Puštanje pupoljaka, 7. april, četvrtak
Napolju, sa Nikitom. Obala kod sportskog centra 25. maj, Dorćol, ispod pruge. Kratki rukavi. Nikita nosi kapu protiv sunca. Dosadno mu je jer nema dece na igralištu, Malo crta neka strašila. Raspravljamo o formama strašila. Ja bih da budu sastavljenih nogu, a Nikita objašnjava da njegovo sttrašilo trči. Onda poruči sok od pomorandže koji je bezobrazno skup. Meni je dovoljna produžena sa mlekom. Pored mene starija žena odsutno kuca na mobilnom, puši, i neljubazno gleda oko sebe. Ne razumem namrgođene ljude, a posebno matorce, koji ne mogu da podele osmeh sa decom. Skup im je osmeh skoro kao preostalo vreme na zemlji. Možda zamišljaju da će ako uštede sa osmesim dobiti još koji dan. Mislim da ipak uopšte ne razmišljaju o komunikaciji svoga tela sa okolinom. Dok im ne zatreba upaljač koji su zaboravili u kolima. Onda budu ljubazni.
Odnekud se pojaviše dva vojna broda. Prilično stari. Idu malo da provozaju. Na onom bližem obali nalaze se dva laka topa. Pokazujem ih unuku kao čudo koje se odjednom pojavilo, a on ne deluje ni malo uzbuđeno. Uopšte, primećujem da moji unuci nisu previše fascinirani tehnikom, posebno automobilima, brodovima, avionima. Više ih zanimaju kompjuteri i mobilni. Onda objasnim Nikiti da bi ovi brodovi mogli da srede sve pirate na reci. Ukoliko se pojave. Nisam mislio na one iz Somalije, naravno. Šta da opterćujem dete.
Definitivno smo ostavljeni sa Šešeljem. Naša zemlja, naš život, naš izbor. Proleće, i još smo u Srbiji. Šešelj pustio pupoljke na sve strane. Sa njim propupila gomila čemernih čamovih dasaka. Kao da su izneli na svetlost dana hiljade polovnih sirotinjskih mrtvačkih kovčega. Ostavili ih na kiši nedelju dana i drvo počelo da pušta pupoljke. Čak i vrba ne može da oživi iz suve grane kao ova mrtvačka botanička bašta. Sad ćemo da se jebavamo sa Hrvatima čije će male ustaše da se igraju sa malim srpskim četnicima i nedićima. Teško će se još godinama ovde moći normalno govoriti, pisati, komunicirati. Dugo će još, iznad naših glava, da se klati i klacka strah od svega i svačega. Pogotovo od svakoga. U stvari, više je reč o nepodnošljivom osećanju neprijatnosti i iščekivanja da će svakog časa da provali napad nečijeg besnila i zlobe. Vidim kako i među bliskim ljudima vlada neko stanje iščekivanja, kao da se čeka kada će neko da se “namesti”, da izgovori ili napravi nešto što će se dočekati sa onom vrstom samouverenog prezirakoji zaustavlja svaki razgovor. Onda nastupi neprijatna tišina dok neko altruistički ne uzme reč da bi razgovor prebacio na sasvim drugu temu. Šešelj je simptom koji se uporno pretvara u dijagnozu stanja srpskog društva. Znam da to nije ni tačno, ni pošteno prema većini normalnih ljudi. Ali to je krug koji je uspostavljen ne zbog gluposti Haškog tribunala već zbog gluposti i indolentnosti onih koji donose odluke.
Novi hrvatski premijer je ispalio nečuvenu glupost povodom obeležavanja proboja iz Jasenovca. Rekao je: “Iz Vlade žale što ove godine neće biti Židova u Jasenovcu”. Dobro je da preko noći ne dovedu neke druge da zamene Židove.
U Jasenovcu su ubijeni moji baba i deda, kao i desetak članova očeve porodice. Između Jasenovca i Gradiške nestao je sin moje tetke Kose, koji je tada imao oko pet, šest godina. Bio je kao moj Nikita danas. A tetka ga čekala godinama. I kad je imala preko osamdeset, u stanu, u Novom Sadu, stalno je osluškivala kada će da se pojavi.
I taj crni hmor u koji se pretvorila izjava hrvatskog premijera takođe je svojevrsni simptom. Glupost ovde, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, predstavljaju deo dnevne obaveze. To se prihvata kao kosmička nužnost. da toga nema ne bismo znali kako da živimo. Glupost mora da provali. Zlo mora da se pokaže. Čir!
A da se mi malo napijemo? Pa da se okuražimo. Pa da izazovemo koga hoćemo. Svi na gomilu!
Pogledaj ovu vešalicu. Mogla bi da bude divan predvodnik.
