O čoveku koji nije znao da ćuti, 4. avgust 2018, subota
Bio jednom jedan čovek koji nije znao da ćuti. Štagod se desi on mora da da svoj komentar. I ako se ništa ne desi uvek ima nešto što se propustilo odranije, a i sama tišina izaziva reakciju. Koliko je šamara i poljubaca dobio Vlasta? Čega više? Šamara svakako. Deset su ga puta otpustili, pet puta privodili na informativan razgovor, bezbroj puta presilišavali: od direktora i šefa do predsednika kućnog saveta. On se zbog toga nije bunio, prihvatao je to kao deo igre. Kad bi mu rođena žena rekla: moramo ozbiljno da razgovaramo, on je dobro znao da nije u pitanju nešto što je uradio već nešto što je rekao. Svaki put bi se izvinio zbog nerazumnog ponašanja, ali i dalje nije umeo da ćuti.
Jednog ih dana okupiše na poslu, u pitanju je bila državna firma, da im direktor saopšti da više nema godišnjih odbora jer je ugrožena Gornja Govedarica, onaj suvi, spečeni deo zemlje što se uvukao u Sjedinjene američke države. Nije u Gornjoj Govedarici bilo više od dvadesetak državljana-građana-seljaka, ali kad su nacionalni interesi u pitanju to je sasvim irelevantno.
Kad direktor završi sa svojom tiradom, svi se okrenuše prema Vlasti da čuju šta će on na to da kaže.
A Vlasta, kao mudrac ispod Sinaja, samo reče: Došlo je vreme da jebemo majku Americi!
Svi na to oduševljeno zagrajaše, a direktor mu priđe i tri puta ga izljubi.
Kad su odlazili kući Vlasta je sam sebi u bradu zadovoljno mrmljao: najbolje je kad unapred imaš tekst, ne samo onaj na koji reaguješ nego i onaj koji izgovaraš.
