Voz istorije, 29. januar 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek, Rade Sladić se zvao, koji nikada nije mogao  da pronađe svoj vagon u vozu. Svaki put kad je vozom morao negde da putuje bio je u panici. Došao bi bar pola sata pre polaska, najčešće kompozicija nije bila ni postavljena, da traži svoj vagon. Obično se potraga završavala tako da bi minut pred polazak ušao u poslednji vagon i iznutra tražio svoje mesto. Mesto bi se, naravno, našlo, nije to bio problem, ali vagon nikako. Onda bi on putovao, tamo gde treba, i unapred se sekirao što će u povratku ponovo morati da traži svoj vagon.

Osim toga, plašio se da ne uđe u pogrešan voz. Nije mu bilo dovoljno obaveštenje na početku perona i na panou u zgradi stanice. Morao je da ode skroz napred, do prvog vagona posle lokomotive, na kojem je pisalo to što treba.

 

 

Vremenom su ga upoznali službenici stanice, kondukteri, kontrolori, šefovi smene i naravno, mašinovođe. Najviše poverenja imao je u železničara sa crvenom kapom, kojega je od milja zvao Crvenkapa, čiji je posao bio da izađe na peron, sa zviždaljkom i okruglim znakom na palici kojim bi mahao kad bi došao trenutak da voz krene prema svome ishodištu. Kad bi mu Crvenkapa rekao: to je taj voz, Rade bi bio osloođen muka sumnje.

Nekada, u staro doba, postojaše izreka, boljereći kletva: “dabogda se našao u poslednjem vagonu voza istorije!” Voz istorije, po pravilu, uleće u najduži i najuži tunel, njegova kompozicija je veoma dugačka, juri sve vreme svirajući, ispušta paru, dim, varnice, čuje se škripa točkova na krivinama, nešto poput kočnica, iako se na putu u istoriju ne sme kočiti, a putnici se neprekidno prebacuju iz zadnjih vagona u one prednje, teturaju se, posrću, sudaraju, jer žele da budu što bliže početku svega. Biti u poslednjem vagonu voza istorije nije bilo ni lako, ni lepo, jer kad voz najzad izleti na svetlost dana oni iz poslednjeg vagona budu tretirani kao izdajnici i unutrašnji neprijatelji.

Ali, evo ga Rade Sladić, preživeo sve promene i izazove, i dalje putuje vozom, a voz, kao da je znao za njegovu muku, izbacio sve vagone i pretvorio ih u jedan jedini. Više ne mora da misli o vagonima. Sad mu je još jedino ostala briga o pravoj desinaciji. Da li će u Zrenjanin, Bečkerek ili Petrovgrad? Kad se ide unazad onda se ide unazad. I ne okreće se oko sebe.