedan Sajam knjiga. Tužna sam. Da li zbog jeseni, zbog Sajma, oktobra koji je prošao… zbog svega pomalo.

 

Sonja Stojanović

Ekstremno dokoličarenje i dangubljenje od Relje Penezića

(Uz izraze “dokoličaranje” i “dangubljenje” svakako bi se mogao upotrebiti i divan srpski izraz “džabalebarenje”. Prim. V.Ć.K.)
Moj rad se sastoji od tematskih serija realizovanih kroz slike, kolaže, film i video. Serija na kojoj trenutno radim zove se “Ekstremno dokoličarenje i dangubljenje” (Extreme Loafing & Idling). Polazište za tu seriju je Zen pejsaž u Kini i Japanu izmedju 11. i 16. veka,. Njegovi principi su: MA – značaj praznog prostora, i – razbijeno mastilo – značaj dodira mastila sa papirom koji mu ne dozvoljava krute, lenje, opisne poteze već dodir koji pokazuje njegovu prirodnu tečnost i pokret. Ovaj pristup je između crtanja i slikanja i, naravno, u službi pejsaža, žanra koji se u potpunosti smestio u dodirnu tačku izmedju kulture i prirode.

Ideja koja me ovde najviše privlači je praznina (void, vide) i različita značenja kojima se ona ispunjava u različitim kulturama. Istočne tradicije bazirane na Zenu u praznini vide prosvetljenje, vrhunac saznanja, jedinstvo sa prirodom/bogom i blaženstvo dok zapadne kulture vide prazninu kao kao odsustvo znanja ili sadržaja, očaj, depresiju, otuđenje. U Los Andjelosu, gde živim, postoji potkultura Beach Bums (skitnice sa plaže), nekad dobrovoljni a nekad ne, otpadnici od društva koji život provode na plaži ne radeći ništa osim što poneki jašu talase (surfing). Njihov način života je moja neposredna inspiracija jer on spaja zapadnjački strah od društvenog neuspeha i individualne propasti sa istočnjačkim mirom tela i duha spojenog sa okeanom i nebom (prirodom/bogom).

Kao i uvek, u ovoj seriji pokušavam da nacrtam/naslikam pejsaže koji sadrže i konceptualno i senzualno osećanje za mesto – senzaciju ogromnog prostora osvetljenog kroz zlatnu izmaglicu smoga i Pacifika i kulturnu simboliku Los Anđelosa, njegovih plaža, otpadništva i bekstva od sveta (escapism).

Prvobitni naslov serije je bio: “Lutanje bez cilja” (Wondering Without Purpose), tako je navodno austrijsko/engleski filozof Karl Popper okarakterisao Zen filozofiju. Međutim, živeći u Americi razvio sam instinkt da se čuvam bilo čega što bi moglo biti protumačeno kao referenca na filozofiju ili kao bilo kakva druga intelektualna pretenzija. Zato sam počeo na internetu da tražim nešto što bi imalo slično značenje a što ne bi izazvalo sumnju u moju nepretencioznost. U toj potrazi naleteo sam na novinski clanak o jednom šerifu iz Floride koji je odpustio svoja dva pomoćnika zbog “ekstremnog dokoličarenja i dangubljenja”. Navodno su ta dva pomoćnika umesto na obilazak svog reona odlazili svaki dan na plažu i tamo pili pivo i gledali u more. On je mogao da ih otpusti samo zbog loafing, nije mu trebao epitet extreme i jos manje pleonazam idling, ali šerif je hteo (i po mom mišljenju savršeno uspeo) da, recima, naslika veličinu njihovog prekršaja. Zahvalan sam šerifu pesniku.

Na ovom linku su primeri slika i kolaža iz te serije:

http://www.saatchiart.com/art-collection/Painting/Extreme-Loafing-Idling/97557/55830/view
Evo ih tri ilustracije, jedna od Seshu Toja, najvećeg japanskog majstora Zen pejsaža, i dve moje slike iz ove serije.

Sesshū Tōyō (1420 – 1506) – Haboku-Sansui (Landscape with ink broken)

 

 

 

 

Extreme Loafing & Idling #4

 

Orange Mist – Zen of L.A.

DŽO

Godine 1979. Džo i Kazmir su, kod mene, u Detroitu, gde sam tada živeo, proveli, ako se ne varam oko mesec dana. Svi smo se družili u majčinoj (Zora) i očuhovoj (Edmund) kući blizu Univerziteta. Kućevlasnici su bili na odmoru, verovatno, na moru (našem). Uzgred, reći “naše more“ (“Mare nostrum,“ kao što su govorili Rimljani) golemi je pleonazam, jer drugog mora nema. Kazimir i Džo su se odmah ukopili u boemski kontekst univerzitetske kolonije, gde se svakodnevni život odvijao po logici šaha i razgovora o svačemu. Činilo mi se da su u taj svet bili upućeniji od mene, iako sam tu već bio starosedelac. Kazimir i ja smo, naravno, neumorno razgovarali o književnosti. Sećam se razgovora o Bledoj vatri (Nabokov), roman koji sam pročitao mnogo kasnije. Tada sam, verujući da sam pronašao protivotrov za američku intelektualnu indoktrinaciju i sistematsko zaglupljivanje, kojima sam neprestano bio izložen kao nastavnik engleskog na Univerzitetu, manijački čitao knjige na francuskom, pogotovu filozofiju i muzikologiju. Na primer, baš sam čitao poljskog muzikologa Stefana Jarocinskog. U knjizi o Debisiju mi se naročito dopao jedan poetski citat: definicija muzike, koju je autor našao u knjizi Istorija muzičke drame (Histoire du drame musical) francuskog teozofa Eduara Širea (Edouard Schuré). Tu sam knjigu kasnije našao, ali me je razočarala, kao što me je razočarala cela tradicija u koju spada teozofija. Kazimir i ja smo, kao nekad, izmišljali teme za buduće priče. Najviše mi se dopao “Hotel Hajdeger” (Kazimirov prilog), u čijim cevima za vodu su proticali “bitak,” “tubitak” i razni drugi “bitkovi.“ Tu ideju je—ne znam kako!—veoma uspešno plagirao Vejn Kostenbaum (Wayne Koestenbaum) u svojoj knjizi Hotelska teorija (Hotel Theory), objavljenoj 2007! Džo, Kazimir i ja smo prilično razgovarali o Americi, koja nam uopšte nije bila jasna. Meni nije ni dan-danas. Na primer, Džo se čudio što kelnerica u restoranu sa mnom razgovora kao da se odavno poznajemo. Normalna reakcija na nenormalno ponašanje. Kazimir je, mnogo bolje i konciznije nego Frojd, Ameriku definisao kao “Mars.“ Međutim, u krugu prijatelja Jevreja, sve nam se činilo normalnije. Moja supruga Kristin je tada radila za jednu jevrejsku kliniku. S jednim od lekara (Artur) smo još uvek prijatelji. Sećam se razgovora, u kojima je Kazimir učestvovao s velikim interesovanjem, o religiji, o Arturovom rabinu. Artur i ja vodimo te razgovore dan-danas. Kad sam juče čuo da je Džo umro, pala mi je na pamet sledeća misao: “Budućnost je carstvo smrti.“ U stvari, budućnost i smrt su identični. Toliko o “svetloj” budućnosti, o kojoj nam danonoćno bulazni neokapitalistička propagandna mašina. Ima li čega besmislenijog od smrti? Ima! Još je besmislenija rečenica: “Smrt je besmislena.” Najbolju definiciju smrti sam čuo, verovatno 1969. godine, u neko doba noći, u stanu na Novom Beogradu, od našeg druga Bubeta Rakića: “Smrt je nekontrolisano stanje.“

Zoran Minderović

 

Ovo je fotografija od 21. juna 2015. u stanu Đorđa Stojanovića. Osetio je prve simptome bolesti, ali je i dalje bio vedar i pun optimizma. Na fotografiji su, s desna na levo: Džo, Saša, Seka i Kaza. Fotografisala Sonja Stojanović.