Moj dnevnik

Sveti Nikola i Pinokio, 19. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 19, 2014

Čekam u redu u pošti. Potpuna tišina osim glasa jedne starije žene na šalteru koja se raspravlja sa službenicom. Njen glas odjekuje. Hoće da uplati u dinarima račun za grobljanske usluge u Hrvatskoj. Znači: da u Srbiji plati u dinarima ono što će u Hrvatskoj biti konvertovano u kune. U svakoj drugoj prilici to bi bila normalna finansijska transakcija. Ovde se, međutim, javljaju razne asocijacije i osećanja. Grobnice odavno napuštene rasute su posvuda po svetu. I sam na Novom beogradskom groblju vidim grobnice koje niko godinama ne obilazi. Negde jedini ostavimo cveće pored žive i zdrave familije. Grobnicu će da naslede oni koji je nikada nisu obišli. Tada če, verovatno, neko morati da plati i grobljansku taksu. Ali usamljena grobnica u Hrvatskoj, za koju grobljansku taksu plaća neko u Srbiji, otvara jedno mnogo dublje i bolnije značenje. Reč je o žrtvama i krivcima na obe strane, o nevinim i...

Nastavak

U petom krugu, 17. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 17, 2014

  Bedno spavanje. Uvek kad me čeka dan pun obaveza dobijem tremu koja mi pokvari san. Budio sam se svakih pola sata. Osim toga, još nisam skroz ozdravio. Od pola deset prvi čas i predavanje studentima novinarstva, od jedanaest druga grupa studenata. Sve na Fakultetu za medije i komunikaciju. Moj stari prijatelj Boban Tomić uskočio je da pomogne u prezentaciji projekta “Znakovi na putu” čija se prva faza završava 15. decembra. Iza ovog poetskog, metaforičnog naziva projekta krije se nešto prilično strašno: “Ekstremističke poruke u medijima”, kako onim klasičnim tako i onim novim. Današnji ekstremizam je nešto drugo od onoga što znamo iz umetnosti i društvene teorije. Nekako mi odmah pade na pamet Suzan Zontag i njena knjiga “Stilovi radikalne volje”. Tu je, međutim, reč o estetici a ne o društvenom, verskom ili političkom radikalizmu. Kako smo u “naše” vreme voleli njene knjige – posebno “Bolest kao metafora”, naročito...

Nastavak

Preturanje po fiokama, 14. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 14, 2014

  Ono što je započelo pre četiri dana juče je izbilo punom snagom. Razboleo sam se, sa sve temperaturom, zapaljenjem sinusa, glavoboljom, opštom slabošću… To su darovi “malih ljudi” kako često nazivam naše unuke. Više ne idemo u bioskop, pozorište, na koncerte, a i ulični protesti se proredili… Jednom rečju: ne prija nam gužva. Virusi do nas stižu preko “malih ljudi”. Juče sam preležao u krevetu, ali mi je danas već mnogo bolje. Uspeo sam i da izađem u kupovinu, a posle toga sa Sašom na kafu. Dan je divan, sunčan, vazduh čist, bar kod nas na Zvezdari. Jutros me zove Ruža sa Bežanijske kose jer je ovakav dan kao stvoren za šetnju po Zemunskom keju. Kad čuje moj glas odmah joj je jasno kako stoje stvari. Ruža me je obradovala time što mi je rekla da se Moj dnevnik sada čita i u Kejptaunu. Manja je iz Londona...

Nastavak

Škola psovanja, 11. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 11, 2014

  Osećam kako me napada neki virus. Prvo grlo, pa sinusi, onda bol u mišićima, malaksalost. Morao sam da ostanem kod kuće. Pre toga sam išao u kupovinu – po hleb i novine. Na ulici naletim na svađu oko parking mesta. Zamalo da se potuku dva uspešna đilkoša. Samo bi da trknu do banke. Jedan zagradio drugome parking mesto. Pomislim da će možda i da se potuku. Ali ne, sve se završi sa “popušiš mi”. Ne bi da se uprljaju na ulici. A nije neka publika: deca i matorci. Jedan vozi novog belog BMW-a, drugi u KIA džipu. Udarila guja na guju. Da se biju ne smeju, a da razvezu sa psovkama ne umeju. Čist proizvod novovremena. Klinci, međutim, reaguju mnogo prirodnije. Njihovi grafiti po gradu sve obajšnjavaju. Mnogo bolje od mase političkih i društvenih analitičara. Često prolazim pored ovog zida. Uvek me podseti na ono u čemu živim....

Nastavak

Čudaci, 10. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 10, 2014

  Juče sam sreo nekoliko čudnih ljudi. Svi na ulici ili u tramvaju. Mobilini telefoni su omogućili ljudima da nesmetano razgovaraju sami sa sobom i da zbog toga ne budu sumnjivi. Nekada su oni koji razgovaraju sami sa sobom bili jasno obeleženi izrazima: “šojka”, “udaren”, “ludača”, “šuma še”… što je često bilo praćeno određenim gestovima i grimasama. Hvala bogu, više nema striktne podele. Tehnologija je učinila mnogo toga u prilog tolerancije. Naravno, to je samo spolja, dok se ne uspostavi kontakt. Ovde se kod psihijatra ide najčešće zbog nesanice i napetosti. Pa se traži nešto za spavanje i nešto za smirenje. (Uglavnom i jedno i drugo.) Depresija je u procvatu, paranoja skokovita, osećanje panike kolektivno, apatija deo terapije protiv panike, bipolarni poremećaji izazov za Fond za zdravstveno osiguranje, osećanje stresa predivna tema za uzajamno tešenje. Kad malo bolje razmislim: stvarnost nikada nije bila povoljnija za bekstvo u kreativnost. Na...

Nastavak

Fatos ili o prijateljstvu, 6. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 6, 2014

Juče sam, posle osam, devet godina, opet bio sa Fatosom. Fatosa Lubonju sam upoznao pre 2000-te, u vreme Miloševićevo. ( Bilo je to u Varšavi, u leto 1999, na skupu koji je organizovao Adam Mihnjik.) Posle sam ja bio u Tirani na nekoj koferenciji gde sam sa Fatosom uspostavio pravo prijateljstvo. Fatos je proveo sedamnaest godina u Enver Hodžinoj tamnici. Taj podatak bi, kao predstavljanje, odnosno u uvod u temu, bio dovoljan. Naravno, Fatos je mnogo više od onoga koji godinama robija. Uspeli smo da budemo sami jedan sat i sve vreme smo pričali, upadajući nestrpljivo jedan drugome u reč. Postoji jedna zajednička reč koja objašnjava ovo u čemu živimo: “nestvarnost”. Mislim da sam se u romanu Kazimira Brandisa “Rondo” ili u njegovim “Varšavskim beležnicama” prvi put susreo sa psihološkim opisom društvene situacije u kojima je osećanje “nestvarnosti” nešto najjače i najstvarnije. Osećanje nestvarnosti je dominantno u našim životima....

Nastavak

U haosu, 4. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 4, 2014

Juče i danas potpuni haos. Ne samo oko izložbe nego i oko redovnih poslova. Razgovori o budućim projektima. Stalna sekiracija oko novca. Upravo sedim u “Meduzi” i čekam da se urami jedna slika. Sve ostale su sinoć postavljene na zidovima galerije “O3one”. Bila je prava udarnička akcija. Mnogo su mi pomogli Ljilja, koja je kao iskusan kustost napravila raspored, Katarina je pravila male “osmice” od papirnog selotepa, a Davor iz Galerije merio i lepio. Napolju je bio neprobojan mrak, malo vetra, i praznina. Predsednik, oćigledno, nije bio tu. Nadam se da oni momci u gardijskim uniformama stražare samo danju. Ko još Andrićev venac povezuje sa Ivom Andrićem? Bez obzira što je tu postavljena njegova skulptura. Spomenik se nikada nije “primio” između ostalog jer deluje teško i praznjikavo. Teško da bi neko poželeo da sedne na klupu ispod njega. O ukusima se, kažu, ne vredi raspravljati. To je, naravno, glupost....

Nastavak

Dve ruke, 1. decembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Dec 1, 2014

Morali bismo se služiti rukama ne zbog proleterske solidarnosti već zbog zadovoljstva koje rad rukama pruža. Na primer: kuvanje. Kuvanje, međutim, nije samo pripremanje hrane već mnogo više toga. Pođimo redom: razmišljanje i rođenje ideje šta će da se spremi, odlazak u kupovinu, biranje i snalaženje ukoliko nečega nema, poznavanje pijace i radnji oko nje predstavlja posebno iskustvo, potom raspremanje kuhinje – ne samo pranje suđa i rašćišćavanje prostora za rad nego i pravljenje rasporeda kad će šta da se radi, pripremanje jela, postavljanje, raspremanje, pranje suđa. Postalo je nekako uobičajeno da se smatra da su muškarci bolji kuvari od žena. Generalno, kao svako uopštavanje, to mi ništa ne znači. Češće srećem ljude, žene i muškarce, koji nemaju interesa da sami bilošta kuvaju, pa me obraduje kad čujem da neko još uvek u tome uživa. Muškarci koji kuvaju u našim uslovima najčešće imaju poseban status. Oni su neka vrsta...

Nastavak

Pisanje i dužina života, 28. novembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Nov 28, 2014

Juče sam, posle mnogo, mnogo vremena, bio sa starim prijateljem Bujketom. Kad kažem “starim prijateljem” onda to znači da se poznajemo i družimo duže od trideset godina. Bujke je imao problema sa srcem, sasvim iznenada kao što je to kod nas uobičajeno, ugradili su mu par bajpasova, odredili terapiju i propisali zdraviji stil života. Bujke se sa svim slaže. Ipak je popušio pet cigareta dok smo sedeli u kafiću uz kafu. Kaže da puši samo u kafani. – Onda se više nećemo nalaziti u kafanama! – Nego gde? – Pa, u poslastičarnicama! Sećam se kad sam ostavio cigarete, pre osam godina, da prvih šest meseci nisam smeo da ulazim u kafane. Bilo mi je teško da zamislim da mogu da pijem kafu, u raznim oblicima, a da ne pušim. Ali i to se savlada. Prvo se pije tonik, pa se pređe na koka kolu, najzad na kafu. Danas pijem...

Nastavak

Dole, na reku – 26. novembar

Postavio Velimir Ćurgus dana Nov 26, 2014

  Koliko dugo nisam silazio ovim stepenicama? Možda godinu dana, možda i više. To je put kojim se sve ređe ide. Levo, od stepenica, kad se prođe zgrada Rektorata umetnosti, sa malog platoa, preko puta kuće Mike Alasa, idu druge stepenice, mnogo strmije i krivudavije. I jedne i druge stepenice vode u Karađorđevu. Kad se pređe ulica, a posle nje i pruga, nastupa rekao. Tu je savsko pristanište.     Tamo dole, na obali uz reku, nekada je postojala samo jedna kafana, neka vrsta metalne barake sa velikom prozorima. Bila je to kafana “Promaja”. Išli smo u “Promaju” kao brucoši. Nas četvoro: kilo belog, jedna soda i dve porcije girica. Dovoljno i za napiti i za najesti. Vozovi su tada mnogo češće prolazili, sunce je duže trajalo, bilo je osvežavajuće, nije izazivalo glavobolju. Svi smo pušili. Uglavnom “57”. Više ne pušimo. Žao mi je što sam ikada pušio. Na...

Nastavak