Alan Čumak, 15. mart 2018, četvrtak

Alan Čumak!

Da nam je danas jedan takav. Možda bismo sa njim mogli da napravimo novu Osmu sednicu i da krenemo iz početka. Bili bismo mnogo pametniji. Neosporno. Igrali bismo na kartu koja dobija. Bili bismo žrtve a ne pobednici. Do pred sam kraj. Onda bismo pravedno pobedili. U tome bi nam pomogli Amerika, Nemačka i Rusija. A i Kina ne bi imala ništa protiv. Nesvrstani prijatelji bi se sjatili  sa svih strana. Imali bismo banana, duvana i cimeta koliko ti srce ište. Tito bi bio najveći sin srpskog naroda, a Jugoslavija žrtva neonacizma, solipsizma i Kominterne. Zenge i Zelene beretke bi se zaklinjali na vernost Kiri Gligorovu i Azemu Vlasiju, Kučan bi prihvatio kuću u Bugojnu, porastao bi bar deset santimetara,  Mesiću bilo prijatno na Kopaoniku, Viktor Bubanj bi smenio Kadijevića, Đuro Pucar Stari bi poveo rudare iz jedne u drugu jamu, Mate Jerković bi izvršio desant na Ratno ostrvo, Kusturica bi drhtao u podrumu Kinoteke u Kosovskoj, Belo dugme bi prdnulo u čabar, Goran Bregović bi rekao: baš me je stid, Idoli bi prešli u subotare, Vulin bi bio direktor cirkusa Adrija, naučio bi da hoda po mlakoj vodi, 20. oktobar bi i dalje bio praznik Beograda, Dan republike bi mogao da se slavi umesto slave, Đinđića nikada ne bi ubili, Milošević nikada ne bi otišao dalje od bankarskog pacova,  vodio bi ekspozituru Beobanke u svome Požarevcu, Tito bi bio sahranjen u Jajcu, Tramp bi ostao zaglavljen u liftu u svojoj kuli, Putin bi bio kolekcionar čepova i nervnih otrova, Dalaj Lama bi se vratio u Lasu, vakcine niko ne bi pominjao, pasoš bi bio jedan ali vredan, ja bih napisao još pet knjiga, počeo bih da učim da sviram violinu, svake godine bismo išli na more… i svi koje volimo bili bi živi i zdravi…

Jebite se, jebite se, jebite se… nema više Alana Čumaka!