Antibiblioteka
U bibliotekama hara smrt, na svim nivoima diskursa, a i svrsishodne instrumentalnosti aleatoričnog nasilja (u fizičkom smislu), od Janka do Marka, od metonimije do metronoma, od iluzije do aluzije, od apokalipse do apopleksije. Žrtve su bez izuzetka s koca i konopca. Arhetip smrti u biblioteci jeste, bar što se mene tiče, tajanstveno samospaljivanje u Kanetijevom romanu “Zaslepljenost.” Kad smo kod slepila, evo i Borhesa, čiju “Vavilonsku biblioteku,” kritičari uglavnom čitaju natraške. U veoma dosadnom i romanu “Ime ruže,” neverovatnom spoju pedanterije i egzibicionizma, Umberto Eko se sveti Borhesu. Zašto? Šegrt kinji majstora. Pa ipak, moram priznati Umbertu da je dobro shvatio Borhesovu poruku: biblioteke su ubitačne. Ne samo ubitačne: one su, kako kaže francuski filozof Žorž Gusdorf, i nekropole, što znači da povrh ubilačkih pružaju pogrebne usluge. U “Vavilonskoj biblioteci” Borhes govori o praznovericama i drugim elementima bibliotekarskog folklora: “También sabemos de otra superstición: la del Hombre del Libro“. Reč je o verovanju u Knjigočoveka, čije biće obuhvata sve knjige u Biblioteci, koja je, kako znamo, kosmos. Nalazimo se u histeričnom vrzinom kolu, od kojeg nema spasa, pogotovu za naivce koji veruju da biblioteke nisu dušegupke. Mahinalno se divimo mamutskim bibliotekama u kućama Umberta Eka: desetine hiljada knjiga, kojih se znameniti semiotičar u stvari klonio kao kuge, znajući o masi neobaveštenih intelekualaca što bunovno, buncajući lutaju u sopstvenom stanu, idući od police do police i prizivajući semiotičku prazninu, da ne kažem smrt. Negativnu varijantu Borhesovog knjigočoveka nalazimo u našem popularnom izrazu “čovek bez knjige,“ koji se, što štetnosti tiče, može meriti s kolektivnim ludilom nezajažljivih čitalaca, opčinjenih hipnotičkom pesmom (korice su muzikalne) s refrenom: večni mir i rešenje svih životnih problema onome ko se preda najbližoj biblioteci. Čitaoci, kao i pisci, znaju da jedna knjiga vodi drugoj, i tako, ad infinitum. Drugim rečima, jednoknjižac se mora takmičiti sa svim dvoknjižnim ljudima, i tako dalje. Večita agonija. Na kraju beskrajnog tunela nalazi se beznađe, za čiju nam naklonost nije potrebna fakultetska diploma. Ne znam da li postoje komparativne analize mortaliteta u evropskim i američkim univerzitetskim bibliotekama, ali sam ubeđen da su američke, gde su knjige svima, čak i čitaocima, dostupne, smrtonosnije od evropskih; primer: u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković,“ u Beogradu, gde sam onomad, pre više decenija, čekao 45 minuta, a možda i večnost, da mi neko donese primerak Plotinovih “Eneada,“ poverljiva statistička seizmografija beleži nenormalno nizak mortalitet, pogotovu u periodici. Vara se ko misli da su virtualne posete bibliotekama bezopasne: ništa lakše nego nestati u magličastim elektronskim isparenjima francuske Nacionalne biblioteke, koje stručnjaci upoređuju s ritualnim klanicama tokom cele francuske istorije, a i danas, zahvaljujući izumitelju nevidljive giljotine. Uljuljkan zdravim razumom, koji nije ni razuman ni zdrav, čovek se uzda u nepostojeću zaštitničku moć kompjuterskog ekrana, ne znajući da ima posla s minijaturnom crnom rupom. Sve dok se u nekoj biblioteci ne pojavi rešenje predstavljenog problema, u knjizi bez koje se ne može, biblionarkomanima predlažem da ne čitaju nepoznate knjige i da ne izlaze iz kuće—ni za živu glavu. Pored toga, treba izbegavati sve represivne institucije društveno korisne mahnitosti. Mišel Fuko zlonamerno briše biblioteke iz svog arhipelaga kaznenih institucija (škole, zatvori, bolnice, benzinske pumpe), stideći se što je knjigu o zatvorima pisao u zatvoru. Nema ničeg goreg od biblioteke. Knjižare su još gore.
Zoran Minderović
