Krbuljice

 

 

Kada sam ja bio veoma mali, živeli smo u Zvorniku – u Bosni (što je očigledno ostavilo posledice)… tada sam poklonio prve poklone majci i ocu (imao sam tri godine)… to su bile dve šarene krhotine nekih očajnika (preciznije šoljica za čaj ili kafu), koje sam našao u nekoj barici pored zgrade… bio sam potpuno opčinjen njihovim sjajem i magijom njihovih šara… jedna je bila sa kobaltno plavim ornamentima, a druga sa zuto-narandzastim sarama… pazljivo sam ih oprao u barici i shvatio da u rukama drzim NEPROCENJIVO blago – to je istovremeno značilo da to nije za mene, nego za odrasle: za tatu, mamu… tako sam i odlučio da ih poklonim njima (da sam imao učiteljicu ili doktorku, verovatno bih poklonio njima – ali nisam – bio sam zdrav i jos uvek nisam išao u školu)… sećam se takođe, da mi se jedna od tih krhotina malkice više sviđala od druge, pa sam imao dilemu koju da poklonim kome… na kraju sam odlučio da “lepšu” poklonim mami (samo jedna je majka), računao sam da će tata to shvatiti – muški… moj otac je te krhotine posle zvao “krbuljicama”… mislim da se jos uvek negde motaju, arhivirane u nekoj od fioka u maminom stanu – u žutoj kartonskoj kutiji, umotane u papir (tačno znam kako to izgleda)…

Iz Zvornika smo se odselili 1966… ja sam tada imao četiri godine… tog perioda života se jedva sećam… samo neki tanki bleskovi i magle… al ovih blistavih “krbuljica” sećam se potpuno jasno – a posebno se tačno sećam uzbuđenja i uzlupanog srca u grlu, dok sam se penjao uz stepenice sa njima u rukama, potpuno impresioniran i totalno prestravljen važnošću nadolazećeg trenutka u kome ću nešto tako lepo i tako vredno, pokloniti nekome koga toliko volim… prvi put u životu…

Zoran Đukanović