PISMO MANIJAKU U BARDO RAVNI

Slovo povodom odlaska Radovana Hiršla, beogradskog multimedijalnog umetnika i akademskog slikara, delom izgovoreno 29. novembra 2015. u  KC Grad u Beogradu

 

 

Hladna novembarska kiša uporno je padala te 2015-te, Manijak ni 49 dana bardo ravni nije dovršio a Filozof je već krenuo da mu piše.

“Pa dobro”, započeo je Filozof svoje pismo, “ti si sada Manijače kao, šatro, otišao. Pa ipak se isto tako dobro sećam nebrojeno mnogo naših razgovora u kojima smo potvrdili razumevanje da u najbitnijoj ravni onoga što čovek jeste – nema ni dolaženja, ni odlaženja. Nema kud da se ode pošto niotkud nismo ni došli. Pa šta onda biva posle smrti? Pa ništa – sunce ponovo izađe ili zađe, nebo je plavo ili oblačno, drveće zeleno, žuto ili golo, a svet se dalje kotrlja kao i uvek.  Još jedan novi dan, još jedna nova noć. Eto šta biva posle smrti – isto ono što je bilo i pre našeg rođenja . Ako već ne žalimo za onim što je bilo pre našeg rođenja, zašto bi žalili za onim što će biti nakon naše smrti? To je otprilike bio taj prosti, ‘beogradski  budizam’ u ‘nekoliko lakih komada’ koji smo mi modifikovali čak i za one malo mentalno izazvane”, zaključio je Filozof prvi paragraf pisma.

“Kada sad pokušam da vratim film Manijače, i pronađem neku zajedničku nit svega što smo proživeli zajedno, ne mogu a da se prvo ne setim početnih stihova Ginzbergovog Urlika – ‘video sam najbolje umove svoje generacije uništene ludilom, izgladnele, histerične, gole, kako se u zoru vuku po crnačkim ulicama u potrazi za ljutim fiksom.’

“I doista”, nastavi Filozof, “i pored težnji da učimo od magijskog mišljenja primarnih kultura, da dosegnemo viša stanja svesti psihodeličkog iskustva ili osetimo slobodu i emancipatorski potencijal hipi komunizma – isuviše je bilo te ‘potrage za ljutim fiksom.’ Jebi ga, šta da se radi, bila su ljuta, pa i opasna tranziciona vremena, a ništa lakše od džanka za utrnuće osećaja nelagode i neizvesnosti tranzicijskog stanja. Nije to što se svetom valjalo od sredine 50tih pa skoro do sredine 70tih godina prošlog veka bila samo društvena tranzicija, pa čak ni samo globalni vrednosni pomak. Bilo je to pravo preuramljivanje paradigme moderne planetarne svesti. Iako je bila globalna stvar, iako se sa svim bitnim obeležjima prelamala i u našim, beogradsko-jugoslovenskim krajevima, lokalno je dobijala sasvim specifične osobine i obeležja. Neko bi rekao psihodelija sa elementima teškog bluza pa još sa brdovitog Balkana. Lizergična kiselina oblikuje svest a miris makedonske okice se širi prostorom.”

Usput dok je pisao Filozof je ponovo, samo onako, reda radi, bacio oko i na neka poglavlja iz Žvake za ludaka, Manijakovog bit testamenta o beogradskim hipi vremenima 70tih, i džank vremenima 80tih i 90tih.  I stvarno, prvo što mu je zapalo za oko jeste da i pored njihovog silnog razglabanja o psihodeliji, i pored halapljivog čitanja Lirija, Alperta, Votsa, Hakslija i n-te drugih, i pored njihove česte mariniranosti u lizergičnoj kiselini i još češće uturšijanosti egzokanabinoidima, cela stvar sa psihodelijom i beyond je izgledala i imala one okvire realnog iskustva koje je Manijak i sam opisao u poglavlju ‘Prvi trip’ njegove  Žvake.

Tu se praktično paralelno, skoro istovremeno odvijao uvid kako je:

“… sve postalo veličanstveno i imalo vrhunski smisao, značaj i mističnost. Čin otkrovenja čarolije skrivene u prozaičnoj realnosti je bio neodoljiv i božanska sreća je pulsirala prožimajući sve vidljivo i ujedinjujući ga u radosno poverenje, u vrhunski smisao postojanja. Cvećka i Manijak upališe po cigaretu provaljujući da se nalaze usred Jelisejskih polja, jer raj je bio tu, u tim svakodnevnim kulisama, trebalo je samo promeniti oblik svesti.”

“Dakle”, pomisli Filozof i nastavi da piše, “na istom tripu ovo špic psihodelično iskustvo, koje si ti Manijče odtripovao u več legendarnom ekspres restoranu ‘Zagreb’ – i kojeg po tom imenu više ni nema – koegzistiralo je sa sledećom, ljutom Balkan-bluz scenografijom koja je nastala samo pet minuta nakon prethodnog mističnog iskustva:”

“Cvećka i Manijak stigoše kod Karanfila i uvukoše se u njegovu sobicu… Ispeglani uze da kuva okicu za sebe i ribicu i smrad okice poče da se širi sobom. Karanfil se spremao da tresne rumunski spid koji su donosili brodarci sa Dunava i valjali ga po Beogradu… Ispeglani skuva rokić, tresnu se a da nije trepnuo, bio je u kontinuitetu, navučen, on se rokanjem dovodio u normalu, opustio se, usporio i zapalio pljugu.”

“Jebi ga Manijače”, nastavi Filozof, “to je bilo prokletstvo i podneblja i istorijskog trenutka i vremena u kojem smo živeli. Niko nije kriv za to, sigurno niko ne treba da ispašta ili da se oseća krivim zbog toga, niti je to iko baš prizivao. Jednostavno je ta scena na našem Balkanu bila takva. Dok su hipici sa Hejt-Ašburija, iako iz svih krajeva Amerike, uglavnom bila deca bejbi-bumera ili sami bejbi-bumeri, na beogradskom asfaltu, kao opštem mestu za sve izopštene, na našem Desolation Row-u, mešali su se svi sa svima – hipici-psihodeličari sa džeparošima, sitnim krimosima i seksualnim radnicama, duvači sa džankozama, unutrašnji putnici na Istok sa tradicionalnom alkoholičarskom boemštinom, zen budisti sa heroin juzerima. To opšte istorijsko mešanje svesti mi smo Manijače, ako se sečaš, nazvali – ‘everybody na livadi’.

“Ipak, ne treba preterivati”, nastavi Filozof. “Nije bilo samo te kolizije istorijskih svetova i tog balkan-bluza. Bilo je tu i mnogo razgovora i razmene, raznih kapiranja, deljenja i saučestvovanja u iskustvima, čitanja, slušanja, prenošenja, učenja i ljubavi u raznim bojama spektra onoga što označavamo kao ljubav. Za ove sada klince mi smo bili pravi knjiški moljci, čitalo se samo tako, gutale se knjige, bili smo gonjeni nekim pritiskom za novim saznanjima. Veliki deo je bilo i učenje iz neposrednog iskustva, direktno sa ulice, sa tzv. ‘Više beogradske asfaltne škole života’. Bilo je i čudesnih a nekad i hazardnih otkrića na našim sporovoznim, isključivo kopnenim putovanjima od Istanbula preko Kabula i Herata do Delhija i Katmandua, pa opet nazad za voljeni Beograd.

“Bilo je i mnogo lekcija iz obične ljudskosti, iz one škole, kako bi je ti tada nazvao Manijače, ‘o tome kako ne biti pička od čoveka’. Tada još nije bio ni osvešćen neki sofisticirani npr. rodno osetljivi diskurs. Naš diskurs, svakodnevni diskurs Manijaka i Filozofa, preuzeli smo direkt od uličnog argoa, nešto više kao kod bitnika, i nismo se trudili da usavršimo ili izmenimo jezik sem u onome što bi se spontano preuzelo iz čitanja; stvari su se isuviše brzo dešavale i bilo je isuviše toga da se asimilira, da bi sad mi mogli da razvijemo još i neku posebnu jezikčku senzitivnost.

“Stoga evo sad da ti kažem Manijače”, pisao je dalje Filozof, “budući da sam sedam godina mlađi, mnogo sam u tim ranim danima, što bi rekli formativnim godinama naših života, od tebe naučio i o nekom drugarstvu, poštenju, iskrenosti i držanju do svojih uverenja ili principijelnosti. A i o običnim kapacitetima ljudskosti, kao što je sposobnost da se oprosti, dakle ne samo o umeću praštanja već i onome što prethodi i što je uslov za to – a to je uskromnjenje vlastitog ega.”
Tu se Filozof priseti vremena kada je još bio u braku sa Sirenom, prelepom Dalmatinkom i akademskom slikarkom koju je, kao i toliko drugih pre i posle nje, isprva obučavao i kroz likovni svet vodio Manijak pre nego što se osamostalila i otišla svojim likovnim putem. Filozof se odlučio da i tu epizodu njihovog zajedničkog života uključi u pismo.

“Sirena je, sigurno se sećaš Manijače, završivši studije francuske književnosti u Njujorku – inače je bila skroz naskroz Njujorkčanka a tek negde malo dalje Dalmatinka-Višanka – došla da živi u Beograd na nagovor Filozofa. A pošto je opasno crtala, isto na nagovor, ali tebe Manijače, uz tvoju prethodnu neponovljivu edukaciju, upisala je i Likovnu akademiju u Beogradu, kao drugi, sledeći faks u životu. Tvoj stav Manijače uvek je bio”, nastavi Filozof, “da nema kraja potrebi da se uči, nema kraja školovanju; ne zbog formalnih zvanja ili titula, barem formalisti hvala bogu nikada nismo bili, a još manje zbog, šatro, nade da ćemo se ikada zaposliti kao ovi ili oni samoupravljači, već si bio ubeđen da nema kraja radu na sebi.”

“I tako”, prisećao se dalje Filozof, “desilo se da se negde na trećoj godini Akademije Sirena, u več uhodanom braku sa Filozofom, smuvala sa jednim od njenih profesora. Ali ubrzo je ukapirala da joj nikako ne odgovara tip koji možda spontano i nadahnuto stvara, crta i pravi te njegove otkačene instalacije, ali je isto tako non-stop mariniran u alkoholu sa svim glupim i prizemnim alkoholičarskim fazonima koji su uz to išli. Mi smo tada bili baš netrpeljivi prema alkoholu i alkoholičarima, iskustvo sa kanabis-svešću je bilo vrhunski test da li je neko OK ili ne, da li je strejt ili ne.

“Uglavnom, Sirena je ubrzo ukapirala da se zajebala, da je to bila samo prolazna himera, i onda je gledala da se brže bolje vrati Filozofu i nešto istančanijem ambijentu njegovih egzotičnih knjiga, kanabisa i budizma u nagoveštaju, možda čak i pokušaju.  Ali je onda, iako ju je voleo, Filozof tu počeo da jede govna. Ispleo je teoriju o nivelaciji, nekakvoj mini emotivno-seksualnoj teodiceji, kao, šatro, potrebno je da se i on prvo smuva s nekim, onako po planu i s predumišljajem kako bi on to i umeo, nisu ga za džabe zvali, pored Filozof, još i Robot, pa tek onda tako egal on i Sirena bi mogli ponovo da budu zajedno. Pod izgovorom te paukove mreže filozofske racionalizacije, Filozof je ustvari tražio osvetu.”

Manijaku ne samo da je uvek brzo radio kliker, ne samo da je odmah ukapirao o čemu se tu ustvari radi, nego i nije trpeo ni ama baš nikakva foliranja ni poziranja kada je bilo reči o pitanjima srca, o iskrenosti emocija. Gajio je apsolutno nultu toleranciju prema falš emocionalizmima. To je bila jedna od glavnih karakternih osobina Manijaka. Ukapirao je pozu Filozofa i da ovog puta ipak mora da interveniše. Pozvao je Filozofa na razgovor i najeb’o mu se majke.

“Pa dobro, koji ti je kurac, što jedeš govna, pa idiote, degeneriku, kretenu, pa nije vagina sapun pa da se troši sa upotrebom! Pa šta ti hoćeš sada, kao, s jedne strane ti je još uvek voliš, a s druge, šatro hoćeš da se svetiš pod šatro ne znam kakvim šatro kompleksnim izgovorima. Pa moraš da joj oprostiš, ti je još uvek voliš! Ma daj uskromni malo taj tvoj filozofski ego degeneriku, idiote jedan, ne budi falšerica, pa nisi emotivni džins iz Turske! Pa ljudski je praštati, idiote, kretenu, degeneriku! ‘Ajde oprosti, budi čovek pa oprosti.”

“Tako da, eto, i to da uključim u ovo moje pisanije, Manijače”, nastavi pismo Filozof, “od tebe sam u životu, a posebno u vezi tih zamršenih emotivnih makija, naučio i da praštam i to činim, kad god mogu, i dan danas, prizivajući tu upečatljuvu sliku o neprolaznosti vagine i propadljivosti sapuna, i mogu ti reči, odmah mi je lakše da oprostim, Manijače stvarno mi je lakše”, zaključi Filozof paragraf.

Prisećao se Filozof i 1974. kada je Manijak prvi i jedini put pao i popio mardelj u tzv. ‘aferi hašiš u palačinkama’. “Bildovalo se to već neko vreme. Puritancima u tadašnjem društvu, a normalno i u muriji, i javnoj i tajnoj, već duže vremena su išli na kurac to širenje hipi pokreta, konzumiranje svega i svačega a da nije društveno prihvatljivi alkohol – i malog ilegalnog tržišta koje se razvilo oko svega toga – to ludo oblačenje, te duge kose, ti feminizirani frajeri i te lepe, a nadrkane, samostalne ribe, ta glasna i otkačena muzika – sve im je to strašno išlo na kurac te su razvili partijsku priču o nama kao o uvezenoj pojavi sa trulog i dekadentnog Zapada. Ne, nipošto cela stvar nije mogla da bude autohtona i prirodno izrasla iz tada već oformljene srednje klase samoupravnog socijalizma, ne, bože sačuvaj. Da bi se uopšte nekako hendlovalo to ludilo, morala je da se nalepi etiketa uvezene truleži, normalno sa Zapada. I da se razumemo, Jugoslavija je u to vreme slabo uvozila bilo šta, a kamoli dekadentnu trulež sa Istoka, iz zemalja sterilnog socijalističkog lagera. Popadala je gomila njih, među njima od starijih, tzv. kolovođa tog sokratovskog trovanja nevine socijalističke omladine, i Manijak i Fragil, ovaj potonji nekima poznat i kao Didi Krhki. Zadatak je bio napraviti pokaznu vežbu, trenirati strogoću nad pohapšenom ekipom, naročito nad kolovođama, i napraviti primer od njih, ne bi li se nekako stalo za vrat tom uvozu opasnih ideja o novim slobodama, višim stanjima svesti i druge opšte truleži sa Zapada.

“I dok su se svi drugi pokajali, uključujući i Fragila”, prisećao se Filozof, “i priznali da su bili zabludeli i obećali da, šatro, ‘majke mi, neću više nikad da duvam taj hašiš’, ti si se Manijače držao kao Tito na onom suđenju, na Bombaškom procesu, o kojem smo svi učili u školi, kada je rekao da on priznaje samo sud svoje partije. Nisi baš tim rečima, mi tada nismo ni imali neku našu kanabis partiju kao ovi klinci danas na čiji sud bi ti mogao da se pozoveš, ali si im bogami rekao, što je tada bilo nečuveno, da ti nemaš nameru da se pokaješ, da je konzumiranje kanabisa i menjanje vlastite svesti bilo tvoje trajno i vrednosno i životno opredeljenje. Još si im ga zavukao i dodao kako smatraš da kanabis deluje veoma podsticajno na stvaralčki proces i da su tu tvoje slike i grafike da o tome posvedoče. A jebiga bio si akademski slikar, pa još i magistar grafike, pa šta će sad. Cela sudnica je bila u šoku. Normalno”, nastavio je da piše Filozof, “kao šatro šta će režim sad, pa pocepali su te na 14 meseci zatvora koje si sve bez pardona odležao u Zabeli. Sa sve običnim krimosima, političkim zatvorenicima kao što je bio Plastični Isus, i opasnim bolidima krvnih delikta iz strasti. 14 meseci robije a jedini korpus delikti je bilo 14 jebenih semenki neke amsterdamske vutre.

“Pa ako ti već nisam tada, evo sad Manijače da ti kažem da sam iz toga, više nego iz onog Titovog procesa – iako je i on, da ne bude zabune, za nas obojicu nesumnjivo bio šmeker – naučio šta znači biti dosledan i držati do svojih uverenja, pogotovo ako si ziher da su ona ispravna, bez obzira na cenu, psihološku ili socijalnu. Ti si za mene bio taj pravi šmeker, posle tog suđenja ti si za mene postao Tito psihodelije, veći Tito od Tita.

“A cena takvog tvog držanja, to znam sigurno, je bila ogomna i po tebe i po Gospođu Profesorku kojoj si ti tada bio, sem njenog klavira, još jedino što je ostalo u životu. Jer cena nije bila samo tih 14 meseci mardelja i naknadni društveni ostrahizam koji je iz toga proizašao, već su tebi Manijače, ispostaviće se, oduzeli i sošku na, jebote, celih 12 godina. Stvarno mi nikada neće biti jasan rezon režima u toj stvari. Pa ako si bio uvezena trulež sa Zapada a ne autohtona pojava, čovek bi očekivao da bi jedva čekali da ti vide leđa i da te što pre vrate, izvezu nazad kao škart na taj Zapad. A oni ti nisu dali da makneš čitavih 12 kuka, jedan ceo heksigezimalni ciklus u kineskom horoskopu, jebo te Manijače.

“Moram još da ti kažem da se vrlo dobro sećam i kada sam te prvi put video posle mardelja. Pošto sam ja u to vreme bio u Londonu, to je bilo otprilike godinu dana nakon tvog izlaska. Očekivao sam bujice i provalije gorkih emocija, lavinu tvoje uobičajene dreke i vike, međutim, kada sam te pitao, ‘Pa dobro, druže, kako je bilo, kako si uopšte preživeo?’

“Pa doobro, Filozofe, sasvim OK”, uzdahnuo je duboko Manijak. “Bilo je više nego OK, bilo je ustvari jedno veoma dragoceno i korisno iskustvo. Naučio sam gomilu stvari. Ono što prvo moraš da ukapiraš Filozofe jeste da je i mardelj za ljude, i to je, jebeš mu mater, neko ljudsko iskustvo.“

Kada ga je Filozof upitao kako je uspeo da preživi tako surovu sredinu, Manijak mu je odgovorio, “ a pa tu nema problema Filozofe. To je barem lako. Možda je suočavanje sa sopstvenom samoćom i dosadom nepreglednog zatvorskog trajanja veća frka, ali preživljavanje, pa to je pičkin dim. Važno je da imaš neku veštinu koja je tražena i koju možeš da trampiš za razne usluge i za status, i onda si na konju. Pošto, je li, dobro crtam, odmah sam se snašao da pravim mustre za tetovažu. Ej druže, malu decu sam im pravio sa crtežima, samo su padali na vugla, nisu mogli da veruju, tako nešto otkačeno ti jadnici u životu nisu videli. Ma držali su me ko malo vode na dlanu. Ma ustvari meni je baš super bilo u mardelju, uvek sam imao svoju nes kafu, koliko god pljuga sam hteo i niko me nije ni pipnuo ni karao”, zaključio je Manijak svoje pripovedanje o mardelju.

Međutim, tu se onda Filozof konsternira i upita ga, “pa dobro, a šta bih ja mogao da radim u mardelju, koju veštinu bih ja mogao da unovčim da preživim?”

“A pa nema frke, Filozofe, ti dobro pišeš, vešt si sa rečima, ti bi se odmah prijavio da budeš pisar, da robijašima pišeš pisma kući, njihovim porodicama i ženama i ljubavnicama koje su ih čekali na slobodi. Ma idi sine, razvalio bi, naročito kod ljubavnih pisama, a ona su najtraženija među robijašima, ti bi mogao i Šekspira da im citiraš, ma garant bi razvalio, nema ništa da brineš. Jedino filozofe, znaš, jesu njihove porodice i dragane na slobodi većinom skromnog porekla i ne naročito obrazovane, ali ipak nisu mutavi. Ne bi moglo da prođe da im citiraš Šekspira baš na engleskom a kao to im šatro njihovi dragi robijaši pišu, gledaj da nađeš neke srpskohrvatske prevode tih pesama koje znaš napamet na engleskom i onda nauči te verzije i ziher prolaziš bez problema, držaće i tebe ko malo vode na dlanu”, zaključi Manijak svoje savete Filozofu o preživljavanju u mardelju.

“I mogu isto sad da ti kažem Manijače”, nastavi Filozof svoje pismo, “kako si mi to objasnio u vezi mardelja, odmah sam potražio najpre srpske prevode Šekspira od Laze Kostića, Sime Pandurovića, Hugo Klajna i drugih, i počeo da učim napamet na srpskom one delove koje sam već znao napamet na engleskom. Sasvim sam ozbiljno shvatio tu pripremu za mardelj, za ne daj bože. Jer bio sam nameren Manijače ako dođe do padanja da se na suđenju držim isto kao i ti, da im svima pljunem pred oči i ostanem pri svojim uverenjima, a da posle u mardelju i meni bude dobro kao što je tebi bilo, da i ja imam svoju nes kafu, i pljuge, i da me niko ne kara. A i da budem otvoren i za to iskustvo kao neko ljudsko iskustvo koje će i mene na kraju obogatiti i oplemeniti kao što je i tebe oplemenilo.”

I onda se u tom pogledu na kraju sve ipak sredilo, ti si Manijače 86. otišao za Švicu, tamo ti je Žena Kentaur organizovala život kakav ti je bio potreban za stvaranje u punom zamahu, došla su deca, prvo Vrištulja, a onda i ostala. Barem te tamo niko nije drkao što si drugačiji, što šaru šaraš u svojoj svesti.

“Ipak, ne lezi vraže”, nastavi Filozof svoje pismo, “dobro se sećam kako ti je posle samo nekoliko godina tog duševnog mira i plodnog stvaralaštva, raspad naše Juge baš teško pao. Dolazio si ovamo u posetu i nisi mogao da veruješ. Nisi mogao da veruješ da istorija ponekad, a možda i često, ide u nazad. To za tebe nije bilo ni ciklično kretanje istorije, već pravi rikverc po slepoj ulici.

“Pošto smo mi još krajem 60tih, čini mi se čak i malo pre Lenonovog ‘Imagine’ iz 1971., apsolvirali ne samo potrebu za Jugom, potrebu za ujedinjenom Evropom, već i potrebu za ujedinjenim svetom bez granica i sa jednom svetskom vladom kao nekom usavršenom varijantom Ujedinjenih Nacija. S tim što bi obavezni test za bilo kojeg državnika bio da mora barem jedanput u životu dobrano da se naduva i ukapira relativnost svog ega, da vežba uskromljavanje ega. Baš si se otrovao žestoko Manijače kada si video kako se Juga raspada u male, parohijalne, provincijalne, retro-fašo operetske nacionalne države.

“Pošto si rođen u Zagrebu, od keve, Gospođe Profesor, hrvatske komunistkinje koja je gledala kako joj Ustaše vešaju prvog muža i čija je još baba čitala Kanta, i pošto si imao tamo rodbinu i redovno odlazio tamo; začet i odgajan i od čaleta jevrejskog partizanskog oficira; a odrastao i školovao se ovde u Beogradu, proputovao i Istok i Zapad, pri čemu ti je prva velika ljubav, Cvećka, bila, šatro, Muslimanka, apsolutno i jednako su ti bili neprihvatljivi i sitno-purgerska novo-ustašija tamo, kao i revizionistički smrdljivi kiseli kupus u guzicama ovdašnjih masnih Četnika.

“Pa zar je moguće druže, koji idioti, koji bolidi, koji moroni, apsolutno sam bez teksta Filozofe, ama nemam baš ni jednu jedinu reč koju bih potrošio na njih”, reče Manijak Filozofu. A to je važilo i za sve ostale, još sitnije, naci-frankenštajn projekte raspadajuće Juge. “Jebeš mi mater, Filozofe, svim tim naci-liderima bih tajno sipao mega-giga dozu lizergične kiseline u piće, pa da ih vidim posle na tripu. Da vidim onog bolida Slobu kako mi na tripu autoritarno izgovara ‘A sad svi na svoje radne zadatke!’, ili da vidim onog degenerika Tuđmana da mi na tripu odsanja njegov ’tisućletnji san o neovisnoj hrvatskoj državi’, pa mamu im jebem svi bi se uneredili na tripu, usrali bi se od straha što im se ego topi u kosmičkoj šari. A i ko zna, Filozofe, možda bi nešto i ukapirali, možda bi se Sloba i Tuđman na tripu skinuli goli, zagrlili i u zagrljaju bacili u bračni krevet kao na onoj naslovnoj strani ‘Feral Tribjuna’? Ko zna, Filozofe?”, završio je Manijak svoj predlog za razrešenje jugoslovenske krize. Jebi ga, pomisli Filozof, šteta što nije bilo nikoga od šatro merodavnih koji bi mogli da čuju i primene tvoj predlog.

“Ti si isto tako tokom tih godina Manijače osvestio nešto što smo mi oduvek podsvesno bili, nešto što smo uzimali zdravo za gotovo, što se podrazumevalo i nije uopšte moralo da se verbalizuje. A to je da je u osnovi našeg hipi komunizma ležao levi internacionalizam. Pa nisi valjda mogao da budeš planetarni hipi komunista a da istovremeno budeš desničar i da voliš svoju malu naci državu, svoju malu, navodno čistu i ekskluzivnu nacionalnu tradiciju. Budući da smo obojica bili džukci-mešanci, nikako čistokrvni i rasni, mi nismo ni imali neku svoju naci-tradiciju u koju smo mogli da se uklopimo – sem one internacionalne i planetarne.

“Tvoje prisutvo na Fejsu poslednjih nekoliko godina bilo je obeleženo stalnim, žustrim raspravama i pičkaranjima sa nacionalistima i desničarima. “Ma vi ste go kurac, jebem li vam mater fašističku, i Četnicima i Ustašama i svim naci-kepecima bivše Juge, da bog da vam se zatrlo i seme i pleme zanavek, nataknem vas sve na kurac!” – odzvanjala je mantrička kletva tvojim Fejsbuk zidom u poslednje vreme, egal ispretpletena tvojom uobičajenom psihodelijom, prelepim fotkama koje su birane samo kako jedno likovno školovano oko može da bira, ludom muzikom i posebnim tekstovima na koje si usmeravao našu pažnju. I da, veliki deo tih rasprava i pičkaranja potpisivao si sa SFSN – Smrt Fašizmu, Sloboda Narodu!

“Jebi ga Manijače”, krenu Filozof da privodi pismo kraju, “sada moram da palim, žurim se, večeras pravimo u Savamali neko veče šatro sećanja na tebe i na tvoje stvaralaštvo. Ne brini, ništa patetično, nikako ne bih hteo da kada se ponovo sretnemo ti kreneš da me pičkaraš zbog toga. Biće nešto tvojih radova, malo govorancije, neki video material sa tobom u tvom standardnom sočnom izdanju, i Gile će na kraju puštati muziku 60tih s pram koje svi delimo zajedničku ljubav. Uobičajeno gradsko dešavanje, ništa posebno, ništa ne brini, neću te izblamirati.

“I nema frke, nastaviću da ti pišem, ti tek za 14 dana završavaš period u bardo ravni i onda krećeš u sledeću, novu transformaciju. Pa pisaću ti ako ne ranije, onda nakon tog preobražaja, na adresu tvoje nove inkarnacije.

“Hteo sam na kraju samo da ti kažem, da kad sad pogledam unazad na naše zajedničke živote, na sve ono što smo proživeli i preživeli; na tu neverovatnu životnu riznicu i razmene i učenja i ljubavi; na tu nemoguću i nedokučivu čaroliju koju smo nekako iznedrili sa tog našeg beogradskog asfalta, pustili u svet i koja traje još i danas; na to nepojmljivo čudo koje su bili naši životi – da, ako dakle, taj život ima cenu, da ako na kraju sve platiš cenom smrti – pa jebo te, Manijače, onda naši životi ne da su bili jeftini za ono što smo zauzvrat dobili, nego, jebo te Manijače, stvarno su bili za dž, za dž su bili ti naši životi!

“Manijače, još!  Beograde, još!  Manijače, još!

“I da, da ne zaboravim, sretan ti Manijače 29. novembar, Dan bivše nam drage Republike! Smrt Fašizmu, Sloboda Narodu!”
tvoj drug, Filozof.

 

 

Mirko Gaspari

 

u Beogradu, 29. novembar 2015

 

 

 

 

RADOVAN HIRŠL

Radovan Hiršl  rođen je 1946. godine u Zagrebu.  Odrastao je i školovao se u Beogradu.  Studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, na kojoj je nakon postdiplomskih studija dobio zvanje magistra grafičkih umetnosti 1981. godine.  Na 24. Oktobarskom salonu 1983. godine, dodeljene su mu prve nagrade u dve oblasti – slikarstvu i skulpturi.  U Beogradu se njegova dela nalaze u Muzeju savremene umetnosti,  Zepter muzeju i mnogim privatnim kolekcijama.  Jedan je od predstavnika beogradske underground umetničke scene sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka.

Od 1986. godine živi i radi u Cirihu, u Švajcarskoj.  Početkom devedesetih sa suprugom Ljiljanom Hiršl i multimedijalnim umjetnicima iz Švajcarske  osniva umetnički kolektiv i radionicu, a potom i izdavačku kuću “Virus”.   Od 1995. godine ta saradanja je ispoljena  organizovanjem izložbi i filmskih večeri u ciriškoj galeriji “Tumb” i organizovanjem serije kolektivnih internacionalnih izložbi “Psychonautic Landscape I-IV”.   Od 2010. godine aktivni je učesnik transdisciplinarnog teatarskog kolektiva “Alptraumtheater”  iz Ciriha.  Učestvovao je i  u filmskim projektima beogradskog video umetnika Vladimira Milovanovića – kratkim filmovima “Manifest” i “Radovan Hiršl o Beogradu”,  i dugometražnom filmu “Lice revolucije”.

Monografija “Vesela apokalipsa – umetnost Radovana Hiršla” objavljena je 2005. godine (Zürich/Solothurn: Nachtschatten Art, trojezično izdanje).  Objavio je i autobiografsku zbirku priča “Žvaka za ludaka” (Beograd, Prosveta, 2006).   Preminuo je u Cirihu 25. oktobra 2015. godine.