Gara Žaud

U to vreme još nisam stanovao na Dorćolu, a ulicom Džordža Vašingtona sam prolazio sasvim retko. Jednostavno, nije bila na stazi mojih svakodnevnih i utabanih bazanja po gradu. Naime, uvek moram da uložim svesni napor da bih skrenuo u neku ulicu koja nije na mojoj mentalnoj, tvrdoglavo ucrtanoj, „stazi slonova“. Čim se prepustim automatskom pilotu, ubrzo se nađem na dobro poznatoj putanji, gde se tačno zna na kom ćošku se skreće, kojim stranom ulice se ide, a odakle laje ljutiti pas. No, jednom me je tramvaj „Dvojka“, na prevaru, odvukao s moje izlizane putanje i upoznao me s Garom Žaudom.
Vraćao sam se Dvojkom odnekud s Dorćola, s namerom da kod Vuka presednem na Šesticu, put Zvezdare. Uspeo sam da se probijem do prozora na zadnjoj platformi rasklimatanog tramvaja i grčevito sam ga se držao, pokušavajući da ignorišem gužvu. Buljio sam odsutno u zgrade i shvatio da razmišljam o jednom čudnom imenu: Gara Žaud. Gde sam ga video? Negde usput. Bilo je napisano na nekoj kući. Dvojka je već uveliko zamakla u ulicu Dvadeset sedmog marta i približavala se Vuku. Kakvo čudno ime – Gara Žaud! Odlučio sam da odgonetnem tu misteriju. Čvrsto odlučio i odluku odmah zaboravio, čim sam izašao iz tramvaja! S Garom Žaudom sam se sledeći put sreo tek posle nekoliko meseci. Ponovo sam ga video iz tramvaja koji je, ovog puta, išao ka Dorćolu. Zgrada je bila preko ulice, i na njoj se, samo za trenutak, između krošnji, ukazalo to tajanstveno ime. Nisam hteo da izlazim iz tramvaja, negde sam žurio. „Ko zna kada će sledeći naići?“ – mislio sam – „istražiću stvar na povratku“. Naravno, opet sam na to zaboravio i Gare se setio tek uveče, kada sam stigao kući. Sada sam, međutim, tačno znao gde je zgrada s natpisom: u ulici Džorža Vašingtona, između Stevana Sremca i Palmotićeve, preko puta škole.
Nisam odmah pohrlio do natpisa, već sam odlučio da se temeljno pripremim i, izokola, saznam nešto o zagonetnom Žaudu. Iako na kratko, dobro sam osmotrio situaciju na terenu. Kuća je bila modernistička višespratnica, negde iz tridesetih godina prošlog veka, a natpis je poticao iz ere pre uličnih grafita i sprejova. Ime je bilo napisano masnom crvenom bojom, velikim ćiriličnim slovima, na gornjim staklima teške dvokrilne kapije. Iako marljivo ispisana, slova su odavala izvesnu neveštinu i stilski su neodoljivo podsećala na ideološke parole iz ranih pedesetih: „Svi na izbore“, „Drugarice glasaj!“ itd. Znao sam da je Gara žensko ime, od prideva garava, tamnoputa. Čak sam jednu Garu, kojoj je ime pristajalo, i poznavao. Ime se, doduše, javlja i u muškoj varijanti (Garo, Gara), ponajviše u dinarskim krajevima. Prezime Žaud mi je predstavljalo veći problem. Isprva me je asociralo na jevrejsko, zbog hrvatskog „Židov“, ali su me stručnjaci uverili da nema takvog jevrejskog prezimena ni kod Sefarda ni kod Aškenaza. U telefonskom imeniku Beograda ga takođe nije bilo. Najviše mi je zvučalo slovenački, mada sam otkrio da prezime Žaud postoji u Češkoj. Imalo je neki blagi prizvuk prokletstva, možda zbog „jauda“, bića iz slovenske mitologije – malih žalosnih čudovišta koja nastaju od povampirene, nekrštene, nedonoščadi. Pronašao sam čak i podatak da je Žaud arapsko lično ime.
Iz nekog iracionalnog razloga, odmah sam odbacio najlogičniju verziju o tamnoputoj Gari udatoj za Čeha, gde bi natpis mogao da predstavlja kakav ljubavni vapaj ili poklič. Nije mi bilo verovatno ni da je u pitanju neki „garavi“ arapski student koji je ostavio svoj trag na kapiji; kadikad bi to izbrisale komšije. Ko zna zašto, postepeno sam gradio imaginarni lik Gare Žauda, mršavog, tamnookog starca, sličnog ćelavom ibisu. Bio sam uveren da se iza neobičnog imena krije razvlašćeni slovenački partizan koji, prepun kominternovskih tajni, jeda i zlovolje, sedi u velikom, čemernom stanu. Ali, čemu onda natpis na kapiji? Da li je to pohvala ili pokuda? Da li je svojevremeno pisalo: „Živeo drug Gara Žaud!“, ili: „Dole Gara Žaud, izdajnička džukela“? Zaključio sam da sigurno negde na zgradi, spolja ili unutra, postoji i izgubljeni deo teksta koji će sve objasniti. Došlo je vreme za terensko istraživanje.
Opremljen čvrstom namerom, beležnicom i foto aparatom krenuo sam u ulicu Džordža Vašingtona. Ovog puta peške, za svaki slučaj. S bezbedne udaljenosti (s druge strane ulice) slikao sam celu zgradu, strahujući da će mi Gara, prevejani kominternovac, pripretiti s prozora. Ali, začudo, niko se nije pobunio. Onda sam prišao kapiji i shvatio da ne znam kako da uđem. Na interfonu nigde nije pisalo: „G. Žaud“. A i da je pisalo, šta bih rekao? Da lažem da sam poštar, ne vredi, odmah bi me raskrinkali. Odlučio sam da se, za početak, posvetim proučavanju natpisa iz blizine, u nadi da će za to vreme neko otvoriti kapiju. Na jednom krilu je pisalo Gara, a na drugom Žaud, tu nije bilo dileme. Kada sam sasvim prišao, međutim, video sam još nešto. Iza slova D nazirala se, poluizbrisana, crvena tačka. Šta će tu ta prokleta tačka? Odjednom sam shvatio poražavajuću istinu. Na kapiji ne piše Gara Žaud! Piše gara ža u d. Odnosno: „garaža u d.(vorištu)“. Nevešti firmopisac, pun poleta, napisao je na levom krilu kapije špacioniranim slovima: G A R A, a onda mu je na desnoj strani ponestalo mesta, pa je sabio ŽAUD. Dakle, ništa od zaljubljenog Čeha i njegove tamnopute Gare, ništa od arapskog studenta, ili ozlojeđenog slovenačkog kominternovca, u pitanju je najobičnija garaža!

 

Kao popišan sam se odvukao kući. Prisetio sam se priče „Slučaj Nade Mas“, koju je, za sasvim uski krug čitalaca, napisao Kosta Timotijević, bard kućne književnosti. U priči se opisuje sumorna, kafkijanska, zabuna oko imena. Nehajno dopisana opaska na španskom (nada mas ,tj. ništa više), na kraju jednog spiska, pogrešno je protumačena kao ime (nepostojeće) drugarice Nade Mas, koja potom postaje i partijski „slučaj“ zbog neaktivnosti. Nadi Mas se, eto, priključio i drug Gara Žaud.
Ulicom Džordža Vašingtona sada često prolazim. Natpis na kapiji još uvek stoji, samo je izbledeo, a tačka gotovo da se i ne vidi. Ipak, povremeno imam utisak da me, iza jednog prozora, pakosno posmatra starčić nalik na ćelavog ibisa.
Aleksandar Palavestra