O nagradama, 2. maj, ponedeljak

Izbori, Uskrs, Prvi maj… sve se izmešalo. Ne znam o čemu bih prvo. Najrađe ni o čemu. Toliko neradnih dana, kupovanje i spremanje klope, zaboravljene salvete, onda neki lekovi, još piva, vode, dogovaranje sa decom kad će da dođu na ručak, protestno okupljanje opozicije ispred RIK-a (Republička izborna komisija), susret sa Ružom i Acom, zalivanje cveća kod Ivanovih… farbanje jaja.  Nema prvomajske šetnje u Srbiji ne samo zbog toga što više nema pravog sindikata nego nema ni ljudi koji su svesni  da je praznik rada nešto što nema veze sa komunizmom.  Ko bi ovde, uostalom, veličao i slavio ljudski rad i solidarnost? To je element civilizovanosti. Posvuda. Čak i tamo gde izvode policiju i vodene topove da bi se obračunali sa onima koji obeležavaju Prvi maj. Srbija, i njena okolina, u tom su smislu, daleko zaostaliji od Turske. Tamo se ljudi aktivno bore za svoja prava.

Čitam “Moje nagrade” od Tomasa Bernharda. Potpuno blesavo i potpuno divno. Sve neizmerno moguće mada  prilično preterano. Tako je to kad pisac pretače svoje misli na papir. Misli kao sećanja. Sećanja se mogu komentarisati bolje nego misli. O mislima se naknadno razmišlja. Pa se kaže: kako samo mogao da pomislim nešto tako glupo. A kod sećanja se kaže: e baš je sve ispalo ludo (ili neverovatno). Ono što se desi to je sećanje, a ono o čemu se razmišljalo to nije sećanje već neka vrsta moždanog varenja. Može ovako, a može i onako. Dok ovo pišem počinjem samom sebi da ličim na Bernharda.

Opisuje tako, slučaj sa nagradom Julius Kampea (trećina nagrade u stvari) koju dodeljuje hamburški izdavač, koju je dobio 1964. godine, u iznosu od pet hiljada nemačkih maraka, što je u to vreme bila baš lepa svota novca. Od tih para  Bernhard kupuje prvi automobil. I to engleski: trijumf heraldu. Spolja beo a sedišta od crne kože! Onda sa tim kolim doživi sudar kod Opatije. Neka budala pređe na njegovu stranu i skroz mu rasturi auto. Jugo-budala! Posle nesreće ga prebace u bolnicu gde mu malo ušivaju lobanju. Nije bilo ništa strašno, ali kola više nema. Bernhard se sa obaveznom Tetkom vraća u Beč bez nade da će dobiti ikakvo obeštećenje. Ali obeštećenje ipak stiže. I to kompletno. Pa i preko toga, jer su advokati uspeli da naplate ne samo novi auto nego i duševnu bol i patnju Bernhardovu, uključujući i njegovo raskošno odelo i veš koji su mu u nesreći propali. Bernhard o svemu piše detaljno, kao i uvek infantilno iskreno, objašnjava i advokatsku pokvarenost jer su ga “obukli” u skupoceno odelo premda je on bio u majici i običnim pantalonama. Hvali jugoslovenske vlasti koje su postupile više nego velikodušno. Od obeštećenja će kupiti novi trijumf i ponovo ići da uživa na Istri.

 

Kad je to bilo? Imao sam oko šesnaest godina. Živeo u Beogradu, u Dušanovoj, tačnije na uglu Dušanove i Zmaj Jovine. Sećam se da je trijumf bio super auto. Većinom su se vozile fiće. Za Prvi maj se obavezno bogato ručavalo, često išlo u prirodu, spajali su se praznici, putovalo se kod rodbine, ah da, bila je i parada… Naravno, najviše sam voleo da ostanem sam da mogu da bazam gradom ili da se zabijem u sobu i čitam sve što mi padne pod ruku. Gimnazija je bila preko puta. Još uvek je tamo samo što se više ne zove Moša Pijade.

 

Čitanje Bernharda, pogotovo njegovih ličnih, ispovednih dela, može da rasturi. Pogotovo u ovom istorijskom periodu. Sve ono što je oko nas, što je na vlasti, ili oko nje, sve ono što je vladajuća ideologija, društvo, istorija, kultura, splin… sve bi to za Tomasa Bernharda bilo najodvratnije i najgnusnije. Lako bih se složio sa njim. Ali da li bih se usudio da, govoreći o opštem stanju stvari, a posebno o kulturi, establišmentu i čaršiji, govorim o govnarima, govnarima, govnarima… ? Nije tu u pitanju samo nedostatak drskosti nego i sigurnosti u mogućnost sopstvenog izbora. Mi smo mala i neuravnotežena kultura koja nema ozbiljan oslonac ni u jednoj drušvenoj grupi. Ja, na primer, nemam osećanje ni generacijske, ni zemljačke, ni profesionalne, ni političke, ni društvene pripadnosti. Ne mogu, poput Bernharda, da kažem da mi se jebe do austrijske kulturne scene, jer ću imati izdavače i čitaoce u Nemačkoj. Naš, srpski, jezički pandan bio bi hrvatski ili bošnjački. Nešto ne vidim da mi to može pomoći. Tako skučeni u svojoj buđavoj malograđanskoj kućici, izloženi naletima besa ili milosti svakojakih psihopata, mitomana i neznalica, kome uopšte mogu reći da je neko govnar. Više zaista nije u pitanju ni hrabrost, ni iskrenost, već jednostavno: praznina. Kome se uopšte još obraćam? Za koga ovo pišem? Da li je to neka vrsta sopstvenog alibija pred cunami koji će sve odneti?

Divno mi je kad Bernhard opisuje u kolikim je dugovima i kako se zaleće u trošenju novca koji još nema. I koliko su mu pare važnije od samih nagrada. Samo sam jednom u životu dobio nagradu. U Vajmaru. Bernhard bi ga sigurno, poput Salcburga, Vircburga i Regensburga opisao kao idiotskog malograđanskog  gradića koji mrzi iz dna duše. Meni je žao tolikih gradova da ih ružim zbog nečega u čemu su oni najmanje sami učestvovali. I to je, verovatno, posledica sentimentalizma malih naroda.

 

A onda se zamislim čime ću da ilustrujem ovaj dnevnički zapis. Fotografijom raskošnog ručka? Ofarbanim uskršnjim jajima? To nikako ne bi bilo u skladu sa Bernhardom. U to ime, mnogo je bolja fotografija ovog zbunjenog “pileta”.