Zahladnilo, 27. decembar

Ne sećam se kada sam poslednji put upalio televizor da bih video, i čuo, neke vesti. Taj “prozor u svet”postaje suvišan. On je sve više samo neophodno sredstvo preko kojeg gledamo filmove i serije koje naručujemo. Naravno, kad dođu unuci, oni najmanji, pali se televizor da uz večeru gledaju crtane filmove. Informišem se preko sajtove, najviše B92, ili, ukoliko se desi nešto stvarno dramatično u svetu – preko BBC-a i CNN-a. Ujutro “prevrnem” “Danas” i “Politiku”. Iz nekog blesavog razloga pogledam kako stoje stvari sa mojim horoskopskim znakom (Vagom) – najčešće delim sudbinu sa Sašom, koja je Vodolija. Dvojke, eventualno trojke, a onda iznenada odličan (5). I ima li neke razlike? Da li se nešto značajno desi? “Politika” je nezobilazna zbog čitulja. (Nekoliko puta nam se desilo da smo iz njih saznali da je neko, koga smo poznavali godinama, iznenada otišao.) I astrologija se otrcala baš kao i program na televizijama. (Seća li se još neko kad su u “Politici” devedesetih, uoči godišnjice 9. marta, objavili za sve zodijačke znake da ne treba izlaziti na ulicu?) Filmovi na televizijama su stari po dvadeset i više godina, serije odvratna jeftina sapunica iz egzotičnih orijentalnih krajeva. O zabavnim programima za široke narodne mase da i ne govorim. Uzajamno udvaranje: zabavljači narodu i narod zabavljačima. Pri svemu tome, nikada nisam zastupao neke elitističke kulturne vrednosti: Bergman, Prokofjev i Šekspir ili ništa! I u književnosti sam podjednako umeo da uživam u Kafki, Bulgakovu i Grofu Monte Kristu, u Polu Osteru i Den Simonsu, u trilerima i u naučnoj fantastici. I dalje volim Filipa Dika i Gospodina Kogita. Vrednovanje sadržaja fioka samo na osnovu žanra uvek mi je bilo besmisleno. Veština naracije ne može se ograničiti i razdeliti. Naracija je, naravno, ne samo “gola” priča nego i glas kojim se pripoveda. Neki put je taj glas važniji i od same priče jer je nabijen iskrenošću i strašću, ili autoironijom i sposobnošću izazivanja najrazličitijih asocijacija.
Što sam stariji postajem sve izbirljiviji. Nije tu samo u pitanju vreme, zamor, previše utisaka, koliko preživljavanje onoga što čitam. Ukoliko je glas snažan i potresan, kao i tema kroz koju on prolazi, onda me ta knjiga obuzme na takav način da mi je potrebno prilično vremena da dođem sebi. Ima neke veze između takvih knjiga i alkohola. Kad te “uhvati” teško se ponovo uspostavljaš. Dovoljno mi je jedno malo pivo, ili čaša vina. Izuzetno, sa nekim prijateljom sa kojim se dugo nisam video, popijem jednu čašicu kajsijevače ili dobrog viskija. To mi je sasvim dovoljno. Nikada nisam voleo pijanstvo iako mi se i to desilo par puta u životu.
U poslednje vreme sam čitao pesme Rade Lazić i veoma uživao. Dobra poezija je sve ređa pojava. Kao i mnogošta, uostalom.
Imamo dve mačke. Jedna je stara, preko petnaest godina, potpuno crna, sitna, možda je zato i zovemo Micika, sa malo pocepanim desnim uvetom, druga mladi đilkoš, veoma zgodan, crno-beli mačak. Mačak, kojeg smo nazvali Njuca, po Njuciferu, neprekidno je gladan. Stalno izaziva “baku” i otima joj hranu. Prinuđeni smo da ih razdvojimo kad ih hranimo. Njuca je, naravno, uličar. Majka ga je skrivala u oluku susedne zgrade. Bio je već prilično velik, skoro šest meseci, kad smo uspeli da ga otmemo. Njegova majka je uskoro dobila novo mače. A onda su pre par meseci ulični psi noću uleteli u susedno dvorište gde je bila Njucina majka i njeno mače i ubili je. Mače je uspelo da pobegne, pronašli smo ga posle nekoliko dana. Telo mačke je ležalo u dvorištu ali nikome od komšija nije padalo na pamet da nešto urade. Pozvao sam “Veterinu” i platio da odnesu mrtvu macu i da je kremiraju. Komšije su i dalje neprijateljski raspoloženi zbog toga što hranimo mače. Ono je veoma uplašeno i nema načina da ga uhvatimo i udomimo. Danas sam ga video kako je lepo poraslo i kako se, takoreći odjednom, pretvorilo u jednog veličanstvenog sivog mačka, sa belom maskom i belim soknicama.

 

Micika

 

Njuca

Sećam se devedesetih i starice koja je živela sama u prizemlju naše zgrade kako je svakog dana iznosila malu plastičnu činiju sa malo hleba i mleka. To naravno, nije baš prava hrana za mačke, ali je u opštoj nemaštini, to bio gest koji nam je grejao srce. (Bila su i dva psa: ponosni lovački Pegaz i umiljati avlijaner Buvko, koji su se motali oko parka kod Šeste, njima smo nosili parizer i pseće kekse.) Da li je sećanje na solidarnost i empatiju ljudi iz tih strašnih godina moja uobrazilja? Kad gledam danas šta se oko nas dešava, taj grozni fijuk laži, arogancije i bešćutnosti, ne mogu a da ne žalim za nekim propuštenim prilikama. Svako je u svom životu imao bar jednom nešto što je moglo da ga odvede u neki drugi život. Ali naši su životi, takvi kakvi su, vezani za Ovo Ovde nekom drugom vrstom lanaca nego što su to nacija, sećanje i jezik. Radeći na Dnevniku otkrio sam ne samo mnoge napisane, nikad objavljene stranice, nego i mnoge izgubljene prijatelje koji se javljaju sa raznih strana sveta. Njihovi životi su definitivno negde drugde. Njihovi životi su stvarno njihovi. Presecanje pupčane vrpce nije stvar koju obavljaju samo babice.
Juče smo u Medija centru održali konferenciju za medije o našem projektu “Znakovi na putu” – analiza ekstremističkih poruka u medijima – od 1. avgusta do 15. decembra. To prelivanje iz klasičnih, štampanih u nove medije – web portale i društvene mreže – i obratno – nije ništa posebno srpsko. Samo je tehnologija različita. Snažan deja vu na devedesete. Pre svega retorika i prostakluk.
Već posle podne je stigla prva reakcija:

СИКТЕР! Либерални фашисти који су сви до једног на платном списку НАТО земаља о порукама мржње у српским медијима?!

Ima li neke logike u svemu ovome? Naravno da ima. Liberalni fašizam i NATO platni spisak! Sve se na kraju završi pričom o novcu. Kod koga je novac? Koliko? Kako se do njega stiže? Šta se sa njim sve može uraditi? Neka privatizacija? Ili samo luksuzni život?
Opsesije su opasne najviše za one koji su pod njihovim dejstvom. Mada, ako prerastu u kolektivne onda se mete jednostavno presele u pojedince i grupe koje je potrebno ukloniti. Sigurnost uverenja deluje zlokobno.
Zahladnilo je. Počeo je vetar i miriše na sneg. Dan je počeo da se produžava. Neosetno, ali značajno. Dokopaćemo se Nove godine. Vidim je kako nestvarno svetli u nekom drugom vremenu.