PUT

Zamislite da je netko naslijedio, pa onda godinama dalje sakupljao, nadogradđivao i razvijao svoju biblioteku, stvarajući tako komplicirano tkanje ideja, misli, inspiracija, svojevrsnu arhivu vlastitog lutanja i traženja smisla, čvrstu točku u svemiru. I onda, nekog pogrešnog dana usred malog/velikog, u svakom slučaju nepotrebnog rata, uleti projektil kroz prozor stana i u trenu svi oni trenuci traženja i nalaženja, zadovoljstva i osjećaja sigurnosti u svom prostoru nestanu u vatri. (To se desilo mom prijatelju Nenadu, u Sarajevu.) Kako ponovo složiti kockice vlastitog života? Ili zamislite da neka žena konačno nađe čovjeka svog života (što se ponekad događa), ima mnogo prijatelja, kćerku, planira još jednu bebu, pred njom je brdo planova i doktorat koji tek što nije završila. Zadovoljna životom, kreće na odmor. I onda se, na cesti prema moru, na nekoj okuci koja ju je čekala, desi nesreća i nje više nema. (To je bila sudbina moje kolegice Lidije.) Jadranka, Katarina, Srđa i Jadran su sami odlučili na kojoj okuci, u kojem momentu treba ostaviti Put. Da ne nabrajam. Kako godine prolaze, postajemo sve svjesniji granica. U bilo kojem pravcu da pogledamo vidimo kraj neke linije, najčešće ali ne uvijek neočekivani, dramatični ili finalni završetak nečije priče. Mi idemo dalje svojim Putem. I držimo se njega bez obzira sto uglavnom nismo svjesni (ako nismo usvojili Tao “starog dečka” Lao Tsua, povjerovali Confuciju i ostalim istočnjacima) koliko je svaki njegov milimetar ili trenutak upotrebljen za pokret – važan. Što drugo? Dok se krećemo izgleda nam da napredujemo ili, jednostavno, da smo još živi, bar na neki način.

Prije nekoliko dana (19 jul 2016), razmišljala sam o sudbini koja ti radikalno mijenja život ili ga definitivno okončava  gledajući impozantni, metalni spomenik Cornelisa Lelya, podignut  na Afsluitdijku, 32 kilometra dugačkoj i 90 metara širokoj brani na sjeverozapadu Nizozemske. Ta brana je dio kompliciranog projekta, baziranog na planovima Lelya, inženjera i političara rođenog 1854. Rezultat je bio stvaranje Ilsselmeer-a, najvećega jezera u Zapadnoj Evropi, i dodavanje zemlji novih prostora otetih od mora. Kad stojite na brani lijepo se, iako poprilično zastrašujuće, vidi kako je površina oceana nekoliko metara viša od površine jezera sa druge strane. I boje vode su različite, kao da nikada nisu bili jedna masa. Nizozemska, kako joj i ime kaže,  vrlo je  niska zemlja; 26 odsto njene površine  donedavno je bilo morsko dno. (Može se dodati da je 50 odsto zemlje tulipana samo metar iznad razine oceana. Lelystad, grad osnovan 1965. na polderu, “novoj” zemlji koja je danas provincija Flevoland, imenovan u čast Lelya, nalazi se tri metra ispod morske površine.)  Što bi rekla Ursula Le Guin – zemljomorje.

Cornelis Lely, političar i vizionar, omogućio je da se svojevrsno čudo desi. Ubrajam ga u one koji zaslužuju da ih se pamti. Znao je što se treba napraviti da bi more postalo manje opasno, imao je dovoljno moći i utjecaja da se u Parlamentu izbori za početak radova, bio je dovoljno stručan da sam izradi kompleksne planove čitave zaštitne strukture. Sistem je građen u nekoliko faza, a na najvećoj brani glavni radovi počinju 1927.

 

Lely 1

 

Lelyeva statua, okrenuta licem prema novom jezeru, a ne prema slobodnim vodama mora na zapadu, danas stoji na visokom postolju usred brane i svakodnevno dočekuje gomile posjetilaca. Gledaju ga odozdo dok je Lelyjev pogled negdje visoko iznad njih. Mene se doimio teški zimski kaput u kojem se nazire vjetar. Još više, torba ispod lijeve ruke u kojoj su, ne sumnjam, planovi za njegov projekt. Trenutak iz dinamičnog života, zauvijek zaustavljen. Ono što me pogodilo i potaklo da mislim o sudbinama, granicama i životu općenito je podatak da je Lely umro 1929-e, to jest tri godine prije nego je brana završena, četiri godine prije no što je i službeno otvorena. Nije dočekao. Ali možda to i nije važno. Vjerovatno sam samo sentimentalna. Važno je da je imao dobar Put . Nama ostaje da nađemo svoj, bez obzira na sve. Tek toliko, a u kontekstu razmisljanja o smislu života….

 

Mira Oklobdžija

Antibiblioteka

U bibliotekama hara smrt, na svim nivoima diskursa, a i svrsishodne instrumentalnosti aleatoričnog nasilja (u fizičkom smislu), od  Janka do Marka, od metonimije do metronoma, od iluzije do aluzije, od apokalipse do apopleksije. Žrtve su bez izuzetka s koca i konopca. Arhetip smrti u biblioteci jeste, bar što se mene tiče, tajanstveno samospaljivanje u Kanetijevom romanu “Zaslepljenost.” Kad smo kod slepila, evo i Borhesa, čiju “Vavilonsku biblioteku,” kritičari uglavnom čitaju natraške. U veoma dosadnom i romanu “Ime ruže,” neverovatnom spoju pedanterije i egzibicionizma, Umberto Eko se sveti Borhesu. Zašto? Šegrt kinji majstora. Pa ipak, moram priznati Umbertu da je dobro shvatio Borhesovu poruku: biblioteke su ubitačne. Ne samo ubitačne: one su, kako kaže francuski filozof Žorž Gusdorf, i nekropole, što znači da povrh ubilačkih pružaju  pogrebne usluge. U “Vavilonskoj biblioteci” Borhes govori o praznovericama i drugim elementima bibliotekarskog folklora: “También sabemos de otra superstición: la del Hombre del Libro“. Reč je o verovanju u Knjigočoveka, čije biće obuhvata sve knjige u Biblioteci, koja je, kako znamo, kosmos. Nalazimo se u histeričnom vrzinom kolu, od kojeg nema spasa, pogotovu za naivce koji veruju da biblioteke nisu dušegupke. Mahinalno se divimo mamutskim bibliotekama u kućama Umberta Eka: desetine hiljada knjiga, kojih se znameniti semiotičar u stvari klonio kao kuge, znajući o masi neobaveštenih intelekualaca što bunovno, buncajući lutaju u sopstvenom stanu, idući od police do police i prizivajući semiotičku prazninu, da ne kažem smrt. Negativnu varijantu Borhesovog knjigočoveka nalazimo u našem popularnom izrazu “čovek bez knjige,“ koji se, što štetnosti tiče, može meriti s kolektivnim ludilom nezajažljivih čitalaca, opčinjenih hipnotičkom pesmom (korice su muzikalne) s refrenom:  večni mir i rešenje svih životnih problema onome ko se preda  najbližoj biblioteci. Čitaoci, kao i pisci, znaju da jedna knjiga vodi drugoj, i tako, ad infinitum. Drugim rečima, jednoknjižac se mora  takmičiti sa svim dvoknjižnim ljudima, i tako dalje. Večita agonija. Na kraju beskrajnog tunela nalazi se beznađe, za čiju nam naklonost nije potrebna fakultetska diploma. Ne znam da li postoje komparativne analize mortaliteta u evropskim i američkim univerzitetskim bibliotekama, ali sam ubeđen da su američke, gde su knjige svima, čak i čitaocima, dostupne, smrtonosnije od evropskih; primer: u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković,“ u Beogradu, gde sam onomad, pre više decenija, čekao 45 minuta, a možda i večnost, da mi neko donese primerak Plotinovih “Eneada,“ poverljiva statistička seizmografija beleži nenormalno nizak mortalitet, pogotovu u periodici. Vara se ko misli da su virtualne posete bibliotekama bezopasne: ništa lakše nego nestati u magličastim elektronskim isparenjima francuske Nacionalne biblioteke, koje stručnjaci upoređuju s ritualnim klanicama tokom cele francuske istorije, a i danas, zahvaljujući izumitelju nevidljive giljotine. Uljuljkan zdravim razumom, koji nije ni razuman ni zdrav, čovek se uzda u nepostojeću zaštitničku moć kompjuterskog ekrana, ne znajući da ima posla s minijaturnom crnom rupom. Sve dok se u nekoj biblioteci ne pojavi rešenje predstavljenog problema, u knjizi bez koje se ne može, biblionarkomanima predlažem da ne čitaju nepoznate knjige i da ne izlaze iz kuće—ni za živu glavu. Pored toga, treba izbegavati sve represivne institucije društveno korisne mahnitosti. Mišel Fuko zlonamerno briše biblioteke iz svog arhipelaga kaznenih institucija (škole, zatvori, bolnice, benzinske pumpe), stideći se što je knjigu o zatvorima pisao u zatvoru. Nema ničeg goreg od biblioteke. Knjižare su još gore.  

 

Zoran Minderović

 

index

 

Montenj

Ni sam ne znam zašto me još uvek privlači prevođenje na naš jezik. Svi mi se čude, ovde u tuđini, krste se, nije im jasna ta iracionalna privrženost jednom malom jeziku, od kojeg nema nikakve vajde – pogotovu tu, u mom fizičkom (ali nikako mentalnom) staništu, u moru anglosaksonštine, u centru centrova, gde vlada idejno-politička monolitnost, o kojoj su staljinisti, i na orgazmičnom vrhuncu svoje geopolitičke moći, mogli samo sanjati.  Anglosaksonski vojni napad na našu zemlju, simbolički paroksizam i zaključna reč kolektive psihopatologije 20. veka, a i nastavak, kako reče fon Klauzevic, njihove (očigledno propale) politike ideološke manipulacije, bitno je promenio tonalitet moje svakodnevnice, bar što se tiče učešća u tkzv. javnom životu. Kad neko kaže “javni život,“ moja prva asocijacija je “javna kuća.“ Naravno, isključenje iz javnog diskursa ne podrazumeva napuštanje jezika kojim se taj diskurs služi: primer takve fanatične isključivost bio bi zakleti neprijatelj nacizma koji odbija da čita Kafku. Ova “unutrašnja emigracija“ nije moja izmišljotina. U svakom slučaju, univerzum ličnih veza i prisutnosti ostaje neokrnjen. Tako, na primer, slobodan sam da odšetam od kuće do kafea (ne slušajući ludačke razgovore na ulici), gde se redovno susrećem sa srodnim dušama kojima francuski jezik pruža privremenu zaštitu od dominantnog diskursa. Ne, ne praktikujem ketman: tokom cele “karijere,” u prosveti i izdavaštvu, dosledno sam lajao protiv ideološkog fanatizma koji ne priznaje alternativne poglede na svet; a anglosaksonski karavan mirno je prolazio. U suštini, alternativizam-pluralizam toliko je stran ovima ovde, da na njega niko ne reaguje. Podvlačim da su memorija i svest o prošlosti tipični primeri alternativizma, naročito u svetu koji, ukinuvši istoriju, sistematski dekonstruiše sadašnjicu, gradeći novo društvo na temelju organizovane katatonije. Svetla budućnost obasjana neonskim farovima prinudne amnezije. Ne čuju me, ne čuju nikoga, i tome se ne treba čuditi, jer za njih zver iz roda alternativaca  postoji samo u enciklopedijama iščezle zoologije. Moje nepostojanje nije nekakav lični problem koji bi oterao nekog nedužnog psihijatra u propast. I pored svega, imam ludu sreću, jer ipak postojim, bar škiljavo, makar minimalno, za malu grupu frankofonski nastrojenih i očajno ezoteričnih ekscentrika, koji dolaze na moj “seminar” (jok, nisam Lakan) o Montenju pod pokroviteljstvom lokalnog francuskog kluba.

Zoran Minderović

 

 

Montaigne-550x361

Prva laž

Kad već govorimo o životu, najgore je kad stvari krenu svojim tokom.

Heraklit govori o reci i večnom kretanju a ne o beslovesnoj sudbini.

Platon se fatalizmu protivio iz petnih žila.

Čak je i njegov navodno veoma uspešan učenik Staljin osuđivao takvo tumačenje stvarnosti.

Ne bih, međutim, o tome. Ni sada, ni ubuduće.

Premda, sve je manje onoga o čemu se uopšte može normalno govoriti.

Ali reči i misli, poput stvaru, idu svojim … putem.

Čujem u sebi mnogo, mnogo više nego što izgovorim.

Čini mi se da to traje decenijama.

 

Žamor uoči koncerta

 

Možda je poezija izlaz, ali kako taj izlaz pretvoriti u svakodnevni život.

Da razgovaraš sa svojom decom i prijateljima u stihovima?

Da na kasi, u samoposluzi, u jednom dahu izgovoriš: „blagoslov, horizont, vrdalama“?

 

Zvuk registar kase, zvuk se ponavlja više puta

 

Teško da ove reči  mogu ikome pomoći, kao da u samom jeziku postoji neka nepremostiva pregrada između suštine i trivijalnosti.

U životu sam video tako mnogo lažova i prevaranata koji su jezik koristili mnogo umešnije i uspešnije od najveštijih pisaca i pesnika da mi je besmisleno da to uopšte objašnjavam.

Pošto stvari idu svojim tokom možda bih mogao da posegnem za sećanjem.

To je, valjda, Poslednje utočište za sve koji više slušaju nego što izgovaraju.

Ali šta izbrati? Nešto što će me do kraja otpratiti ili nešto što je iznenada izronilo iz polumraka sa izvesnom verovatnoćom da se više nikada ne pojavi?

Kontrola sećanja još je jedna od veština u koju me nije uputio ni Hrist ni Buda.

 

Budistička himna, zvona crkvi…

 

Sećam se kako je jednom davno majka rekla da hoće iz kože da iskoči.

To je na mene ostavilo dubok utisak.

Ne sećam se razloga.

Kao da je to uopšte važno. Majka je volela da govori takve stvari.

Reči su naprosto izvirale iz nje. Neki put se smejala kako joj je nešto palo na pamet.

 

Sećam se prvog jutra na moru kada me je komšinica, stanovali smo u zajedničkom stanu, neka Slovenka kojoj više ne mogu da se setim imena, povela do obale. Bio je, mislim, mart ili april 1953. – sunčano i vetrovito. Došli smo do mola izmedju marine i bazena sa golovima za vaterpolo gde su veliki talasi udarali o stene i milioni kapljica se mešalo  sa  svetlošću. Sećam se mirisa mora, borovine i dima.

Držala me je za desnu ruku tako čvrsto da još osećam  stisak.

Reče: Zar nije divno?

Zaljubio sam se u more na prvi pogled ali sam odlučno izgovorio Ne.

Još nisam imao pet godina.

 

20150808_191828

 

Zvuk mora i talasa

 

Sećam se te laži kao  nečega tako jednostavnog, naivnog i lepog mnogo bolje i svežije od stotina drugih dogadjaja u kojima su istina, iskrenost, hrabrost i solidarnost bili ovekovečeni dugačkim rečima čiji se smisao svodio na jednostavno: „da“ ili „ne“.

U mojoj prvoj (zapamćenoj) laži nema  nikakvog poučnog odgovora, nema mudrosti, elegantne formule ili zaveštanja. Ne nosim zbog toga nikakvu traumu, niti oduševljenje. To je samo nešto što ne zaboravljam..

Pa ipak, ne mogu a da ne tumaram, sve bolnije i teže, po sećanju, u potrazi za imenom Slovenke koja me je dovela do obale. Ona je imala ćerku Evu, stariju dve, tri godine od mene, plavooku i tanku, koja je umela da pravi zmajeve od sivog pakpapira. Sunce mi udara u teme dok zagledan u sopstvene brazde i tunele tražim njene crte lica i glas, glas, glas…

 

Zbog toga bih,  kako je govorila moja majka, iskočio iz kože.

Na kraju krajeva, kao da to sve vreme ne radim.

 

Zvuk registar kase