Sećanja
Zoran Popović, Autoportret, u svojih 5 godina i 7 meseci…
Zoran Popović, Autoportret, u svojih 5 godina i 7 meseci, omamljujući miris trave u leto 1950, selo Majdan na obrincima planine Rudnik, Šumadija, Srbija Radeći na ovam crtežu, mislio sam, Mesec koji se ludira, sneno detinjstvo. Zec, preplašenost, strepnja, strah. Jelen, čežnja (kasnije sam negde pročitao da su naši srednjovekovni monasi pisali moj jelen što je značilo moja čežnja). Pčela, altruizam, vrednosna vodilja, urođen program. Mlado drvo, sećanje na mlado drvo sa jedne Rafaelove slike (Raffaello Santi, 1485-1520; mlado drvo je lajt-motiv u Rafaelovom slikarstvu). Nešto je učinilo da prikažem Mlado drvo kako se povija na južnom vetru. Ono je najgibljivije biće u ovom crtežu. Perpetuum mobile rane mladosti, koja je, samo kada se posmatra sa strane, lepa. Mlado drvo, proleće života, lepo. Crtajući Jelu pred očima mi je lebdeo akvarel Bor (Pine, c.1495-1297), Albrehta Direra (Albrecht Dürer, 1471-1528). ...
NastavakRijeka, jednom davno
Od 1976. do 1981. radila sam u u Rijeci, prvo u Marksističkom Centru a potom u Povijesnom i pomorskom muzeju. Stanovala sam u mjestima oko grada. Jednom, dvaput mjesečno putovala sam u Zagreb, za vikend, autobusima ili vlakovima punim bosanskih radnika koji su također išli kući. Sjećam se jednog od njih. Bio je velik, poprilično pijan i samo naizgled opasan. Naš kupe je bio pun, i putnika i dima (u to vrijeme je pušenje u javnom prevozu još uvijek bila normalna pojava). I dok su pored mutnih prozora vlaka promicale šume Gorskog Kotara, naš suputnik Bosanac se vratio iz vagon-restorana (gdje je uglavnom boravio), širokom gestom otvorio vrata i počeo nas nuditi cigaretama. Neki od prisutnih nisu pušili ili su se pravili da spavaju, drugima je bilo ispod časti da mu učine. (Te je malo vređao.) Ja sam ugasila svoju cigaretu i prihvatila jednu iz njegovog paketa. Pogledao me...
NastavakNestanci
Morao bih krenuti od onih kojih više nema. Tačnije, od onih koji su nestali. Fraza: „onih kojih više nema“ deluje skroz poetski-patetično. Asocira na fizičku smrt ovekovečenu u rečima kao što su: grobno mesto, grobnica, rozarijum, kolumbarijum, vrt sećanja, aleja velikana… Izmedju smrti i nestanka protegla se hrapava zemlja senki i pantomime. (Mada, da se razumemo – glavna je stvar u proteku vremena.) U „onima kojih više nema“ sve je između: možda, nisam čuo ništa, niko to ne zna i: sigurno je umro iz osvete ili najverovatnije je napravio neku glupost pa se skembao da niko ne može da ga nadje. (I o Arkanu se priča da je njegov smrt bila farsa. Njegovi obožavaoci ga često sreću, posebno u Nemačkoj. To bi značilo da je on, u stvari, sve vreme pod zaštitom nemačke tajne službe. I nestali nacisti su imali uzbudljiv virtuelni život. Naselili su tajanstvene prostore Latinske Amerike,...
NastavakLokatva
Lokatva e amejton satva, Per nus ideahton obja, O sulpo, ma, e bratva, Idio, idio peri tja. Kanio odrozd metva, Sanio roksik gmaz, Dronio lokot tetva, O Lokatva zarizmaz? Per sidro e tojfel. Latas kim vrak, Tungulus, nus, tak. Osman e, ma, rojfel. O Lokatva milas smak E, lom per fel. Pesma Lokatva objavljena je prvi put 1979. godine u knjizi “Kavkaski roman i drukčije priče”, u izdanju zagrebačke Prosvjete. Lokatva je fus nota priče-eseja “Kuda ide evropska literatura”. To je bila moja prva knjiga. Zahvalan sam kumovima knjige, odnosno njenim recenzentima: Predragu Palavestri i Predragu Matvejeviću, kao i divnom uredniku i izdavaču Branislavu Ćelapu. U stvaranju ove knjige direktno i indirektno učestvovali su: Kosta Timotijević, Aleksandar Palavestra, Svetlana Kojić, Milan Ćirković, Zoran i Dragan Minderović, Dušan Kuzmanović, Božidar Borjan, Stanislav Lem, časopis Savremenik, Faklutetski odbor studenata Filozofskog fakulteta, Gradski komitet, list Student, časops...
NastavakRefleksi
August Cesarec je bio loš vlasnik. Štogod da je stekao osećao se neprijatno. Svaki honorar mu je delovao mučno i nametnuto. U stvari, nije baš sve bilo tako: prihvatao je bolesti sa radošću fakira. Triper, upala pluća, čir na želucu, najzad tuberkuloza… nositi u sebi takve stvari to se moglo… uzdignuta čela, ponosno, ali tetino nasledstvo, to nikako. Nasledstvo začas spiska po kafanama ili vraćajući dugove drugovima. Kako došlo tako i o`šlo. I Job je isto postupao dok je verovao u ono što je nudio. Moglo bi se dosta slobodno, ali precizno, reći da je drug Cesarec bio boem, melanholik i društveno neprilagodjen. Zbog toga je morao skupo da plati, ali i da iza sebe ostavi delo ispunjeno splinom, plinom i pravdoljubivom gorčinom. Nekako u isto vreme kada se uspomena na Cesareca obnavljala i održavala (poput one petroleumske lampe, «svetlost crvenkasto-žuta») kroz školske lektire i literarne sastave, u...
NastavakPonekad se obučem kao sestra
Ponekad se obučem kao sestra. Uske svilenocrne futrole za noge, visoke potpetice, moher rolka kremasto zlatne boje, sako od krupnog engleskog tvida. Uz to sve što ide: kontrasno lice – svetli puder, crna maskara, žarki karmin, pažljivo isfrizirana crna griva, sve obavijeno oblakom parfema – mislim Lancome. Izlazim iza podneva. Moja sestra gaji ležernost kao životni stav – to se posebno odnosi na ustajanje. Izlazim u svet sa pažljivo isplaniranom maršutom. Za to su potrebna posebna sredstva i uslovi. Sestra iz principa ne izlazi po lošem vremenu i nikada ne koristi javni prevoz. Njen je izbor sužen na sunčano ili sasvim mirno vreme i, naravno, na taksi. Prilazi taksiju i čeka da joj šofer otvori zadnja vrata. Pogled joj je tako siguran, tako leden, tako postojan da nema tog taksiste koji nije spreman da odmah izleti iz kola i izvede ceo protokol. Kasnije ga gleda u retrovizoru....
NastavakAprilsko sunce
Ovo me aprilsko sunce podseti na nešto čemu sam skoro prisustvovao. Što se fotografija tiče vidim da ih je, kad su u pitanju prošlost i scene iz partizana, mnogo više postavljeno u Sloveniji i Hrvatskoj nego u Srbiji. Evo dve priče, na 22. i 23. strani knjige “Ovako il` nikako” iz 1990. Neki bi hteli da podignu spomenik Leki Rankoviću da bude jedini beleg sećanja na partizane u Srbiji. Možda bi vremenom pored njega stavili i Dražu i Nedića da ima Srba oko sebe. Trebalo bi sačuvati neku babu koja ume da plete za taj trenutak. Ona bi plela džemperić za unuku, na klupi pored spomenika, i kad bi je pitali da li zna čiji su spomenici iza nje veselo bi graknula: Tesla i Pupin, trećeg sam zaboravila! Gljive Sedeli jednom ispod jedne bukve Aleksandar Ranković i Milovan Đilas i razgovarali o tome šta će biti posle...
Nastavak Ovako il` nikako!
Pre više od dvadeset i pet godina objavljena je knjiga priča “Ovako il` nikako” uz podnaslov – objašnjenje: “Партисан зен сториес”. Knjigu je objavio Milan Duškov u biblioteci Pan Dušicki. Milan je bio veoma drag i neobičan čovek. Imao je sjajan glas i glumačko umeće pa je njegovo javno čitanje priča bilo pravi doživljaj. Pojma nemam da li je uspeo da pokrije troškove objavljivanja knjige iako je je tiraž bio 2000 primeraka. Nikada nije objavljen neki prikaz ili osvrt na knjigu. Nekoliko godina kasnije Darko Tatić je na Radio Beogradu napravio uzbudljivu dramatizaciju ovih priča. Milan Duškov je otišao u Poljsku, da predaje srpski jezik, književnost, kao i druge južnoslovenske jezike. Čuli smo se godinu dana pre njegove iznenadne smrti. Sa ovom sam se knjigom neizmerno radovao. Zajedno sa svojim prijateljima i porodicom. To je bila tako lako, tako spontano napravljena knjiga u harmsovskom duhu, u vreme dok je...
NastavakInformativni razgovor u “Londonu”
Moj lični pandur beše Njegoslav Pantelić kojeg smo od milja zvali Panta. (Zoran Minderović je dodao “stara kanta”. Njemu ništa nije bilo sveto jer je bio iz prevejane komunističke porodice.) Panta je, uostalom, bio pandur i mnogim mojim drugovima iz vremena revolucije i kontrarevolucije. Naš prvi, i jedini, sastanak u spoljnom svetu bio je u tadašnjoj kafani “London” koja je od pre neki dan pretvorena u samopuslugu iz lanca “Idea”. Pre toga sam jednom bio u zgradi CZ-a, kod tužioca, koji je tražio da otkrijem ko je bio autor jednog letka o položaju bosanskih rudara, mislim onih u Kaknju. I bio sam, po pozivu, u Zgradi sa čuvenom adresom Kneza Miloša 99a, gde sam pisao izjavu o tome kako sam upoznao Sašu …., dopisnika sovjetskih Novosti u Beogradu. (Ta zgrada više ne postoji, odnosno, roknuta je u bombardovanju i sada čeka preduzimljive investitore da tu podignu neki velelepni hotel.)...
NastavakInformativni razgovor
Rekoh nekidan mom drugu, sjedeći ugodno na našem divanu u Trstu: “Sad ću napisati nešto o pozivu u zagrebačku policiju, baš je bilo zabavno”. No ipak sam malo zastala i pogledala se iznutra, pristojnosti, reda i istine radi. Nije, kad bolje razmislim, bilo baš tako; bilo je vrlo daleko od zabave i nonšalantnog osjećaja nedodirljivosti. Bilo je neugodno, bojala sam se, znojile su mi se ruke, tahikardija samo što nije krenula. Radije bih tada bila na vrhu Triglava (iako se bojim visina), nego u Zagrebu, u Petrinjskoj ulici. Eto kako vrijeme ublažava dojmove i uspomene, stavlja filtere, zamagljuje impresije, dopušta nam da sami sebi izgledamo kao prekaljeni heroji i kad smo, iskreno rečeno, bili prilično nikakvi i drhtavi. (Tek je, na kraju tog sastanka, bilo baš zabavno.) 70-e godine, a jos i do sredine 80-ih (kad se događalo to o čemu sada pišem), bile su godine koje često spominjem...
Nastavak