Zoran Popović, Autoportret, u svojih 5 godina i 7 meseci…

Zoran Popović, Autoportret, u svojih 5 godina i 7 meseci, omamljujući miris trave u leto 1950, selo Majdan na obrincima planine Rudnik, Šumadija, Srbija

 

sl5

 

Radeći na ovam crtežu, mislio sam,

 

Mesec koji se ludira, sneno detinjstvo.

 

Zec, preplašenost, strepnja, strah.

 

Jelen, čežnja (kasnije sam negde pročitao da su naši srednjovekovni monasi pisali moj jelen što je značilo moja čežnja).

 

Pčela, altruizam, vrednosna vodilja, urođen program.

 

Mlado drvo, sećanje na mlado drvo sa jedne Rafaelove slike (Raffaello Santi, 1485-1520; mlado drvo je lajt-motiv u Rafaelovom slikarstvu). Nešto je učinilo da prikažem Mlado drvo kako se povija na južnom vetru. Ono je najgibljivije biće u ovom crtežu. Perpetuum mobile rane mladosti, koja je, samo kada se posmatra sa strane, lepa.

 

Mlado drvo, proleće života, lepo.

 

Crtajući Jelu pred očima mi je lebdeo akvarel Bor (Pine, c.1495-1297), Albrehta Direra (Albrecht Dürer, 1471-1528).

 

Jela ili Bor, pozno doba života, uzvišeno, nešto mračno, nedokučivo, neprozirno.

 

Jer sve je u prirodi unutar ushićenja duše: Lepo i Uzvušeno.

 

Letnja čarolija se odvija, kako to u leto biva, u svom produženom vremenskom sledu: kasno, toplo letnje popodne natopljeno suncem, opojnim mirisima trave i zvucima koji se gube u daljinama, neprimetno se pretače u suton, u doba dana bez senki, u svekoliko opuštanje. I sve potom, ništa manje začudno, klizi u sumrak, predveče, veče, i, ovog puta, u mrklu noć.

 

Smiraj dana u rajskom pejsažu usred Šumadije, na obroncima planine Rudnik, u Majdanu, rodnom selu moga oca. Selo, te 1950. godine, jos uvek nije bilo eliktrificirano. Nas četvorica braće (najstariji sam), u malom voćnjaku, neumorno smo se bacali po svilenoj travi. Lako smo hvatali baršunaste gundelje u letu da bi ih odmah i puštali. Sve do mraka bili smo, poput gundelja, hiper aktivni, bunovni od siline skakanja i prevrtanja. Nastavili smo igru još neko vreme uz svetlost fenjera koji su nam doneli i okačili na drvo.

 

Ali, nešto u meni, sve vreme je stajalo po strani, mirno, nepomično, pamteći precizno, do najsitnijih detalja, svaki tren moje ekstatične opijenosti čulnim ugođajima, koju je stvarala kao tobože nezainteresovana priroda: umilna toplina vazduha i zemlje, umirujući zvuci, omamljujući mirisi, fascinantne eskapističke slike prirode.

 

Ležeća ženska figura: topla zemlja.

 

Ja široko otvorenih očiju, autizam, povlačenje u sebe, prekomerno razvijen fantastično-sanjalački unutrašnji život.

 

Moj dug nos metafora je za omamljujuće mirise zemlje i trave sa preovlađujućim mirisom majčine dušice. Neopisivo okrepljujuće.

 

Beograd, 1990.