U potrazi, 13. septembar, utorak

 

Stalno nešto tražimo. Čak i kad se ne pomeramo. (Možda onda i najviše.) Prustovo traganje za izgubljenim vremenom deluje skroz bezvremeno. (Ko nema vremen za sebe teško da će imati za druge.)

Upiljiš se iznenada u sebe pa se zapitaš: a ko sam ja bio pre trideset i dve godine. Nekako se setiš, ili rekonstruišeš, gde si tada bio, i misliš da si odgovorio na pitanje. Nema veze, naravno. Sećanje nije kviz. Tačnim odgovorima  ne dolazi se do suštine: ko smo, i kakvi smo, nekada bili. Da smo isti to nema veze sa stvarnošću. Čovek je usamljena i promenljiva pojava koja se ponekad poveže i pomeša sa određenim događajima. Mada, i to može biti samo pusta metafora. Može se živeti usamljeno i usred meteža. Tada pogotovo.

Pokušavamo da kuću oslobodimo nekorisnih stvari. Delovi prošlosti kao istanjena vuna. Ja čistim papire, časopise, delove tekstova, pisma, stare crteže, olovke, bojice… Saša se oslobađa odeće, dečije i naše, igračaka,   starih cipela. Napravi odabir i ja to odnesem u komšiluk – siromašnim Romima koji žive u velikom siromaštvu. Oni se uvek obraduju i obavezno pitaju za još nešto  – Imate li stvari za bebu od dvadeset meseci? Cipelice za petogidišnjaka?

To rastajanje od starih stvari istovremeno je i podsećanje i neka vrsta potrage. Potrage za nečim odavno izgubljenim. Neka stvar, neka igračka, papirić, kao da mogu da obnove sećanje na veliko parče života. Sa tim se sećanjem ožive i lica i sudbine onih koji su iščezli decenijama.

Kako se samo olovke rasuše! Ne možeš ih više zaoštriti jer je vreme sve učinilo poroznim i lomljivim. Jedno vreme sam mislio da je problem u rezaču pa sam kupovao sve nove i nove. Olovke i dalje pucale.  Napukla je i moja daska za crtanje. Odjednom, ničim izazvano. Tačno po sredini. To stvari pucaju i lome se kao klatna na satu. Upozoravaju, ne nas, već ceo svemir da sve ima svoj početak i kraj. Od toga saznanja ne bude lakše, ali nije to ni neka propast. Poćneš da prevrćeš stare stvari i igra dobije drugi, lepši smisao.

Gledali smo dokumentarni film “Finding Vivian Maier”. Baš sam se potresao. Kakva sudbina. Veličanstveno, tragično, slučajno. Koliko još ima ljudi koji neguju tajne strasti zapisivanja, fotografisanja, crtanja, poverljivog pričanja, pamćenja, saosećanja, koliko još ima onih koji su posvećeni, svim svojim srcem, celom dušom, drugim ljudima, umetnosti, veštinama…? Kao da je ceo svet otišao u pičku materini, i kao da više nema nijednog zdravog, čvrstog oslonca. A onda otkriješ ono što je izgubljeno, poput fotografija Vivian Maier, i shvatiš da i dalje, poput anđela čuvara, postoje ljudi koji umnožavaju i čuvaju ono najdragocenije, ljudski. Kakvi bre sveci poput Nikolaja Velimirovića, Stepenica i Majke Tereze?! Našoj budućnosti mogu da daju smisao samo ljudi poput Vivian Maier, Ludvig Vitgenštajn, Mark Rotko. Oni koji se muče da bi bili to što jesu, da bi održali svoj dar, koji predstavlja pravi alem kamen celog čovečanstva, a pri tome uopšte ne mare da budu poznati i slavni. Oni su sveci i mučenici premda sami o sebi najverovatnije uopšte ne misle na taj način.

 

 

Mene su fotografije Vivian Maier, na neki daleko način, podsetile na fotografije Milana Ćirkovića Kirila. Hvala bogu, on je još živ, i negativi njegovih fotografija još su u životu, čini mi se u njegovom podrumu na Labudovom brdu. I on se godinama kretao gradom, ili bilogde, sa fotoapartom na grudima. Bio je to neki roleflex, sa njim je uradio najveći broj portreta, kasnije se odnekud pojavila neka lajka i praktika.Bio je obučen, i leti i zimi, kao neka preteča budućim specijalcima, slojevito, mnogo džepova punih raznih izviđačkih stvarčica. Teške crne cipele, preteče martinski, torba preko ramena… Najveći broj fotografija ostao je u negativima. Kao primer onoga što radi često je pravio kontakt fotografije, sa najamnje dvanaest fotografija, a najviše trideset. Pretpostavljam da, u neku ruku, moraš biti otkačen da bi radio ovako nešto. Ali kada to radiš sigurno, sasvim prirodno, veoma brzo ljudi prestanu da se pitaju: ko je ovaj i zašto to radi. Tvoje beleženje sveta, i života koji prolazi, postaje deo stvarnosti. Jednog dana dođe budućnost pa se to zaboravi.

Bilo bi dobro prkupiti Kirilove fotografije i napraviti izložbu. Godine: 1977, 78… Pre Titove smrti. Mi, većinom, tridesetogidišnjaci. Mnogih likova sa Kirilovih fotografija više nema. Otišli zauvek. Kad se pojavi fotografija izroni ime, priča, sećanje.

Evo jedne kontakt fotografije. Četiri osobe: Jelka, Pavluška, Milan i Vlada. Tvrdo jezgro revolucije. Jelka i Pavluško više nisu sa nama. Sudbine, sudbine, sudbine…

 

 

U nedelju na savskom pristaništu sa Dživetom. Pijemo kafu pre podne ispod starog platana. Poranili smo. Onda se odemo i do promenade ispred gradilišta Beograda na vodi. Lepo je što je obala očišćena. Džive, koji je odrastao u Sava mali, pokazuje mi, levo od tramvajskog mosta, uzvodno,  gde se kao klinac kupao. Jednom je okačio kratke pantalone o drvo koje bilo na samoj obali i otisnuo se Savom sa društvom. Uveče se vrati, a pantalonica nema. Onda se vrati kući u kupaćim. U kući kuknjava i žalost. Neko doneo pantalone kući, pošto je u njima bila đačka knjižica sa adresom.  Povratak među žive bio je, naravno, prilično žestok.