U 100 lekcija

Već se godinama bavim metodologijom nastave francuskog jezika, koji je, po mom mišljenju, mada se kolege Francuzi, naravno, ne slažu, za stranca, a možda i za Francuza, neuporedivo teži od kineskog. Prelistao sam milion udžbenika i raznoraznih priručnika. Od svih je najbolji naš Francuski u 100 lekcija (Milan Šare, Prosveta, 1952.). Zašto? Zato što objašnjava, u 52. lekciji, na 127.strani, razliku između “le marteau du forgeron” (čekić koji pripada kovaču koga poznajemo) i “le marteau de forgeron” (kovački čekić). Gordijev čvor za Anglosaksonce! Treba samo upamtiti, kaže nam autor, da se “de” javlja s kvalitativnim genitivom, i sve je jasno kao dan. Ovakva objašnjena nećemo naći u savremenim udžbenicima, jer je zabranjeno pominjati vezu između francuskog i latinskog. Latinski je tabu tema. Međutim, sve se ovo uklapa u moju tezu da je francuski, a i bilo koji drugi strani jezik, nemoguće naučiti van Beograda. Šareov udžbenik sam pronašao 1966. godine, ali ga tada nisam celog proučio, jer sam, srećom, počeo učiti francuski, privatno, s gospođom Agnès Matejić, poznatijom, u krugu njenih đaka, kao “Madam.” I srpski i francuski je govorila bez stranog akcenta, a njen francuski izgovor, bio je, ako se ne varam, švajcarski. Stigavši, u januaru 1972. godine, u Pariz, odmah sam otkrio da Parižani, od taksista do profesora na Sorboni, grozno govore francuski. Njihov izgovor nije ni govedarski: da ne vređamo govedo. S vremena na vreme, lutajući po frankofonskim prostorima Amerike i Kanade, nabasam na nekog ko pristojno govori francuski. Međutim, niko se ne može meriti s gospođom Matejić, koja je stanovala u ulici 7. jula (kralja Petra) br. 18. Danas je tu kafana “Muha.”

Zoran Minderović