Život sa vukovima, 19. septembar 2017, sreda
Tomasa Hobsa smo bili sasvim zaboravili. Čak i kad je izašla knjiga “Levijatan” Vitomila Zupana. Bilo je to osamdesetih, tačnije 83. kad se knjiga pojavila u hrvatskom prevodu. Možda tada i nije bilo previše razloga da se ježimo na svet oko nas, činilo se da se sa Zupanovim knjigama i onolikom novom i dobrom muzikom, svet sigurno menja, i to u dobrom pravcu.
Da je čovek čoveku vuk i da, ukoliko želimo da preživimo, ne u čoporu već u ljudskom društvu, moramo da napravimo ugovor sa svojom državom o tome kako ćemo živeti, nije nam padalo na pamet. Mladost – ludost! Mislili smo da se, kad dođu dobri ljudi, koji pokreću dobre stvari, sve samo od sebe menja. Osim toga, bio je umro neumrli vođa i ništa se strašno nije dogodilo. Zemlja je počela da se otvara u svim pravcima. Kolakovski i Sioran, baš kao i Zupan, bili su naši omiljeni autori. Marks se tiho povukao u arhivu. Kardelj takođe. Koliko nam je godina trebalo da se suočimo sa stvarnošću? Osma sednica? Poslednji komunistički kongres? Tuđman? Slovenija? Mobilizacija? Koje ludilo!
Hobs je živeo dugo. Čitavih devedeset i jednu godinu. Skoro ceo vek. U vreme kad je Britanijom protutnjalo događanje naroda. Bio je Kratki i Dugi parlament, građanski rat, Kromvel, ukidanje i povratak monarhije. Mnogo toga za jedan ljudski vek.
Sad razumem kako mu je bilo.
Ono o vukovima nije Hobsov patent. To je više jedno veoma rasprostranjeno narodno uverenje koje crkva i vlast malo, sasvim kozmetički, s vremena na vreme pripitomljavaju. Dvesta godina posle Hobsa jedan skroz iskreni Englez napisao je “Knjigu o džungli”. Radjard Kipling je pokazao kako i vukovi mogu imati veoma nevučja osećanja. Malog Moglija su podigli vukovi. Mene su, kao i većinu ljudi koje poznajem, podigli ljudski roditelji. “Podići” nije, međutim, isto što i “izvesti na put”. Ljudi, po Hobsu, izvode svoje potomstvo “na put” tako što im usađuju vučje (zverske) osobine. Taj karakter je uslov slobode i razvoja koji se mora uskladiti sa drugim ljudima. Zbog toga je potrebna država. Ona će da održava mir, da ograničava ratove na one koje su neophodni za uspon nacije, odnosno države. Rekao bih da je Hobs samo ogolio onog što nam je poznato od davnina.
Zanimalo me je da li je Kipling želeo da polemiše sa Hobsom ili mu je ideja o Mogliju i vukovima pala slučajno. Čini mi se da je Kipling imao potrebu ne samo da napiše lepu priču nego i da pokaže kako u prirodi postoje sile koje su plemenite i koje postoje uprkos borbe za preživljvanje. Verovatno je Kipling bio iskreni vernik. Što je bio stariji to je više verovao. Izgubio je dvoje dece. Ćerku Jozefinu, kad je bila sasvima mala, i sina, kao odraslog mladića, u Prvom svetskom ratu. Jozefina je umrla od posledica upale pluća, od koje se i sam Radjard razboleo, tokom opasnog zimskog putovanja brodom preko Atlantika, a sin je nestao na Zapadnom frontu, i telo mu nikada nije pronađeno. I u jednom i u drugom slučaju nesretni pisac je bio inicijator: i putovanje i ratovanja! Sigurno ga je zbog toga proganjalo osećanje krivice.
Hobsa su optuživali da je ateista. Samo ga je naklonost Čarlsa Drugog zaštitila od progona ili nečeg još goreg. Hobs je pokušavao da se opravda pišući neke besmislene eseje koji nisu ni mogli da se štampaju u Britaniji. Kad se nije bavio filozofijom prevodio je Tukidida i Homera. Izdržavao se od podučavanja.
Na kraju je, na samrti, otvorio dušu. Njegove poslednje suvisle reči bile su: ” Veliki skok u mrak!”
Pitam se šta bi na sve ovo rekli Moglijevi vukovi?
Samo: auuuuuuuuuuuuuu ili bi mi odgrizli ruku?