O ženskim nogama, 5. mart 2018, ponedeljak

Bio jednom jedan čovek koji je mnogo voleo ženske noge. Voleo ih je u raznim oblicima, bojama, formatima, različite starosti i maljavosti, sportske, manekenske, domaćičke, damske, baletske, vruće, mlake, tople, oznojene, suve, pegave, glatke… Toliko ih je voleo da ih je naprosto obožavao. Kad bi prošao dan, a on ne bi ugledao neke posebno lepe ženske noge, zbog kojih bi mu se učinilo da priroda i univerzum imaju dublji smisao i cilj, on bi osećao duboku i tešku prazninu. – Jao dana praznoga, uzdisao bi ne mogavši dugo da zaspe.

Nikad se nije ženio. Valjda među tolikim nogama koje su prolazile oko njega nije uspeo da se odluči za jedan jedini par.

Nije da se nije zaljubljivao. Baš kao magarac znao je da se šetka oko njene kuće. Mesec, dva, tri, onda ljubav zgasne sama od sebe. Promene se, u međuvremenu, pantalone i najlonke za sokne, otkriju se članci, listovi, pa i više, iznad kolena. Sedeo je u kafani, preko puta njenog društva, i video kako prebacuje nogu preko noge, otkrio je da češće ide leva preko desne, a onda bi neko rekao: vidi kako te onaj gleda, a on bi veoma pocrveneo, brzo platio kafu i otišao. Zapazio bi sitni mladež sa unutrašnje strane desnog kolena, crvenilo od kajiša sandala na člancima. Glas joj je bio vedar ali još vedrije potpetice. Kada bi štikle zapevale u kasne sate ulicom koju su upravo oprali polivači on bi se oprezno okretao oko drveta da je ne uplaši. Upijao je taj zvuk i smeštao na jedno posebno mesto u mozgu, između hipofize i hipotalamusa.

Da li je ikada ostvario neku vezu, dodirnuo neku žensku nogu, onako mirno i sigurno kao što se kondukter iz spavaćih kola presvlači posle celonoćnog puta Ljubljana – Beograd, pored otvorenih vrata službenog kupea?

 

 

Bio je mali rastom i otuda je, verovatno, bila njegova sramežljivost. Ali i Napoleon je bio mali, možda i  niži od njega, pa nije patio od sramežljivosti niti se plašio žena.  Možda je stvar bila u Jozefini, a možda i u položaju. Ko će ga znati.

Ipak je imao jednog prijatelja kojem bi se poveravao, obično posle drugog piva. Pričao mu je o poslu, političkoj situaciji, krečenju stana, bratu pijancu i njegovoj deci, ali i o divnim ženskim nogama koje je uočio poslednjih nedelja. Nije da on nije primećivao ostale delove ženskog tela, lice madone, oči košute, dugačke i lepo oblikovane prste, široka ramena, uzak struk i naglašene obline. Jer svako biće ima svoj karakter i svojstvo koji mogu da izbiju na  različite načine. Žena koja govori mazno, polako, birajući reči, a dok hoda  baca nekako noge u stranu, to je žena strasna ali nestalna, začas se razbesni, pa može postati opasna, spremna da svašta kaže, pa i učini. – Takve žene otruju čoveka u trenu rečima i delima pa on pati do kraja života, objašnjavao je prijatelju.

– Šta su za tebe lepe noge, pitao ga je više puta prijatelj kojem se poveravao.

– Nije toliko stvar u lepoti koliko u uzbudljovosti pokreta. Život – to je pokret, a onda i lepota.

Lako bih se složio sa njim, mada ništa nije tako jednostavno. Slikarstvo i vajarstvo bili bi osuđeni na propast ako bismo se držali takvih (kinetičkih) kriterijuma. Ljubav prema ženskim nogama nije, naravno, nešto tako retko i neobično poput skupljanja posuda za burmut. Voleli su ženske noge mnogi. Pogotovo pisci. Čarls Bukovski je gajio otvorenu ljubav prema ženskim nogama koje je stavljao daleko iznad svih drugih delova ženskog tela.  Ivo Andrić se o tome nije izjašnjavao premda postoje govorkanja da je  i on uživao u pokretu ženskih nogu.

Ceo svemir je kretanju koje traje najmanje petnaest milijardi godina. Od magnovenja Velikog Praska više ništa ne miruje. Koliko je milijardi godina bilo potrebno da bi se stvorile ženske noge? Rekao bih da su ženske noge, kao i uživanje u njima, pojava relativno sveža. Desetak hiljada godina.

Šta sve odrasli muškarci i žene vole, šta skupljaju, od čega zaziru, čega se plaše, o čemu sanjaju, u šta veruju… to je jedan beskonačni niz osećanja koji se sve više uvećava i komplikuje. Ne pitajte me, zbog toga, šta mislim o čoveku koji je opsednut ženskim nogama. Sutra je novi dan. Upravo su završeni još jedni izbori. Život dobije smisao kad se čini da ga je potpuno izgubio. Biće proleće. I leto. Drveće će da se obuče, a ljudi, naročito žene,  da se razgolite.