Novi stari prijatelji

Čula sam Kazino ime često. Spominjala ga je moja ćerka Milica i mnogi naši zajednički prijatelji. Čak sam, po malo, bila i ljubomorna “kako to da ga ja ne poznajem”.

Bila je kasna jesen ili rana zima 1996-te. Zove me moja drugarica Gordana Logar, u našoj kući poznata kao Mala, na večeru kod nje. Ona živi na Novom Beogradu. Ja tada još vozim Juga i pitam da li treba nekog da dovezem. Tako saznam da dolaze i Ćurgusi i da su oni moje komšije i ponudim se da ih odvezem. Silazim pred soliter, a Saša i Kaza se igraju s lokalnim mačkama. Tad smo se upoznali. Bilo je to pre 17 godina a ja još mislim da su mi oni novi prijatelji.

Međutim, toliko nas je život isprepletao da imam utisak da su oni prijatelji oduvek, odnosno stari novi prijatelji.

Na povratku od Gordane ja se žalim kako Milica nema posao i kako je trudna. Sutradan stiže Kaza i dodnosi joj knjigu na prevođenje.

Rodila se Anika i to nas je jos više zbližilo.

Kad sam se preselila i prvi put u životu živela sama redovno su me obilazili. “Obilazimo staračka domaćinstva”, govorili su.

Sad shvatam da ovo nije nikakav komentar ali je pismo Kazi pa nek radi šta hoće s njim.

 

Elena Krstanović