Bašta, 14. mart 2018, sreda

Na ulici, u Vlajkovićevoj, ugledao sam prve prolećne cvetove. Nada da ćemo dočekati proleće sve je izvesnija. Što više stvari znam o onome što se dešava oko nas sve mi je gore. Sunce i male radosti ne mogu da uklone brigu i strepnju zbog onoga što dolazi. Moj unuk je juče pojeo rekordni broj projica sa sirom. Dok smo pričali, i dok sam mu crtao, on je sve smazao osim jedne. Počeo je da trenira košarku. Pitam ga da li zna koliko je igrača u košarkaškoj ekipi. Još ne zna.

 

Umro je Stiv Hoking. Nisam mogao da odolim pa sam pogledao komentare o tome na sajtu B92. Najveći broj normalnih ljudi koji izražavaju poštovanje i divljenje i manjina tzv. vernika koji pljuju i truju sve oko sebe. Odvratno. U isto vreme  Rusi nemaju pojma ko je prosuo nervni otrov u Solsberiju. Pravda za izdajice! (I to se ovde snažno podržava.) Dačić je američkom diplomati Vesu Mičelu pokazao Vilsonovo pismo iz 1918. Time ga je ostavio bez teksta. Još da je pitao: Miče, đe ti je baza, ovaj bi se odmah pokupio i zbrisao kući.

Prijatelj mi je iz Amerike poslao tekst, objavljen u New York Times-u,  o izvesnom Eriku Hagermanu koji se skroz izolovao posle Trampove pobede na američkim izborima. Kad kažem izolovao onda je reč ne samo o svim vrstama medijskih informacija o tome šta radi Tramp, i šta se u političkom smislu dešava u Americi i svetu, nego i informacije sasvim lične, politizovane,  prirode – od prijatelja i rodbine. Zabranjeno je, dakle, ne samo da se priča o novim Trampovim podvizima nego i o tome da je neko iz susedstva proteran jer se našao na udaru novog imigracionog zakona. Hagerman živi u nekoj američkoj bestragiji, mislim u Ohaju, mada u blizini nekog malo većeg mesta, gde svakog jutra pije duplu kafu. Rutinu mu ne kvare  vesti sa radija i televizije (sve je isključeno), sa stola se uklanjaju dnevne novine, a osoblje kafea izbegava pominjanje svega što bi se moglo povezati sa aktuelnom politikom. Koje ludilo! Ljudi pristaju na tuđa ludila jer, kao, poštuju tuđe izbore. Naravno, ovaj osobenjak ima mogućnosti tako da živi jer je u prethodnom životu obezbedio dovoljno novca, baveći se on-line poslovima. (Eto nekog kome su se stvarno smučili društveni mediji i medijski portali!)  Samac je što mu njegovo izbor uveliko olakšava. Može da se bavi umetnošću u slobodnom vremenu kojega ima na pretek.

Racionalno posmatrano: teško da se svet može promeniti, a posebno društvo u kojem ste zatočeni, time što ćete marljivo pratiti sve političke informacije. Da, međutim, odaberete blokadu svake političke informacije to deluje prilično čudovišno. Kako biste, naime, reagovali na informaciju da vaša vlada počinje da otvara logore za neistomišljenike, ili za ljude koji imaju AB krvnu grupu? Da li bi se to zaustavilo time što o tome ne biste bili obavešteni? Mnoge informacije možete ignorisati, kao što većina nas i radi, ali postoji određeni prag preko kojega se čini da ignorisanje informacija direktno vodi u saučeništvo sa vladom, diktatorom ili sistemom, koja krši ljudska prava i sprema se za masovne zločine.

Mogla bi, na primer, na vlast doći nekakva sekta koja zastupa sasvim bizarna pravila: neprekidni rad po smenama, izalazak iz kuća po sistemu par-nepar, oduzimenje trećeg deteta, vakcinisanje isključivo u liftovima, odsecanje jezika za psovanje majke, spaljivanje nepodobnih knjiga i slika, uvođenje prajezika… Vrhovni sud kaže da je to protivustavno i da se izbori moraju poništiti. Onda oni koji su izabrani pobiju sudije i naprave tim povodom veliku gozbu na centralnom trgu. Masa se neizmerno radije jer je pobedila establišment  i jer je sada sva vlast narodna, i jer između vođe i naroda više nema nikakvih posrednika i prepreka.

I za sve to vreme ja sedim u svojoj kolibi, u šumarku, u podnožju Avale i kažem kako je divan dan i kako će proleće ove godine biti baš uspešno. Ništa me ne zanima šta radi vlast, narod, opozicija, mediji, da ne pominjem nezavisne institucije. Čitam Kafkine dnevnike i cokćem na njegovog oca. Neke informacije ipak primam: vremensku prognozu. Kako je lepo biti ovako izolovan! Desetak kilometara dalje, u centru, kolju se i proslavljaju samo tako. Ništa o tome ne znam pa me i ne zanima.

Negiranje  postojanja onoga što se desilo mimo tebe, mimo tvoje volje, mimo tvoga znanja, oprobani je sistem kako su organizovane velike ludnice. Svaki je pacijent svet za sebe, a lekari i osoblje koji komunciraju sa bolesnicima,  nikada ne govore  o onome što se desilo, ili se dešava u drugom krilu ili u susednoj sobi bolnice. Samo požar bi mogao da ih natera, da zajedno sa vatrogascima, obaveste bolesnike da moraju da izađu iz svojih soba u dvorište. Dešava se da bolesnici odbijaju požar kao razlog za evakuaciju pa svi zajedno izgore. Onda se govori o masovnoj histeriji.

Živimo u svetu gde je delimično negiranje stvarnosti deo zajedničkog sistema obrazovanja, vaspitanja, socijalne integracije i održavanja tradicije. U totalitarnim režimima postoji uverenje da je u pitanju najslobodniji i najbolji politički sistem, u demokratijama da najbolji i najsposobniji prirodno pobeđuju, da je sloboda izbora najbolja garancija da će pobediti opšti a ne parcijalni interesi. Od malena se učimo da negiramo očigledne stvari. To je često mnogo lakše od suprostavljanja , a ponekad i pitanje opstanka.

Kad danas većina građana Srbije negira da se u Srebrenici odigrao najstrašniji zločin, već da je to obična medijska manipulacija i laž, baš kao i masovna ubistva albanskih civila, jasno je da ovo negiranje neka vrsta odbrane od stvarnosti koja je, uostalom, u međuvremenu, postala deo davne prošlosti. Zbog toga svaki put kad se pronađu ostaci žrtava pokrene se lavina reagovanja: a gde su naše žrtve? Život između negiranja i autoviktimizacije nije jednostavan. Najbolja odbrana je u kompletnom odbijanju same ideje politike i društvenog angažmana. Tako svi političari postaju isti, kao i sama suština bavljenja politikom.

Svi bismo, poput Panglosa, morali otići u naše bašte i zasejati nešto jednostavno i vedro. Rotkvice, na primer.

Nemamo svi, na žalost, bašte. A nemamo ni karaktere koji bi mogli da podnesu da čitamo Kafku a da ne znamo ko je bio Maks Brod. Možda i nama zatreba neko da sačuva ono što ostane iza nas.