Crno proleće, 24. mart, četvrtak
Evo ga, prođe godinu dana kako sam o tome pisao. Proletelo. I vratilo se. Morao sam samog sebe da podsetim. Da izvučem iz starih rukopisa i zabeležaka. Postavio sam sećanje 20. marta 2015. godine. Četiri dana pred obeležavanje bombardovanja 1999.
To me je sećanje koštalo. Samo ja znam koliko. Ali bio sam se rešio da se oslobodim muklog glasa koji se vraćao i vraćao kroz priču o onome šta je bilo. Kao i svako pravo sećanje i ovo je veoma lično. Pisao sam to u nekoj vrsti groznice. Nadao sam se da će biti prevedeno na albanski jer mi je jedan prijatelj iz Tirane to obećao, ali to se nije desilo. Nisam imao potrebu da tražim izdavača za priču pod naslovom “Blizina sećanja” koju sam postavio u Dnevniku u pet nastavaka, ukupno četrdesetak strana, sa nešto fotografija i ilustracija. Da li se nešto promenilo za poslednjih godinu dana?
Samo to da su zaborav i pamćenje postali još selektivniji. Pamte se samo sopstvene žrtve, zaboravljaju ili relativizuju tuđe. Vidi se samo sopstvena patnja. I ništa preko toga.
Večeras će u to ime ulicama Beograda da maršira Nacionalni stroj. Šareno društvo mangupa, mitomana, foliranata i neznalica. Sada će oni da prave istoriju. U svojim crnim odorama, sa crnim i nacionalnim zastavama. Slaviće se Srbija onako kako se slavi po na fudbalskim utakmicama kad se pokosi igrač suparničkog tima. To će biti Srbija budućnosti – zemlja osvete i revanša.
Danas će biti izrečena kazna Radovanu Karadžiću. U stvari, možda je već izrečena, dok pišem ove redove. Sada je dvadeset minuta do četiri. Tako će se spojiti dva događaja. Pa će se i od toga napraviti neki simbol za večnost.
Pre toga sam platio veliki račun za struju. Legla mi je penzija. Vreme je sivo, vlažno. Kiša je stala. Za sada. Prethodnu noć i pre podne mučio sam se sa nekom analizom. Mladi maćak juri po kući matoru mačku. On je ugojen, velik, crno-beli, a ona suva kao graničica, crna. U stvari, ima skoro neprimetan beli beleg na grudima. Dođe kod mene dok pišem u fotelji i namesti se tačno između mene i laptopa tako da moram da pišem preko nje. Mačak je merka ali ne sme da priđe jer zna da će dobiti šljagu ako je napadne.
Pričao sam mačkama o Nacionalnom stroju i o tome da večeras nećemo izlaziti, ali one to nisu komentarisale. Onda sam im pričao i o Radovanu Karadžiću i o njegovoj ulozi u našim životima, o majčinoj familiji iz Sarajeva, i o očevoj sa Kozare. O tome kako je izbrisao celu jednu porodičnu istoriju, kako se moja rodbina rasula na sve strane. Nije Radovan bio usamljen u tom ludom poduhvatu. Ne gledam ja u njemu uzročnika svih zala i prokletstva. Bio je to dosta zajednički poduhvat. U kojem je “naša” strana dala najznačajaniji doprinos, ali u kojem su i druge strane srdačno učestvovale. Možda je u tome i najveći problem oko suočavanja sa prošlošću i pomirenjem ovde. Nijedna strana nije bila nevina. Ali su nevini masovno stradali. Na svim stranama.
U jednom trenutku, dok sam pričao o Radovanu, i njegovoj knjizi pesama “Crno proljeće”, mačor se proteže i ispusti jedan sasvim sitan mnjauk. Šta mu je to značilo? Da se slaže?
Evo ga kako marširaju ulicama Beograda. Je l oni to najavljuju novo izdanje crnog proleća? Ko će to štampati? Naći će se već neko.
