DŽO

Godine 1979. Džo i Kazmir su, kod mene, u Detroitu, gde sam tada živeo, proveli, ako se ne varam oko mesec dana. Svi smo se družili u majčinoj (Zora) i očuhovoj (Edmund) kući blizu Univerziteta. Kućevlasnici su bili na odmoru, verovatno, na moru (našem). Uzgred, reći “naše more“ (“Mare nostrum,“ kao što su govorili Rimljani) golemi je pleonazam, jer drugog mora nema. Kazimir i Džo su se odmah ukopili u boemski kontekst univerzitetske kolonije, gde se svakodnevni život odvijao po logici šaha i razgovora o svačemu. Činilo mi se da su u taj svet bili upućeniji od mene, iako sam tu već bio starosedelac. Kazimir i ja smo, naravno, neumorno razgovarali o književnosti. Sećam se razgovora o Bledoj vatri (Nabokov), roman koji sam pročitao mnogo kasnije. Tada sam, verujući da sam pronašao protivotrov za američku intelektualnu indoktrinaciju i sistematsko zaglupljivanje, kojima sam neprestano bio izložen kao nastavnik engleskog na Univerzitetu, manijački čitao knjige na francuskom, pogotovu filozofiju i muzikologiju. Na primer, baš sam čitao poljskog muzikologa Stefana Jarocinskog. U knjizi o Debisiju mi se naročito dopao jedan poetski citat: definicija muzike, koju je autor našao u knjizi Istorija muzičke drame (Histoire du drame musical) francuskog teozofa Eduara Širea (Edouard Schuré). Tu sam knjigu kasnije našao, ali me je razočarala, kao što me je razočarala cela tradicija u koju spada teozofija. Kazimir i ja smo, kao nekad, izmišljali teme za buduće priče. Najviše mi se dopao “Hotel Hajdeger” (Kazimirov prilog), u čijim cevima za vodu su proticali “bitak,” “tubitak” i razni drugi “bitkovi.“ Tu ideju je—ne znam kako!—veoma uspešno plagirao Vejn Kostenbaum (Wayne Koestenbaum) u svojoj knjizi Hotelska teorija (Hotel Theory), objavljenoj 2007! Džo, Kazimir i ja smo prilično razgovarali o Americi, koja nam uopšte nije bila jasna. Meni nije ni dan-danas. Na primer, Džo se čudio što kelnerica u restoranu sa mnom razgovora kao da se odavno poznajemo. Normalna reakcija na nenormalno ponašanje. Kazimir je, mnogo bolje i konciznije nego Frojd, Ameriku definisao kao “Mars.“ Međutim, u krugu prijatelja Jevreja, sve nam se činilo normalnije. Moja supruga Kristin je tada radila za jednu jevrejsku kliniku. S jednim od lekara (Artur) smo još uvek prijatelji. Sećam se razgovora, u kojima je Kazimir učestvovao s velikim interesovanjem, o religiji, o Arturovom rabinu. Artur i ja vodimo te razgovore dan-danas. Kad sam juče čuo da je Džo umro, pala mi je na pamet sledeća misao: “Budućnost je carstvo smrti.“ U stvari, budućnost i smrt su identični. Toliko o “svetloj” budućnosti, o kojoj nam danonoćno bulazni neokapitalistička propagandna mašina. Ima li čega besmislenijog od smrti? Ima! Još je besmislenija rečenica: “Smrt je besmislena.” Najbolju definiciju smrti sam čuo, verovatno 1969. godine, u neko doba noći, u stanu na Novom Beogradu, od našeg druga Bubeta Rakića: “Smrt je nekontrolisano stanje.“

Zoran Minderović

 

Ovo je fotografija od 21. juna 2015. u stanu Đorđa Stojanovića. Osetio je prve simptome bolesti, ali je i dalje bio vedar i pun optimizma. Na fotografiji su, s desna na levo: Džo, Saša, Seka i Kaza. Fotografisala Sonja Stojanović.