Zgnječiti cvrčka, 5. avgust, petak

Svake godine, za 5. avgust, flešovi hrvatske Oluje. Vraćaju se sećanja na nesreću i tugu jednih, a trijumfalizam i slavlje drugih. Hrvati slave pobedu, povratak izgubljene teritorije  i pravdu, Srbi žaluju zbog žrtava, izgubljenih domova i nepravdu. Od samog početka “događanja naroda” i “balvan revolucije” znao sam da to ne može biti dugog veka i da će se to skupo platiti. Na početku su nesrbi bili proterani sa teritorije SAO Krajine. Napravljena je grofovija ludosti i gluposti – kombinacija promišljenog policijsko-političkog plana i stvarnog osećanja ugroženosti, pojačanog reminiscencijama na strahote koje su Srbi doživeli u ustaškoj NDH. Ništa nije moglo toliko da ojača nacionalistički, profašistički duh u Hrvatskoj kao stvaranje SAO Krajine, sa sve četničkom ikonografijom. Kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni i Hercegovini. Tuđman je bio figura, baš kao i Milošević, koja je mogla da ujedini sve nacionalne, političke, kulturne i društvene frustracije. I jednog, i drugog su, bar na početku, podržavali Ameri. Lutanja i nesposobnosti političara generalno, a posebno onih srpskih, tema je koja bi se lako otela kontroli i pretvorila u politički tok svesti.

Bio sam u to vreme novinar u Politici, istina na kulturi, i dobro znam kroz kakve je mene srpsko društvo prolazilo. Ideja o Srbima koji su “investirali” u Jugoslaviji, zahvaljujući ogromnim žrtvama u Prvom i Drugom svetskom ratu tek je počela da se mresti devedesetih da bi danas postala zakon. Tu su glupost, mešavinu mitomanije i mistifikacije, plasirali Dobrica i društvo. Danas je to opšte mesto u obrazovanju, kulturi, masovnoj komunikaciji… Takvo razumevanje istorije u kojoj se pojedini narodi “investiraju”, odnosno žrtvuju, za dobro drugih naroda, ideologije ili vascelog čovečanstva, krajnje je besmisleno i trivijalno. To je korak nazad od špenglerovske ideje  kruženja civilizacija, nešto što bi moglo da se zamisli kao ideja s početka devetnaestog veka. Na delu je psiho drama: o mazohističkoj prirodi srpskog naroda.

Koje ludilo!

O ponašanju komšija (suseda) ne bih previše trošio reči. U pitanju je frustracija koja je prešla sve granice dobrog ukusa. Slavljenje fašizma i masovnih ubistava, pa i onih pojedinačnih, kao što je podizanje spomenika izvesnom Barešiću, ubici nenaoružanog jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj, mučno je i odvratno. Sad samo čekam kad će ovi “naši” početi da podižu slične spomenike.

 

Kad kažem “naši”, mislim i na “njihove”, premda nisam sklon nikakvoj ekvidistanci. U nekim su stvarima Srbi gori od Hrvata, a u drugima Hrvati od Srba. Pristojnog sveta ima svugde. Baš kao i onog drugog.

Ponovo neko u komšiluku vežba na trubi. Tema iz Kuma dominira. Kako je samo “romantična” ta mafija. Baš kao i naša istorija.

 

Vruće je i negde bi se trebalo skloniti. Danas počinje Olimpijada pa će se malo gledati i navijati. Možda to malo olabavi stvari. Dok se međusobno ne sastanu jebene komšije.

 

A da negde da odemo da gledamo u mora i da slušamo dobru muziku. Koje more? Njihovo? Naše? Muzika je jednostavnija. Na primer: kad hiljadu muzičara iz celog sveta izvodi “Rebel, Rebel” od Dejvida Bovija. (Koji bre Rebel!? Dosta mi je rebelijade!)

 

Koji bismo muziku mogli da slušamo svi zajedno? Zajedno? Misliš na Srbe i Hrvate? Svi zajedno: ništa! Možda zvuk cvrčaka na groblju. Bojim se da bi i to kratko trajalo. Neko bi sigurno, kad bi video da su se svi umirili,  pronašao cvrčka i zgnječio ga cokulom.