Papenov lonac
Čoveku jednostavno prekipi. Moja varijanta Kazimirovog jezgrovitog izraza “Ovo Ovde” je “Ono Tamo.” Kad kažem “Ono Tamo,“ mislim na svet spolja, van kuće, na ono što ljudi, ne razmišljajući, nazivaju stvarnošću, ili svakodnevnicom. Psihopatologiju Onog Tamo (mislim na današnju Ameriku) definiše njihov jezik (bivši engleski), galimatijas vangramatičkih pseudo-jezičkih iskaza koji se mahom svode na beslovesne nizove besmislenih i opsesivno banalnih klišea, nesvesno prihvaćenih laži, socijalnih iluzija i nakaradno izraženih simptoma masovnog ludila. Budući da više nisam u radnom odnosu, a internet i medijatizovanu stvarnost izbegavam kao živu vatru, ne moram da učestvujem u monstruoznoj glosolaliji (i eholaliji, jer se sve ponavlja) Onog Tamo. Za naš jezik me, srećom, još uvek vezuju pisanje i prevođenje. Što se moje varijante svakodnevnog života tiče, prešaltovao sam se (lepa srpska reč!), koliko je to moguće, na francuski, jedan od zvaničnih jezika susedne Kanade. Vitgenštajn kaže (Traktat, 5.6): “Die Grenzen meiner Sprache bedeuten die Grenzen meiner Welt.” U engleskom izdanju (prevodilac je C. K. Ogden), Grenzen je prevedeno kao limits. Ogden takođe direktno prevodi beudeuten kao označuju (mean). Najnoviji francuski prevodilac, montrealski filozof Žil-Gaston Granže (Gilles-Gaston Granger) jednostavno kaže: “Les frontières de mon langage sont les frontières de mon monde.“
(Granice mog jezika jesu granice mog sveta). Prihvativši kanadsku verziju Vitgenštajnove misli, dodao bih, sasvim u duhu Sapir-Vorfove hipoteze, mada će me vitgenštajnovci optužiti za jeres, da sâm jezik određuje moj svet. Ali koji jezik? Na primer, američka reč calculus znači infinitezimalni račun. Nedavno mi se moja prijateljica Žilijet Mutinu, nastavnik francuskog na ovdašnjem univerzitetu (University of Michigan), žalila kako njeni studenti nisu u stanju da nauče francusku reč calcul. Međutim, ni Francuskinja ni ja nismo, u tom trenutku, mogli da se setimo tačnog francuskog prevoda američke reči calculus: calcul infinitésimal. Možda nas je zbunila (ubila?) prejaka nebuloznost američke reči, u koju je, rekao bih, nesvesno ugrađena laž kako je tu granu matematike otkrio Njutn, anglosaksonski profesor i gospodin čovek, a ne Lajbnic, sumnjivo lice, stranac, šalabajzer kome nikad nije pošlo za rukom da sebi priušti mesto na univerzitetu, nego je proćerdao život tezgareći, bezveze, radeći kao lakej i bibliotekar, ukoliko nije reč o istoj profesiji, za švapsku aristokratiju, i pišući na francuskom, što mu američki profesori nikad neće oprostiti. Stigosmo, konačno, do Papenovog lonca. Kako nam je, nedavno, jedna od temâ razgovora opet bila nauka, pomenuli smo, Žilijet i ja, parnu mašinu, koju je, “naravno” otkrio Džejms Uat (James Watt). Setivši se Papenovog lonca, a i jednog časa fizike u osnovnoj školi “Đuro Đaković,“ gde sam maturirao (mala matura) 1964. godine, objasnio sam zapanjenoj Francuskinji kako je parnu mašinu (ako zanemarimo Herona iz Aleksandrije) otkrio njen zemljak Deni Papen (Denis Papin), još u 17. veku, celo stoleće pre tobožnjeg britanskog otkrića. A lonac, koji je Papen otkrio 1679., ako je verovati našoj Vikipediji, Francuzi zovu cocotte minute, jer očigledno ne znaju, pošto su im Amerikanci oprali (i popili) mozak, da je reč o Papenovom loncu. Međutim, mi znamo.
Zoran Minderović