Tomislav Ladan

Ogromna biblioteka u našem stanu na Studentskom trgu 13 preneta je, u leto 1977. godine, u “novi” stan u Zmaj-Jovinoj 29. Vis maior: prognao nas je Gradski komitet, kome je, iz tajanstvenih razloga, koji sada, naravno, potpadaju pod kategoriju Vijonovih lanjskih snegova, cela ta zgrada bila neophodna za birokretenski opstanak. Među tim knjigama bile su i Ladanove zbirke eseja “Zoon graphicon” i “Premišljanja.” Kako se Ladan nalazio u orbiti porodičnih prijatelja i poznanika, sretao sam ga, na moru, ranih 1960-tih godina. Mlad čovek, pričljiv, pun energije. Meni je on naročito imponovao, jer je, kako mi se činilo, znao milion jezika. Naročito me je privlačila knjiga “Zoon graphikon,” koju sam pročitao i razumeo mnogo, mnogo kasnije. Tada, početkom 1960-tih godina, mislio sam, potpuno omađijan neobičnim naslovom, da pisac govori o nekakvim misterioznim grafikonima, a ne o “pisovnoj životinji,” kako sam kasnije, naučivši nešto grčkog, prokljuvio. Biblioteka stana na Studentskom trgu još uvek postoji, naravno, ali u fragmentima, koji su, poput zvezdane prašine, rasuti po neznanim kućama, bledunjavim budžacima i neobjašnjivim bibliotekama. Krajem prošle godine sam, ni sam ne znam zašto, poklonio “Premišljanja” i “Zoon graphicon” biblioteci University of Michigan, koju često, moguće prečesto, posećujem. Možda će neki radoznali čitalac primetiti pečat: “Ex libris Č. & Z. Minderović” (ćirilicom). Budući da je proces katalogizacije praistorijski spor, nakon nekoliko meseci me je počela hvatati panika: možda su se te dve knjige, sve s Ladanovom posvetom, izgubile! Možda ih je neki zli bibliotekar ostavio na milost i nemilost nekoj psoglavoj, i besnoj, komisiji za izbor prikladnih knjiga. U bibliotekama nestaju i knjige i ljudi. Međutim, kad sam danas otvorio elektronski katalog, prvo sam ukucao “Ladan,” i njegove dve knjige hitro iskočiše, vaskrsle iz tmurnog vilajeta izgubljenih knjiga.

Zoran Minderović