Kazimir o virusu

Ajnštajn i ja

Albert Ajnštajn kod mojih roditelja nije stajao mnogo visoko dok odnekud nisu saznali da je zahvaljujući njemu napravljena atomska bomba. Od tada, o Ajnštajnu: sa mnogo uvažavanja. To što je bio načitan, što je svirao violinu, govorio nemački a bio Jevrejin, sve se to, ipak, moglo lakše podneti zbog bombe. Posebno je bilo dobro što je Ajnštajn posle velikog rata bio protiv bombe. Samo se onaj ko je nešto stvorio može toga i odreći. Kao što samo onaj ko nešto otkrije može to najbolje i da objasni.

Ja sam u školi bio loš iz matematike iako mi se dopadala njena ambicija da sve razjasni. Razvijao sam mnoge teorije, od nastanka kosmosa do uloge prostih brojeva u svakodnevnom životu, ali nikako nisam mogao da razumem školske zadatke. Alberta Ajnštajna sam obožavao jer je i on u školi bio loš iz matematike a istovremeno, unutra, genijalan matematičar. Pitao sam se: kako ono što je zatvoreno unutra može da izađe napolje i odmah da osvoji i fascinira čitav ljudski rod.

Tužno je što Ajnštajna kao čoveka povezuju sa bombom, neuspelim brakom i verom u sveopšti napredak čovečanstva. Mislim da je Albert Ajnštajn zaslužio mnogo više. Bez obzira na to kuda ide čovečanstvo i što ja u nauci nisam ništa napravio.

Velimir Ćurgus Kazimir

iz knjige Kuhinja mog prijatelja, u izdanju Stubova kulture, 2006. godina

Moj Dnevnik, danas

Mada mi je Kazimir, bar po jednoj definiciji, sasvim nelogičnoj, ali istinitoj, alter ego, ne usuđujem se govoriti o mom dnevniku, ili o nekom, drugom, recimo, literarnom, ili intertekstualnom (što ne treba brkati sa šintertekstualizmom bugarske špijunke Juliške Kristeve), partizanskom, ili, još bolje, zen-partizanskom. Reč je o Kazimirovom Dnevniku, njegovom, koji nam se ne vraća u nekoj novoj, oštrijoj, efikasnijoj, formi, ne samo zato što se takve reči kose s duhom kazimirizma, nego zato što, za razliku od stvarnosti, globalne, kosmičke i psihopatološke, koja svaki dan sve zadrtije nestaje, Dnevnik nije nekud otišao, recimo, na zasluženi odmor, ili u kraću studijsku posetu prošlosti, ili nebudućnosti, kako bi nam, se u nekom optimalnijem kontekstu, možda s diplomom, vratio. Drugim rečima, dok smo mi lutali, poput autostopera u Tibetanskoj knjizi mrtvih, Dnevnik nas je gledao, možda pomalo začuđeno. Zamišljam, pomalo mazohistički, nekog plaćenog skeptika, koji će nam zameriti što nastavljamo započeto delo znajući, a možda i ne znajući baš sasvim, da nam Kazimir trenutno nije pri ruci kako bi obogatio kolektivni tekst halucinantnim opisima nemuštih, a i gluvih, da ne kažem apsurdnih, dimenzija Ovoga Ovde. Pre svega, takvi skeptici zaboravljaju da Ovo Ovde, nije više lokalni fenomen, pod rubrikom metafizičkog folklora, već subjektivno opšteprihvaćena predstava sveta, onog na baroknim mapama, u njegovoj celini. Naravno ovakav konsenzus, a i slični, nikako ne umanjuje Kazimirove analize alijenacije otuđenja, naročito u Molibdenijusovoj Tanatološkoj teoriji značenja. Dnevnik krije mnoge druge, i još strašnije, primere. Pored toga, ako pretpostavimo da je zacrtani prostor od Ovoga Ovde i Večitog Nebeta neizmerljiv, sveobuhvatniji od beskonačne vasione, bogatiji od celokupne belosvetske literature, počevši od Gilgameša, preko vizantijskog egzistencijalizma, pa do Borhesovih trabanata i imitatora (kasnije možemo govoriti o Borhesovim neuspelim pokušajima da prepiše, i da time sebi pripiše, Kazimirov Kavkaski roman), shvatićemo da je a priori nemoguće smestiti Dnevnik u nekakav blokovski literarno-birokratski arhiv na Novom Beogradu, ili staviti ad acta, jer je on, mislim na Dnevnik, od samog početka, verovatno i pre autorove originalne koncepcije, postojao kao samosvojna transcendentalna intencija, izvan, to jest, iznad, literature, kritike, sociologije, filozofije, a o drugima da i ne govorimo, i sličnih brutalno malograđanskih konstrukcija na osnovu upregnuto pripitomljenog betona. Konačno, i Kazimir je znao, ili zna, da autori koji za života objavljuju svoje radove, sabrane, probrane, prebrane i nebrane, posle toga mahom ne objavljuju monumentalnija dela. Ne znam da li je sam Kazimir prvi formulisao taj paradoks, ako je uopšte reč o paradoksu. U svakom slučaju, ubeđen sam de će nam Dnevnik dati odgovor, koji, na kraju krajeva, nije ni bitan, budući da se pitanja utapaju u odgovor. Vara se Hajdeger ako misli da nas je definitivno bacio u svet, svet u kojem ćemo panično bežati od Bitka, tubitka, dobitka i gubitka. Vara se Hajdeger, jer nije čitao Kazimirovu nenapisanu, a najverovatnije i neobjavljenu, priču “Hotel Hajdeger,“ gde pisac govori, itekako, i u sitna creva, o problemima, naročito zimi, s hotelskim radijatorima, a pogotovu s cevima u kojima struji, malo struji pa se zaglavi, Bitak, u polutečnom stanju, dovodeći goste do egzistencijalnog očajanja i drugih pleonazama. Možda će se priča pojaviti u nekim maglinama Dnevnika. Možda neće. Ali, u svakom slučaju, u inat Hajdegeru i njegovom jalovim teorijama o ontološkom kućištu i okućnici, Dnevnik će, bar meni, ali, verujem, svima nama, mislim na sve prošle, sadašnje, predbuduće i buduće saradnike, biti autentična kuća koju nikad nismo napustili, koju ne možemo napustiti, jer ćemo je naći i na kraj sveta.

Zoran Minderović

Do moga

Kad bi veliki Aleksandar Makedonski uzviknuo: do moga! Svi bi se zbili oko njega. Nije bilo sile koja je mogla da ih pobedi. Kasnije su i druge vojskovođe, velikaši i političari pokušavali to isto. Nije im previše pomoglo. Gaj Julije Cezar bio je baš iznenađen zbog Brutovog izdajstva. Nije imao vremena da to sa njim raspravi mada se priča da je Brut posle toga neprekidno ponavljao nije važan moj ili tvoj već demokratija.

Kako se uopšte desilo da se od jedne emotivne izjave, koja je, u svoje vreme,  osvojila svet, stigne do prazne i lascivne, moglo bi se reći uličarske, dosetke? Tako što je nestajao prirodni, autentični autoritet a zamenjivalo ga bolećivo samosažanjenje?  U osnovi, to je prava muška, mačo, izjava koju, međutim sve više koriste i žene. To je izjava koja se najčešće izgovara samostalno, potpuno spontano, izazvana nekakvom greškom, kvarom, ljutnjom i nezadovoljstvom što nešto ne radi kako treba ili što se otkrilo nešto neprijatno i neočekivano. – Do moga, kad crkne gumica u slavini. Do moga, kad stigne neočekivano visok račun za struju. Do moga, kad se čuje šta je upravo izjavio aktuelni predsednik mesne zajednice preko svih nacionalnih televizija. A tek kad nožem zasečeš prst  dok seckaš krastavac.

Navikao sam se da je „do moga“ neka vrsta sudbine koju oličavaju ovo vreme, idioti i narodi koji uživaju u njihovom idiotizmima i prostaklucima. Kad bi sutra Tramp ili Putin, sve jedno, rekli: do moga, narod bi se baš radovao.    Jer biti sličan svojim idolima jače je ne samo od razuma nego i od instinkta samoodržanja.

Nije nikakvo čudo što sto puta na dan u glavi čujem: do moga. To su vibracije, a ne reči. Nisam siguran koliko  pomaže. To: do moga, sve više liči na jauk iz pustinje.

Đango, 9. avgust 2018, četvrtak

Krenuo sam na akupunkturu. Prija mi. Osećam se bolje posle svake seanse. K-a,  neuropsihijatar i majstor akupunkture, neobično je prijatan i prirodan čovek. U njegovoj ordinaciji stalno se čuje muzika. Isključivo instrumental. Džez, rok, obrade klasičnih kompozicija… Vrlo nenametljivo. Ni glasno, ni tiho. Tek toliko da imaš prijatno okruženje. Po sobi u kojoj ležim, u vreme seanse, dosta slika po zidovima. Olovka, grafika, kombinovana tehnika… Prvi put sam na akupunkturi. Moje znanje o akupunkturi je krajnje površno. K-a je čovek velikog iskustva. Godinama je radio izvan Ovog Ovde. Seansa započinje ispitivanjem pulsa. Sa obe ruke. Puls mnogo toga pokazuje. Svaki organ ima „svoj“ puls.

Za vreme prve prve seanse, dok sam ležao na leđima, izbockan samo tako, a to ležanje traje oko pola sata, u jednom trenutku sam zaspao. Samo kratko, par minuta. Onda sam se trgao kao da sam uradio nešto nedolično. K-a mi posle reče da je spavanje dobro. A posle te seanse, dok sam silazio na ulicu, kao da sam lebdio. Na drugoj seansi sam se rasplakao. Odjednom sam se setio moje pokojne, starije sestre Tanje. Bila je starija od mene nepune dve godine. Umrla je od milijarne tuberkuloze kad sam imao pola godine. U Novom Sadu gde sam se rodio. Suze su krenule same od sebe, nisam jecao. Rekao sam to  kad mi je  K-a vadio iglice a on reče da su suze dobre jer se tako čisti organizam. I ne samo organizam. Posle smo razgovarali o tom mome osećanju.

Sve je uznemireno i osetljivo. Da sam predmet za pakovanje na kutiju bi stavilo natpis: fragile!

Na jednom zidu divna ilustracija jednog gitariste. Čini mi se poznatim. Ali ne mogu da se setim. Njegove oči su prenaglašene. Brčići stanjeni.

Ko je to, pitam.

Đango Rajnhart!

Slika Slavka Krunića

O da, odmah mi se vratio film. Đanga smo otkrivali kad smo već pomalo zakoračili u svet odraslih. Pre njega su tu bili Bitlsi i Rolingsi. Voleo sam gitaru. I danas je volim. Kad sam imao desetak godina želeo sam, međutim, da učim da sviram violinu. Majka je obećala, ali nikada nije prstom mrdnula. Bilo je važnije učiti engleski! Kao da engleski ne bih naučio sam od sebe?

Ponovo čujem Đanga i Grapelija! Taj sving koji se penje i spušta kao najveća radost života. Đango je svirao sa tri prsta jer je kao klinac povredio mali prst i prst do njega tako da ih nije mogao koristiti. Sa tri je prsta čuda poizvodio. K-a mi reče da je Grapeli opismenio Đanga. Kakva divna priča o prijateljstvu. Biti Rom u to vreme, da li je lakše ili teže nego danas? I to da je Đango umro u svojoj 43. godini dosta govori o trošenju i arčenju života.

Slušam sving i malo ronzam. Kako je samo život bogat i raznovrstan! Ne traži pravdu tamo gde se ne traži.

O čoveku koji nije znao da ćuti, 4. avgust 2018, subota

Bio jednom jedan čovek koji nije znao da ćuti. Štagod se desi on mora da da svoj komentar. I ako se ništa ne desi uvek ima nešto što se propustilo odranije, a i sama tišina izaziva reakciju. Koliko je šamara i poljubaca dobio Vlasta? Čega više? Šamara svakako. Deset su ga puta otpustili, pet puta privodili na informativan razgovor, bezbroj puta presilišavali: od direktora i šefa do predsednika kućnog saveta. On se zbog toga nije bunio, prihvatao je to kao deo igre. Kad bi mu rođena žena rekla: moramo ozbiljno da razgovaramo, on je dobro znao da nije u pitanju nešto što je uradio već nešto što je rekao. Svaki put bi se izvinio zbog nerazumnog ponašanja, ali i dalje nije umeo da ćuti.

Jednog ih dana okupiše na poslu, u pitanju je bila državna firma, da im direktor saopšti da više nema godišnjih odbora jer je ugrožena Gornja Govedarica, onaj suvi, spečeni deo zemlje što se uvukao u Sjedinjene američke države. Nije u Gornjoj Govedarici bilo više od dvadesetak državljana-građana-seljaka, ali kad su nacionalni interesi u pitanju to je sasvim irelevantno.

Kad direktor završi sa svojom tiradom, svi se okrenuše prema Vlasti da čuju šta će on na to da kaže.

A Vlasta, kao mudrac ispod Sinaja, samo reče: Došlo je vreme da jebemo majku Americi!

Svi na to oduševljeno zagrajaše, a direktor mu priđe i tri puta ga izljubi.

Kad su odlazili kući Vlasta je sam  sebi u bradu zadovoljno mrmljao: najbolje je kad unapred imaš tekst, ne samo onaj na koji reaguješ nego i onaj koji izgovaraš.