Bar kod, 17. februar 2018, subota

Otišao vodeni pacov na odmor u vazdušnu banju. Preko sindikata. Da plakne malo pluća od podzemnih isparenja. Godinama radio u vodovodu i kanalizaciji.

U hotelu ga dočeka haos. Umesto recepcije rupa u podrumu, a ručak na petom spratu gde su svi prozori razbijeni. Razvaljeno. Odasvud promaja. Gosti: glodari, ptice grabljivice, malinari i vaspitno zapuštena deca. Najgora su bila deca, ispoveda se posle vodeni pacov. Ceo dan i noć urlaju i trče hodnicima. Privatizacija uništila hotel, ali vazduh i dalje čist i plemenit. Kao svila.

U upravi hotela kažu da jedni druge ne diraju i ne jedu, jer ima dovoljno svega, za svakoga.  Teško je, međutim, među našim primercima red uvesti, jer svako ima neku ideju, najčešće fiks ideju, da će biti upravo onako kako je on zamislio. Jedni će druge pojesti dok se posluže: doručak, ručak, večera. Od straha nešto i bi, ali ne toliko. Preteruju naši u svemu, u katastrofi pogotovo.

Vodeni pacov se namesti pored bazena olupanog i musavog, ali ipak punog nekakve vode. Tu mu se činilo najsigurnije da, ako treba, samo: buć, da sačuva ono što ima. Povremeno se šetao parkom oko hotela u društvu infantilnih tekunica. One brbljaju i zvižde neprikidno. Osvrću se oko sebe, neprekidno u nekom strahu. Lisice, ljudi, jastrebovi. Ne znaju ništa o globalnom zagrevanju. Sretnice. A njemu se od šetnje zaglave mali beli kamenčići u plovne kožice, namuči se posle da ih povadi.

Odnekud se pojavi i učitelj crtanja. Nekome palo na pamet da tako smire deca. Vodeni pacov pokušava da crta šapicama, ali brzo odustaje. Uzme olovku u zube i počne. Učitelj kaže da opuste ruku, da ne pritiskaju olovku na papir. To je vodenom pacovu bilo najteže. Ali se ipak navikao.

Crtali su jabuku, čašu, flašu i jedan uvozni limun. Sa raznih strana. S koje god strane da crta vodenom pacovu crtež ispdne skoro isti. To su tačkice crne i bele grupisane po nekom čudnom sistemu. Učitelj crtanja gledao, gledao, pa najzad otkrio: brate, pa ovo je bar kod! Svi se okupe oko crteža i počnu da urlaju od sreće. Tako vodeni pacov, u veoma zrelim godinama, otkri u sebi neobičan talenat.

Odnese njegov crtež učitelj u obližnju samoposlugu da proveri štima li šta. I saznade ono čemu se nadao: vodeni pacov ucrtao bar kod za jabuku i limun. Neobjašnjivo!

Sutradan dođoše novinari da naprave priču o čudu.

– Gospodine Bizamac, možete li da nacrtate ovu flašu piva? I ovaj jogurt, i ovaj jogurt!

Vodeni pacov olovku u njušku, pa boc, boc, nacrta i flašu piva i jogurt. Novinari sve uslikaše pa sa crtežima u radnju. I opet tačan bar kod! Jelen pivo i kravica!

Posle su ga opsedali sa svih strana. Upropastili mu odmor.

A taman su malinari odlučili da sve zalede.

Vratio se kući pokunjen i zbunjen. Kad prvi put, posle dve nedelje, siđe u podzemlje, tamo gde se sliva sav mrak i štroka grada, oseti neku vrstu slobode i radosti. Opet je sve normalno! Život ide dalje.

Prevari se vodeni pacov. Pozvaše ga posle dva dana da radi u projektnom birou. Eno ga, nesretnika, kako štampa bar kodove za poklopce šahtova i ventile. Beli mu mantil pokrio rep. Noge u dubokim čizmama. Natukao naočare za čitanje. Teško diše. Ubija ga dezodorans i asepsol. Savetuju mu da ide u slanu sobu. Bolje to, u svakom slučaju, nego vazdušna banja. Od nje je sve počelo.