Melanholija na Sajmu knjiga

Odrasla sam na Sajmu knjiga. Moj otac je ceo svoj radni vek proveo baveći se knjigom, pa je njegovo prisustvo na Sajmu oduvek bilo obavezno. Uvek me je neko naročito raspoloženje hvatalo u oktobru jer sam Sajam knjiga doživljavala kao neku svečanost na kojoj sam poseban gost. Naročito sam volela svetlost koja je dopirala sa lustera u centralnoj hali 1. Sijaset reflektora sa tog lustera bacali su svetlost na sve strane, kao na pozornicu. Itisoni koji se više ne koriste su pod tom svetlošću delovali raskošno. Poslovni ljudi iz sveta knjige su dolazili iz raznih krajeva bivše Jugoslavije da se sretnu sa drugim kolegama iz iste branše. Štandovi su takođe bili obasjani svetlošću reflektora. Pod tom svetlošću sve je delovalo svetski. Možda i nije bilo, ali tako sam upamtila. Sa tatom sam uvek dolazila vikendom i bilo je potpuno normalno da se sa štanda gde je on radio, otisnem u lutanja Sajmom u potrazi za meni tada zanimljivim sadržajima. To je bila prava sloboda. Mogla sam da budem gde god hoću i da se osećam slobodno i oslobođeno. Ne sećam se da se tata ikada brinuo gde sam i što me nema. Najčešće bih provododila vreme na štandovima koji su se bavili dečijim knjigama, oni su uvek bili šareni i puni nekih zanimljivih stvari za decu. Kasnije, kada sam malo porasla, krajem 80-tih, čini mi se da sam satima mogla da provedem gledajući u moderna učila – tada su kompjuteri bili čudo neviđeno! Jedne godine sećam se, vratila sam se kući sa gomilom religioznih sadržaja. Moja majka je baš bila ljuta na tatu kako mi je dozvolio da lunjam tako i dolazim u kontakt sa “nedopustivim”. Na tim flajerima su bili neki motivi “Bogsejavlja”. Sve to je završilo u kanti za smeće i pre nego što sam stigla bolje da pogledam šta sam to donela. Još onda sam znala da je potpuno smešno da Bogima sedu bradu i da sedi na oblaku. Bilo mi je smešno i kako ti ljudi koji su delili te flajere misle da je to ikome od koristi da propagira takvu sliku.
Svake godine na kraju Sajma hvatala me je neka melanholija, neka seta iznutra, za izgubljenim svetom. Za mene je taj dan na Sajmu knjiga bio Svet, koji će upravo da nestane. Nije mi bilo utešno ni znanje da će dogodine taj Svet ponovo biti tu i da ću ponovo doživeti sve to, možda još i bolje nego prošle godine. Ne. Sajam odlazi. Više ga nema. Kao što se stara godina više nikada neće ponoviti. Sledeće godine u oktobru ću imati toliko i toliko godina, biću taj i taj razred u školi..Ovo što me u ovom trenutku muči, neće imati smisla u oktobru naredne godine. I uvek radosno isčekivanje oktobra. Rađanje i umiranje jednog života. Krug.
Sajam knjiga je prolazio kroz razne faze, kao i mi koji smo se utisnuli u njega na ovaj ili onaj način. Od jedne fešte iz 80-tih godina, gde je sve prštalo u slavi i sjaju, preko mračnih 90-tih, kada su hale 1 i hala 14 (sada hala4) bile poluprazne i hladne. Ratovi, beda, nemaština, raspad velike države, odrazili su se i na atmosferu na Sajmu: svi su nekako bili potonuli, novi izdavači se nisu ni pojavili, a oni stari, veliki koje svi pamtimo Nolit, Prosveta, BIGZ i slični su propadali. Ništa od glamura se nije moglo videti na njihovim štandovima. Jugoslovenski Leksikografski Zavod iz Zagreba, gde je moj tata radio 80-tih, više nije gostovao zbog raspada države. Sve je delovalo tužno. Pogotovu je bilo tužno to sećanje na taj sjaj 80-tih i sada ovo 90-tih.
Krajem 90-tih je slika bila malo drugačija. Pojavile su se nove izdavačke snage. Čak sam i ja dve godine uzastopno radila na štandu Radija B92 (1997 i 1998), što je bilo potpuno spektakularno jer je B92 bio pokretačka snaga društva, davali su impuls društvu da se probudi, trgne i promeni kolosek. Oduvek sam se osećala revolucionarno. Srećom, to osećanje me ne napušta. Menja se samo kontekst.
Kasnije sam radila na još dva Sajma 2006. i 2007. na štandu jednog banjalučkog izdavača “Glas srpski”, tada sam već bila dovoljno iskusna pa sam im radila celokupnu organizaciju štanda. To je bilo pomalo depresivno iskustvo. Nekada veliki izdavač, “Glas srpski” potpuno je ostao slabovid na promene koje su se u tom svetu odavno dogodile.
Od tada nešto nisam ni odlazila na Sajam. I nešto kao da mi i nije bilo žao.
Ove godine me je neka naročita melanholija spopala. Prvi put odlazim na Sajam, a tamo nema mog oca. Jedva sam se nakanila da uopšte odem. Danima sam bila tužna. Tamo je bio moj život, a sada sećanje. Prevagnulo je to što me je gomila ljudi tamo čekala, prijatelji i poslovni partneri koji su želeli da se vide sa mnom i razgovaraju o mogućnostima saradnje i unapređenju posla. Nekada sam tu dolazila da se igram, da budem slobodna, a danas dolazim da “unapređujem posao”. Gde prođoše sve ove godine?
Nevolja nas što imamo dobro pamćenje je u tome što nam se sve čini kao da je bilo juče. Od tih silnih sećanja koja stalno naviru, osećam kao da mi se štepuje vreme, kao da između dva sećanja nema života. Ponekad mi padne na um, kao da sam u životu skakala sa jedne vremenske tačke na drugu, kao da vreme za mene nije kontinuitet nego kakvi stupnjevi u kojima se prošlost, sadašnjost i budućnost smenjuju.
Izašla je knjiga tatinog kuma Velimira Ćurgusa Kazimira “Muzej melanholije” u izdanju Clio-a. Danas se osećam kao da sam eksponat u toj knjizi.

 

 

Večeras se zatvara još jedan Sajam knjiga. Tužna sam. Da li zbog jeseni, zbog Sajma, oktobra koji je prošao… zbog svega pomalo.

 

Sonja Stojanović