Moj dnevnik
Anđeo uništenja, 24. novembar
Prošlo je blizu dve godine kad sam prvi put čuo za ideju da se “okupira” bioskop Zvezda. U to sam vreme učestvovao u pravljenju projekta “Osvajanje Beograda”. Po prvi put smo uspeli da sredstva NIS-a, koja su se godinama izdvajala kao podrška različitim kulturnim akcijama, budu usmerena i na nekoliko postojećih beogradskih kulturnih institucija. Nije bilo lako sve to izgurati. Verovatno se najbolje upamtila “Plaža” ispred Kulturnog centra Beograd. Navijali smo da se “Zvezda” okupira ne samo zbog samog hepeninga koliko zbog otvaranja novih kulturnih frontova i početka ozbiljnog preispitivanja u kakvoj smo se kaljugi našli – svi zajedno – koliko zbog nezanja onoga što privatizacija u kulturi znači, toliko i zbog konformizma. Prepustili smo da se političari bave kulturom upravo onako kako su se bavili i privredom i obrazovanjem. Naša očekivanja da će obrazovani, civilizovani i kulturni političari posebno voditi računa o tome da se ne rasturi i...
NastavakSrbija: zemlja budućnosti! – 21. novembar
Prvo se mora precizirati tema. Da li je tema isključivo lična? Otprilike sam istih godina kao i Stefan Cvajg kad je izvršio samoubistvo. (Ovaj tekst sam započeo da pišem 2008.) A danas ga završavam. Dobio sam e-mail iz Vašingtona od prijatelja sa kojim nisam bio u kontaktu sigurno deset godina. Mogli smo, u međuvremenu, i da umremo. Sve se može desiti u međuvremenu. Nema izvesnosti. Postoji samo napor da se nešto sačuva, da se nešto uradi, da se ulije nada… Ali, “jučerašnji svet”, gde je on sada? Da li je u tome problem? I ja bih, bez imalo kolebanja, mogao reći da je moj jučerašnji svet razbucan, uništen, smrvljen. Ni to nije dovoljno. Postoji toliko mnogo onih koriste svaku priliku da ponižavaju ono što je za mene moj jučerašnji svet. Neki od njih generacijski su mi bliski. I oni, međutim, imaju neki svoju „jučerašnji svet“. Samo što najčešće...
NastavakO uzrocima – 20. novembar
Da li sam već negde napisao da ne mogu istovremeno da intenzivno pišem i da slikam? Veoma dugo toga nisam bio svestan. Dok sam radio kao novinar nikada nisam doživljavao svoje pisanje kao nešto što me je toliko okupiralo da ne bih mogao da se bavim i drugim stvarima. Pisanje u novinarstvu, pogotovo kada radite u dnevnim novinama, vrlo brzo postane neka vrsta instinktivne rutine. Vrlo brzo se naučite da prepoznate šta bi bilo zanimljivo za čitaoce, kako se o tome može pisati, koliko vam je prostora potrebno… Podaci koji su neophodni, a do kojih dolazite razgovarajući sa drugim ljudima, gledajući i slušajući, samo su uslov da biste napravili priču, ali sama priča se oblikuje u glavi – na putu do redakcije, odnosno do pisaće mašine. Uvek sam pisao brzo kao da me đavo goni. I kao da je posle tog pisanja tek trebalo da se odigra ono glavno....
NastavakIntelektualac u amoku, 17. novembar
Danas sam posalo kratku informaciju u “Danas” povodom izliva mržnje od strane njihovog novinara Z.P. Prvo sam ponet emocijama napisao dužu verziju, ali sam onda, postepeno, osetio da se sa takvim ljudima ne može polemisati jer to i nije nikakva polemika već dokazivanje ko je ispravniji, bolji, pametniji. Poput Hercoga Sola Beloa i ja sve više pišem pisma koje ne šaljem. Kompjuter i internet su tome prilično doprineli pa sigurno imam bar pedesetak napisanih a neposletih pisama. Ovde, međutim, puštam ceo tekst koji sam nazvao “Intelektualac u amoku”. Prve četiri rečenice su poslate redakciji “Danasa” kao moj odgovor. Intelektualac u amoku Samo zbog čiitaoca “Danasa” želim da dam sledeću informaciju o mome tekstu “Odvratne metafore”, objavljenom 6. novembra 2014. u rubrici “Lični stav”. Tekst nije pisan za “Danas” već je preuzet u integralnom obliku sa moga bloga http://www.kazimir.rs/. Reč je o dnevničkom kazivanju pa je i forma potpuno dnevničke...
NastavakPokloni, 17. novembar
Poklona, naravno, ima raznih. U poklonima se uživa osim ukoliko nisu Danajski. Neke poklone pamtimo celog života a neke veoma brzo zaboravimo. Neke poklone izgubimo uz put. Neki pokloni se vrati sami od sebe. Tada kažemo: eto što ti je sudbina. Na primer: porodične fotografije. Ove ili prošle godine, nikako ne mogu da se setim, Vladimir Perić, divni umetnik ovdašnji, poklonio mi je fotografije koje je pronašao i kupio na beogradskom buvljaku. To su fotografije naše, porodične, većina starije od četrdeset godina. Ima i sa naše svadbe. Kako su one stigle na buvljak lako smo rekonstruisali i zbog toga se dodatno rastužili. Ovde se tako lako raščišćavaju tuđe uspomene. Bez rata i bez zemljotresa. Dovoljna je samo obična ostavinska rasprava i preuzimanje nasleđa. Tako se knjige, lilna pisma i fotografije nađu na ulici. Ima toga dosta. Neću da pominjem imema. Znaće oni koji su izbacili tuđe uspomene. Malopre mi...
NastavakGore – dole i strašne priče, 15. novembar
Pravili smo kviz sa našim unukom Nikitom (4). Kažemo jedan pojam, a on njegovu suprotnost. Na toplo ide hladno, na malo veliko, a onda Saša kaže gore, a on će: “gore je Raj, na najgornjem oblaku koji je najbliži svemiru”. To je sve što ćemo od njega izvući o Raju. Opis Pakla je međutim mnogo živopisniji i detaljniji. Na ulazu u Pakao stražari pas Kerber koji ima tri glave. Kerber sve propušta da uđu u Pakao ali nikome ne da ga napusti. U samom Paklu sve je u vatri i dimu. U Paklu đavoli i demoni muče zle ljude, peku ih, udaraju, muče neprekidno. Nema odmora u Paklu. U Paklu se nikada ne spava. Priče o Paklu i generalno strašne priče veoma privlače naše unuke. Te strašne priče su postale deo svakodnevice, ne samo u igricama kojima se opijaju nego i u razgovorima koje se šire među malim...
NastavakKako sam bio mali – 13. novembar
Budalaštine koje nas okružuju neprekidno se ne neki volšeban način probijaju kroz oklop gađenja. Otpor prema stvarnosti ima svoje granice. Ako ništa drugo, postoji čulo mirisa i mašta. Svako jutro kad kupujem sveže dnevne novine, a neću reći koje su to novine, pređem pogledom preko naslovnih strana. Ponekad mi se neki naslov, koji je posebno ludački, uvrti u glavu poput kretenske melodije. Neki put je naslov u rimi. Slike političara i novinara šarlatana koji paradiraju po televizijama brzo se izgubi. Naslovi u novinama su, u tom smislu, mnogo uporniji. Imao sam sastanak u Narodnoj biblioteci Srbije gde pokušavamo da vratimo naše on-line medijske arhive na korišćenje. Niko ne pominje zašto je došlo do prekida saradnje. Ljudi sa kojima razgovaramo posvećeni su svome poslu i žele da ovu dragocenu instituciju ožive i modernizuju. Niko nikoga ne mora da ubeđuje u dobre namere. Kako se uopšte desi da se neki dobri...
NastavakNovi praznici – 11. novembar
Danas je praznik koji je nazvan Dan primirja. Osim po polupraznom gradu, zatvorenim poštama i bankama, ni po čemu drugom ne bi mogao da zaključiš da je praznik. Ne govorim o obaveštenosti prosečnih građana koja je generalno loš povod za zaključivanje biločega već o potrebi da se novoustanovljenim praznicima stvara nova stvarnost. Ta je potreba besmislena i izvitoperena. To, naravno, nema nikakve veze sa poznavanjem sopstvene istorije i tradicije, ali to je u opisu posla obrazovanja, kulture i medija a ne vlasti. Da ćemo “pobeći” od Drugog svetskog rata i skrasiti se u Prvom, stvar je sasvim ideološke prirode. Previše dugo je narodu obećavano da će se napraviti sistem koji neće imati ništa zajedničkog sa prethodnim pa se prošlost, a sa njom i novi državni praznici, moraju promeniti što radikalnije. Od starih praznika preostali su još jedino Nova godina i Prvi maj. Koliko će dugo još oni izdržati kad...
NastavakRušenje zida – 9. novembar
Gde sam bio pre dvadeset i pet godina? Onda kad je srušen Berlinski zid. Potreban mi je izvestan napor – proces oduzimanja – da bih se “smestio” u redakciju “Politike”, osmi sprat, kulturna redakcija. Tog novembra 1989. godine Milošević je čvrsto na vlasti u Srbiji. Još nema Tuđmana i Izetbegovića, mislim na vlasti. Tu je Kučan u Sloveniji i rotirajući cirkus predsedništvo. Niko nije Tito ali svi pomalo pokušavaju da sa njim komuniciraju. Nadamo se da će Gorbačov i Perestrojka da promene ne samo istočni nego i zapadni svet. Nadamo se i da će Ante Marković uspeti da pacifikuje Miloševića i njegovu pratnju koja nastupa sa svih strana. Kod nas povratak u prošlost ide uporedo sa rušenjem Zida. Kada sam krajem 1999. prvi, i jedini put, bio u Berlinu, odnosno prvo u Vajmaru na uručenju nagrade, a onda u prestonicu, gde sam proveo možda tri dana, bilo je prošlo...
Nastavak