Jablan
Osim horizontalne, moj detinji svet je imao i čvrsto postavljenu vertikalnu dimenziju. Stožer te vaseljene bio je „moj“ jablan u dvorištu. Na njega se svako jutro pentrao naš mačak Macan i s te osmatračnice vrebao kada će se pojaviti moj deda, s posebno kupljenim belim džigericama i sličnim divotama za svog mačijeg drugara. Mislio sam da s vrha jablana Macan vidi dedu ispred mesare na Kalenića pijaci i da ga pogledom prati niz ulicu Maksima Gorkog (pored omiljenih dedinih kafana, Sokoca, nekadašnjeg Malog Šumadinca i Stare Srbije) sve do kuće. Dabome, niti se Macan penjao baš na vrh jablana, niti bi odatle video pijacu, ali je nepogrešivo, barem desetak minuta ranije, znao kada će se pojaviti deda sa đakonijama.
Za razliku od Macana (mačke nisu ničije, eventulano ste vi njihovi), jablan jesam doživljavao kao „svoj“. Iznikao je u oluku kuće u kojoj smo stanovali, čime je pokazao neku iskonsku vitalnost i snažnu želju za životom. Mom ocu i dedi bilo je žao da ga bace kada je oluk čišćen, te smo ga sva trojica zasadili u dvorištu, blizu kapije. Usađen prvog dana bio je iste visine kao i ja, pa su ga nazvali „Sašin jablan“, a ja sam ga prihvatio kao neko svoje mitsko drvo s kojim sam povezan svemoćnom biljnom magijom. Već istog meseca jablan se gotovo udvostručio, a potom je rastao brzinom bajkovitog čarobnog pasulja. Izrastao je u gigantsko drvo, retko po veličini i lepoti. Bio je zaista “visoka čela, vijorne kose, širokih grudi“, kako je jablane opisao Tin Ujević. Zamišljao sam da je taj jablan sličan Igdrazilu, mitskom drvetu koje drži čitav univerzum, o čemu sam čitao u jednoj od svojih omiljenih dečijih knjiga o germanskoj mitologiji. Ako Macan i nije mogao s jablana da vidi ceo svet, ja sam mogao da vidim jablan iz svake tačke svog tadašnjeg univerzuma. Čak i iz ugla školskog dvorišta! Umirivalo me je što sam uvek znao gde je naša kuća, pošto je vrh jablana izvirivao iznad svakog horizonta, povrh krovova i krošnji. A taj vrh, koji se vazda njihao, kao da mi je ohrabrujuće mahao.
I Macan i jablan su skončali nasilnom smrću. Prvo Macan, a potom i jablan. Macan se u svojim noćnim lutanjima navodno namerio na komšijske golubarnike, koji su tada u Beogradu bili u modi. Golubari su tvrdili (mada bez ikakvih dokaza) da se mačor, kao lisica, ušunjava u kaveze i tamani im golubove. Proglasili su par vetruški s tornja Francuske crkve i našeg Macana za svoje krvne neprijatelje. Vetruške su bezuspešno pokušavali da upucaju puškom floberkom, ali su zato Macana negde sačekali i polomili mu kičmu. Jedva se dovukao do kuće i u kuhinji je uginuo, hrabro i hajdučki, bez roptanja i samosažaljenja. Sahranjen je u dvorištu. Ne znam tačno gde (mislim da nije ispod jablana), pošto je i ta sahrana obavljena diskretno, bez mog znanja. Na jablan su se, međutim, okomile gazde kuće u kojoj smo živeli. Tobož je krivio kapiju. Dok smo još u toj kući stanovali, nekako smo uspevali da ga odbranimo, ali kada smo se odselili, odmah su ga posekli, uostalom kao i drugo drveće u dvorištu. Seča je, kako sam čuo, bila zamašan poduhvat (srećom nisam tome prisustvovao). Gradsko zelenilo – koje je bilo egzekutor – kao i obično, nije žalilo truda, sredstava, ni mehanizacije da uništi drvo. Mnogo godina kasnije smo ih videli na sličnom zlodelu epskih razmera, kada su zatrli velike i lepe platane na Bulevaru. Tako sam ostao bez svoja dva moćna zaštitnika – Macana i jablana. Danas više nema ni te, navodno krive, kapije, ni dvorišta, pa ni kuće. Ali s nestankom jablana, mitskog stožera i svetionika, kao da se u mom životu okončala jedna epoha.
Aleksandar Palavestra