Vetrokaz

Juče, šetajući, ugledah vetrokaz na jednom krovu. Međutim, prvo mi se u svesti formirala francuska reč, “girouette,” a onda i engleski termin, “weather vane.”
Našu reč sam morao da tražim u rečniku. Srećom, rečnik me ne izdaje! Da li naša stvarnost sazdana od reči koje nam, po nekoj sumanutoj logici čija nam je priroda nepoznata, jednostavno padaju na pamet? Po povratku iz Indije, 1957. godine, moje najveće teškoće s našim jezikom bile su frazeološke, mada sam majci postavljao pitanja, na ulici, pred svima, i to glasno, u stilu: Kako se kaže “elephant”? Sećam se dana kad me je Vukica Đilas (Stajali smo is pred zgrade u Tadeuša Košćuška 24, gde su stanovali Markovići–tetka i teča–i majčini roditelji) pitala za koji tim navijam. Shvatio sam da je reč o fudbalu (she is not talking about cricket!), ali “how do you wind something up for a team?” Jednog dana, u školi (osnovna škola “Žarko Zrenjanin,” koja mi se činila egzotičnijom od tajanstvenih pećina u Adžanti) jedna drugarica mi je pričala o nekoj strašnoj inspekciji koja nam ne gine, zaključivši svoju komplikovanu naraciju sa: “Ma jok, farbam.” Međutim, tada mi je odmah sinulo: “This is not about paint; she is pulling my leg!”

Zoran Minderović