Zlatni prah, 11. novembar, petak

Sinoć sam stigao u Prag. Bio sam ovde pre 99. Kupio tada sam tada dobar tuš i perca (potrajali), izgubio mobilni (ili mi ga je neko maznuo) par puta se prošetao Vaclavskim namestima, uglavnom sam se osećao dosta bedno. (Mobilni je bio skup, a od firme, pa sam išao u policiju da prijavim krađu.) Kad sam se vratio u Beograd pričao sam o tome Vukici koja me je tešila da je Kami, u nekom od svojih tekstova, napisao da je baš u Pragu bio veoma depresivan. Taj praški usud, sasvim besmilen, naravno, dočekao me je na izlasku sa aerodroma kad mi se bukvalno raspao kofer koji sam u Beogradu, dva sata pre polaska, pazario u obližnjoj kineskoj radnji. Pretpostavljam da su ga radnici na aerodromima (beogradskom i praškom) dobro istumbali pa je pukao plastični okvir koji drži kofer u zadatom obliku. Tuš je bio Koh i nor. (Valjda se tako piše.) Ovog časa mi pade na pamet da mi je mobilni možda maznula neka od službi. Ne zbog mene nego zbog ljudi sa kojima sam komunicirao.

Strašno je kako ne mogu da se setim koje je to godine bilo. Prag se pretvara u prah. Ko zna, možda jednog dana ispadne i zlatan.

Danas sam pričao sa nekim ljudima iz “belog sveta” o značaju sećanja. Neverovatna mešavina izvanrednih ljudi – urednika, novinara i programera. Razgovaramo o novim medijima. I o onome šta možemo da uradimo u ovakvom svetu. Naravno, Tramp je nezaobilazna tema. Treba biti priličan kreten i čuditi se zbog negativnih reakcija. Kako je moguće da  neko ko nije samo primitivan nego  je  i otvoreni rasista (beli nacionalista) nailazi na takvo razumevanje i relativizaciju osnovnih načela pristojnosti i političke korektnosti u Srbiji. Ne mislim ovde, naravno, na neobrazovan i primitivni svet već na one “školovane”. Na konferenciji, na kojoj ću biti dva dana, veliki je broj ljudi iz Azije, Afrike i Južne Amerike, ima novinara i iz Rusije, sa Baltika, i, naravno, iz Amerike. Svi glasno izražavaju svoju zabrinutost onim što nam predstoji. Amerikanci su, naravno, najočajniji. (To su oni “plačljivci” kako ih proziva Tramp i Đulijani, liberali koji predstavljaju apsolutnu elitu u novinarstvu, internetu i programiranju.) Ne mogu a da ne primetim određeno “poklapanje” sa našim slučajem. I Miloševića su birali slabije obrazovani, stariji, iz ruralnih i nerazvijenih sredina. Kad pogledate mapu Sjedinjenih Američkih Država videćete da su najobrazovaniji, najbogatiji i najprduktivniji delovi zemlje glasali protiv Trampa. U Kalifoniji je tri četvrtine onih koji su izašli na izbore glasalo za Hilari Klinton. Neće se, naravno, Amerika zbog toga raspasti, ali će ove podele – koje su i generacijske, i regionalne, sigurno obeležiti ovu deceniju. Pa i dalje.

 

Čak me je i Ognjen pitao: zašto sam toliko protiv Trampa kad je on bio protiv bombardovanja Srbije. Taj mit je odnekud izvučen kao alibi. Jeste, odgovorio sam unuku, Tramp je bio protiv bombardovanja, jer se zalagao za kopnenu intervenciju! Uostalom,  boli Trampa k… za Srbiju i Srbe. Kako se samo kod nas besmislice lako primaju i šire!

I ta priča o volji većine, koju razni srpski analitičari razvlače, jednostavno, nije tačna. Hilari Klinton je dobila veći broj glasova od Trampa. To je činjenica. Sadašnji izborni zakon u Americi je iz 18. veka, iz vremena kada je trebalo izgraditi novu državu. I odbraniti ropstvo! Daleko od toga da sam obožavalac lika i dela Hilari Klinton. Pri tome su sprsko-albanski odnosi najmanji razlog. Njeno ponašanje u aferi Monike Levinski do te je mere bilo odvratno, da mi stvarno nije razumljiva odluka demokrata da je podrže kao svoga kandidata za predsednika. Komformizam i klijentizam! Videli smo to i u našem izdanju!

 

U pauzi, za ručak, izašao sam da se prošetam i naleteo na Kraljevstvo železnica. Morao sam da uđem i da malo uživam. Koliko bi tek unuci uživali! Sve izgleda kao pravo. Možda i jeste pravo. Samo što nema mirisa železnice. Ide jedna lokomitiva. Čuje se i starinsko sviranje. Da se ukrcamo? Da otputujemo nekako daleko?

 

 

Onda sam se vratio na poslepodnevnu sesiju. Odjednom su se pojavili stihovi. Ispisani običnom olovkom. Na pauzi za kafu otišao sam u sobu i ukucao ih.

Otkud sad to? Možda zbog one pruge koja onako vijuga.

Pojma nemam. Možda smrt Leonarda Koena. To što je imao 82 godine, to ništa ne znači. Osećanje gubitka.

Kad sam polazio iz Beograda saznao sam da nemam roming jer je paket sa romingom mnogo skup. Nije čudo da me Prag baca u depresiju. Mada, hotel je fantastučan. A tek internet.

 

Zmija

 

Ja sam tvoja zmija u nedrima.

Budi nežan sa mnom.

Hrani me, mazi, tepaj.

Svaku radost, svaki osmeh, daj mi.

Ja ću te ujesti za srce kad zatreba.

Lakše će ti biti što  povredi nekog,

Što zaboravi  nešto, jednom.

Kad te za srce ujedem vrisnućeš od bola i radosti.

Pašće ti kamen sa srca,

Jer ćeš znati da ti srce nije  kameno.